Povetarac posta svežiji, hladniji i oštriji. Bio je to nagoveštaj nastupajućeg mraza.
41
Neslaganja
Grmljavina je tutnjala preko tmurnog popodnevnog neba. Rand još više navuče kapuljaču svog plašta, nadajući se da će se barem malo zaštiti od hladne kiše neće ući unutra. Riđan je uporno koračao kroz blatnjave bare. Randova kapuljača bila je potpuno mokra, kao i plašt na njegovim ramenima. Fini crni kaput koji je nosio bio je podjednako mokar i hladan. Još malo, pa će umesto kiše padati sneg ili ledena kiša. Uskoro će pasti sneg. Ponovo. Ljudi u selu kroz koje su prošli rekoše da je ove godine već dvaput snežilo. Zadrhtavši, Rand skoro požele da pada sneg. Onda bar ne bi bio mokar do gole kože.
Kolona je išla napred, oprezno osmatrajući okolinu. Ingtarova siva sova mlitavo je visila čak i kad je duvao vetar. Hurin bi ponekad smakao svoju kapuljaču da onjuši vazduh; rekao je da ni kiša ni hladnoća ne utiču na trag, ne na trag koji on prati, ali njuškalo do sada ništa nije otkrio. Iza sebe Rand ču kako Uno nešto opsova. Loijal je stalno proveravao svoje bisage; izgleda da mu nije smetalo što je mokar, ali neprestano se brinuo za svoje knjige. Svi su se osećali bedno, izuzev Verin, koja je očigledno bila suviše zamišljena. Nije ni primetila kada joj je kapuljača spala izloživši joj lice kiši.
„Zar ne možeš nešto da učiniš u vezi s ovim?“, ljutito je upita Rand. Neki glasić u glavi govorio mu je da bi i sam to mogao da uradi. Trebalo je samo da prigrli saidin. Zov saidina bio je tako sladak. Biti ispunjen Jednom moći, biti jedno s olujom. Pretvoriti oblake u sunce, ili jahati oluju dok divlja, podstaći njen bes i oprati Tomansku glavu od mora do ravnice. Prigrli saidin. Neumoljivo potisnu čežnju.
Aes Sedai se trže. „Šta? Oh. Valjda. Nešto malo. Ne bih mogla da zaustavim ovoliku oluju, ne sama pokriva suviše veliko područje ali mogla bih alo da je umanjim. Barem ovde gde smo mi.“ Obrisa kišu s lica. Izgleda da tek sad shvati da joj je kapuljača spala i odsutno je ponovo namaknu.
„Zašto onda to ne učiniš?“, upita Met. Drhtavo lice ispod njegove kapuljače izgledalo je kao lice samrtnika, ali glas mu beše pun života.
„Zato što bi svaka Aes Sedai bliža od deset milja znala da je neko usmeravao. Ne želimo da privučemo na nas one Seanšane i njihove damane.“ Usta joj se besno stisnuše.
Saznali su nešto o osvajačima u selu zvanom Atuanov Mlin, mada je većina onog što su otkrili rađala samo nova pitanja. Ljudi su čas blebetali, čas bili mučaljivi, dršćući i osvrćući se. Svi su se tresli od straha da će se Seanšani vratiti sa svojim čudovištima i svojim damane. Seljani su bili prestravljeni od čudnih stvorova kojima su Seanšani zapovedali, stvorenja koja su stanovnici Atuanovog Mlina samo šapatom mogli da opišu kao čudovišta iz košmara, ali daleko su više bili prestravljeni ženama koje su trebale biti Aes Sedai, a bile su vezane kao životinje. I najgore od svega, ljudi su još bili sleđeni od primera koji su im Seanšani ostavili pre odlaska. Sahranili su svoje mrtve, ali plašili su se da očiste veliku garavu mrlju na seoskom trgu. Niko nije hteo da kaže šta se tu desilo, ali Hurin je počeo da povraća čim su ušli u selo i nije hteo ni da priđe pocrnelom tlu.
Atuanov Mlin bio je upola napušten. Neki su pobegli u Falme, misleći da Seanšani neće biti tako okrutni u gradu koji su zauzeli, a drugi su otišli na istok. Još više ih je reklo da razmišlja o odlasku. Pričalo se da se Tarabonci bore protiv Domanaca u Almotskoj ravnici. Ali tamošnje spaljene kuće i ambari zapaljeni su bakljama u ljudskim rukama. Bilo je lakše suočiti se čak i sa ratom, nego s onim što su Seanšani uradili. Što tek mogu uraditi.
