Pošto te ja izbegavam, pomisli on, i pošto Perin izbegava sve, a Met sve vreme provodi kockajući se i bančeći. „Nije trebalo da se toliko držim po strani“, promrmlja, a onda uzdahnu. „Pa, ako Moiraina misli da je bezbedno za tebe, pretpostavljam da je bezbedno i za mene. Ali nema potrebe da ti budeš umešana u ovo.“
Egvena ustade i usredsredi se na otresanje prašine s haljine, izbegavajući da ga pogleda.
„Moiraina jeste rekla da je bezbedno? Egvena?“
„Moiraina Sedai mi nikada nije rekla da ne mogu da posetim gazda Fejna“, oprezno reče ona.
Razrogačeno ju je pogledao, a onda povikao: „Nisi je ni pitala! Ona nema pojma! Egvena, to je glupo. Padan Fejn je Prijatelj Mraka, i pokvaren do srži.“
„Zaključan je u kavezu“, ukočeno odgovori ona, „a ja ne moram da tražim dozvolu od Moiraine za sve što radim. Malo si zakasnio s brigom da se čini onako kako Aes Sedai žele, zar ne? Ideš li ili ne?“
„Mogu da pronađem tamnicu bez tebe. Traže me, ili će uskoro početi. Ne bi bilo dobro da te pronađu sa mnom.“
„Bez mene“, suvim glasom reče ona, „najverovatnije je da ćeš se saplesti o sopstvene noge i pasti Amirlin Tron u krilo, a onda priznati sve, pokušavajući da se izvučeš pričom.“
„Krv i pepeo, trebalo bi da si u Ženskom krugu kod kuće. Da su ljudi tako smotani i bespomoćni kako ti izgleda misliš da jesmo, nikada ne bi...“
„Nameravaš li da stojiš ovde i pričaš dok te ne uhvate? Pokupi svoje stvari, Rande, i pođi sa mnom.“ Ne čekajući odgovor, ona se okrenu i pođe niz hodnik. Mrmljajući sebi u bradu, on je nevoljno posluša.
U hodnicima kojima su išli bilo je malo ljudi, uglavnom slugu, ali Rand je imao osećaj da ga svi posebno primećuju. Ne da primećuju čoveka natovarenog za putovanje, već njega. Randa al’Tora. Znao je da umišlja – nadao se da je tako – ali ipak nije osetio olakšanje kada su se zaustavili u prolazu duboko pod utvrdom, ispred visokih vrata okovanih gvožđem poput odbrambenih kapija u spoljašnjem zidu. Pred vratima je visilo zvono.
Kroz malu rešetku u kapiji Rand je video gole zidove i dvojicu vojnika; gologlavi su sedeli za stolom na kome je bila svetiljka. Jedan od njih oštrio je bodež dugim, sporim pokretima brusa. Nije prestao sa oštrenjem ni kada je Egvena pozvonila. Drugi čovek, čije je lice bilo ravno i natmureno, pogleda ka vratima kao da se premišlja pre no što je naposletku ustao i prišao. Bio je nizak i zdepast. Jedva da je bio dovoljno visok da pogleda kroz rešetku.
„Š’a ’oćete? O, to si opet ti, devojko. Došla si da vidiš svog Prijatelja Mraka? Ko je to?“ Nije načinio nijedan pokret da otvori kapiju.
„On je moj prijatelj, Čangu. I on je došao da vidi gazda Fejna.“
Čovek je posmatrao Randa. Ogolio je zube. Rand je sumnjao da je to osmeh. „Pa“, naposletku reče Čangu. „Pa. Visok si, a? Visok. I gizdavo obučen za tvoju sortu. Neki te u’vatio u Istočnim močvarama i pripitomio?“ Skinuo je zasune i otvorio vrata. „Pa, ulazite ako ’oćete.“ Podrugljivim glasom reče: „Pazite da ne udarite glavu, moj lorde.“
Od toga nije bilo opasnosti; vrata su bila dovoljno velika čak i za Loijala. Rand pođe za Egvenom, mršteći se i pitajući se ne sprema li ovaj Čangu neku pakost. On je bio prvi nepristojni Šijenarac koga je Rand sreo; čak je i Masema jednostavno bio hladan, a ne zaista nepristojan. Ali čovek je samo zalupio vrata i gurnuo zasune na mesto, a onda otišao ka policama iza stola i uzeo jednu svetiljku. Drugi čovek nije prestajao da oštri nož, niti ih je pogledao. Soba je bila gola, izuzev stola, klupa i polica. Pod je bio pokriven slamom, a još jedna gvožđem okovana vrata vodila su dublje u unutrašnjost tamnice.