„Zašto je Fejn doneo Rog ovamo?“, promrmlja Perin. Svako od njih postavio je to pitanje u nekom trenutku, ali niko nije imao odgovor. „0vde se ratuje. Ovde su Seanšani i njihova čudovišta. Zašto ovamo?“
Ingtar se okrenu u sedlu i pogleda ih. Lice mu je izgledalo upalo skoro kao Metovo. „Uvek ima ljudi koji vide priliku za sopstveno napredovanje u ratnoj gužvi. Fejn je takav. Nema sumnje da namerava ponovo da ukrade Rog, ovaj put od Mračnoga, i da ga upotrebi u svoju korist.“
„Namere Oca laži nikad nisu jednostavne“, reče Verin. „Može biti da iz nekog razloga želi da Fejn donese Rog ovamo. Iz razloga koji je znan samo Šajol Gulu.“
„Čudovišta“, frknu Met. Obrazi mu behu ispijeni, a oči upale. To što je zvučao zdravo činilo je da sve izgleda još gore. „Ako mene pitate, videli su neke Troloke, ili jednu Sen. Pa, zašto da ne? Ako Seanšani imaju Aes Sedai koje se bore na njihovoj strani, zašto ne Seni i Troloke?“ Primeti kako ga Verin gleda i trznu se. „Pa, jesu. Na povocima ili ne. Mogu da usmeravaju, a to znači da su Aes Sedai.“ Baci pogled ka Randu i drhtavo se nasmeja. „Svetlost nam pomogla, to znači da si i ti Aes Sedai.“
Masema dogalopira kroz blato i kišu. „Još jedno selo je pred nama, moj lorde“, reče kada zauzda konja pored Ingtara. Pogled mu samo pređe preko Randa, ali posta oštriji. Nije ga ponovo pogledao. „Prazno je, moj lorde. Nema seljana. Nema Seanšana. Nikog nema. Sve kuće deluju dobro, izuzev dve ili tri koje... pa, više nisu tu, moj lorde.“
Ingtar pokretom ruke naredi kas.
Selo koje je Masema otkrio bilo je na padinama jednog brda, s popločanim trgom na vrhu i okruženo kamenim zidovima. Kuće su bile od kamena, ravnih krovova. Uglavnom su bile prizemne. Tri koje su bile veće, zajedno s jednim delom trga, sada su bile samo gomile pocrnelog šuta. Smrskano komađe kamena i greda bilo je razbacano preko čitavog trga. Nekoliko kapaka otvaralo se i zatvaralo na vetru.
Ingtar sjaha ispred jedine veće zgrade koja je ostala. Na škriputavoj tabli nad vratima bila je naslikana žena koja žonglira zvezdama, ali nije bilo imena. Kiša se slivala u dva potočića niz uglove zgrade. Verin žurno uđe dok je Ingtar govorio: „Uno, pretraži sve kuće. Ako je neko ostao, možda nam može reći šta se ovde dogodilo, i možda još nešto o tim Seanšanima. Ako pronađeš nešto hrane, donesi i to. I ćebad.“ Uno klimnu i poče da izdaje naređenja. Ingtar se okrenu ka Hurinu. „Šta osećaš? Da li je Fejn ovuda prošao?“
Hurin protrljavši nos odmahnu glavom. „Ne on, moj lorde. Ni Troloci. Ali ko god da je prošao, ostavio je smrad za sobom.“ Pokaza ka srušenim kućama. „Bilo je ubijanja, moj lorde. Unutra je bilo ljudi.“
„Seanšani“, prosikta Ingtar. „Uđimo. Ragane, pronađi neku štalu za konje.“
Verin je već zapalila vatru u oba velika kamina na krajevima trpezarije i grejala ruke kraj jednog od njih. Njen mokri plašt bio je raširen preko jednog od stolova. Pronašla je i nekoliko sveća, koje su sada gorele na stolovima, prilepljene za njih. Mir i tišina, izuzev povremenog gunđanja grmljavine, zajedno s treperavim senkama učinili su da mesto liči na pećinu. Rand baci svoj podjednako mokar plašt i kaput na jedan sto i pridruži se Verin. Samo je Loijala više zanimalo da proveri svoje knjige nego da se zagreje.
„Ovako nikada nećemo pronaći Rog Valera“, kaza Ingtar. „Tri dana otkako smo... stigli“ zadrhta i prođe prstima kroz kosu; Rand se upita šta li je to Šijenarac video u svojim drugim životima „najmanje još dva do Falmea, a nismo pronašli ni dlaku od Fejna ili Prijatelja Mraka. Duž obale ima na desetine sela. Do sada je mogao da ode u bilo koje od njih i ukrca se na brod. Ako je uopšte i bio ovde.“
„Bio je ovde“, spokojno odgovori Verin, „i otišao je u Falme.“
„I još je ovde“, dodade Rand. Ceka mene. Molim te, Svetlosti, samo' da još čeka.
„Hurin ga još nije nanjušio“, reče Ingtar. Njuškalo slegnu ramenima kao da smatra da je on kriv zbog tog neuspeha. „Zašto je odabrao Falme? Ako je verovati onim seljacima, Falme su osvojili Seanšani. Dao bih svog najboljeg psa da znam ko su oni i odakle su došli.“