„Biće vam potrebno svetlo, zar ne?“, reče Čangu. „Tamo u mraku, s vašim prijateljem, Prijateljem Mraka.“ Nasmeja se, promuklo i bezosećajno, dok je palio lampu. „Čeka vas.“ Tutnuo je lampu Egveni i skoro željno otvorio unutrašnja vrata. „Čeka vas. Tamo, u mraku.“
Rand nelagodno zastade kada vide tamu koja se pružala pred njim. Čangu se cerio iza njih, ali Egvena ga uhvati za rukav i povuče unutra. Vrata se zalupiše, skoro ga udarivši po peti. Zasun je tresnuo na mesto. Jedinu svetlost zračila je njihova svetiljka. Maleno jezerce okruženo tamom.
„Jesi li sigurna da će nas pustiti napolje?“, upita. Shvatio je iznenada da čovek nije ni pogledao njegov mač ili luk. Nije ni pitao Šta je u zavežljajima. „Nisu baš neki stražari. Možda smo došli da oslobodimo Fejna.“
„Poznaju me“, kaza ona, ali zvučala je uznemireno kada je dodala: „Svaki put kad dođem, sve su gori. I to svi stražari. Zlobniji i tmurniji. Kada sam prvi put došla, Čangu je pričao šale. Nidao više ni ne govori. Ali pretpostavljam da rad na ovakvom mestu ubije čoveku raspoloženje. Možda sam ja u pitanju. Ovo mesto utiče i na moje raspoloženje.“ Uprkos svojim recima, samopouzdano ga odvuče u crnilo. On je držao ruku na balčaku mača.
Nejasna svetlost njihove svetiljke otkrivala je široki hodnik. Duž zidova su bile rešetke, a iza njih kamene ćelije. Samo su dve pored kojih su prošli bile zauzete. Ljudi u njima digoše se u sedeći položaj na svojim uskim ležajevima kada ih je svetlo dotaklo. Zaklonili su lice rukama, streljajući pogledom između prstiju. Iako su im lica bila skrivena, Rand je bio siguran da posmatraju njega i Egvenu. Oči su im sijale pod svetlošću.
„Ovaj ovde voli da pije i da se tuče“, promrmlja Egvena, pokazujući zdepastog mišićavog čoveka. „Ovoga puta je uništio trpezariju jedne gradske gostionice potpuno sam, i teško povredio nekog čoveka.“ Drugi zatvorenik nosio je kaput širokih rukava opervažen zlatom i niske, sjajne čizme. „Ovaj je pokušao da napusti grad a da nije platio račun u gostionici“ – glasno je šmrknula zbog toga; njen otac je bio i gostioničar i gradonačelnik Emondovog Polja. „Nije platio dug petorici-šestorici zanatlija i trgovaca.“
Ljudi se izdraše na njih. Bile su to grlene psovke kakve Rand nije čuo ni od trgovačkih stražara.
„I oni su svakim danom sve gori“, napetim glasom kaza Egvena i ubrza korak.
Kada su stigli pred ćeliju Padana Fejna, Egvena je bila toliko ispred Randa da je on bio potpuno van svetlosti. Stao je u senke iza svetiljke.
Fejn je sedeo na svom ležaju, nagnut napred kao da nešto iščekuje, baš kao što Čangu reče. Koščat i oštrook čovek, dugih ruku i velikog nosa, bio je još mršaviji no što se Rand sećao. Nije ga tamnica izgladnela – hrana je ovde bila ista koju su i sluge jele, a čak ni najgori zatvorenik nije bio uskraćen – već ono što je učinio pre dolaska u Fal Daru.
Kada ga ugleda, Rand se priseti onoga što bi radije zaboravio. Fejn na sedištu svojih velikih kola, koja prelaze preko Kolskog mosta i dolaze u Emondovo Polje na dan Zimske noći. A na Zimsku noć došli su Troloci. Ubijali su i palili. Lovili. Moiraina je rekla da su lovili tri mladića. Lovili mene, mada to nisu znali. A Fejn je bio njihov pas tragač.
Fejn ustade kada se Egvena približila. Nije zaklonio oči, čak ni zatreptao zbog svetla. Nasmešio joj se. Osmeh mu je bio lažan. A onda, podiže pogled iznad njene glave i zagleda se pravo u Randa, koji se krio u crnilu iza svetla. Upro je svoj dugi prst u njega. „Osećam da se kriješ tamo, Rande al’Tore“, reče on, skoro zapevajući. „Ne možeš da se sakriješ. Niti od mene, niti od njih. Mislio si da je završeno, zar ne? Ali bitka nikada nije završena, al’Tore. Dolaze po mene, a dolaze i po tebe. Rat se nastavlja. Bio ti živ ili mrtav, za tebe nikada neće biti gotovo. Nikada.“ Iznenada, poče da poje: