Ba’alzamon ustuknu pola koraka, čvrsto stisnuvši barjak pred sobom. Plamenovi zaigraše u njegovim razrogačenim očima i razjapljenim ustima, a tama kao da ga obavi u senku. U Senku. Moć se zabi u tu crnu izmaglicu i nestade, kao voda na pesku.
Rand povuče saidin, sve više i više. Bilo mu je tako hladno da je mislio kako će se na jedan dodir skrhati. Goreo je toliko da je mislio da će ispariti. Kosti kao da su mu bile na ivici da sagore u ledeni kristalni pepeo. Nije ga bilo briga; osećao se kao da ispija sam život.
„Budalo!“, zaurla Ba’alzamon. „Uništićeš se!“
Met. Ta misao lebdela je negde izvan sveproždiruće poplave. Bodeš. Rog. Emondovo Polje. Ne mogu još da umrem.
Nije bio siguran kako je to uradio, ali Moć odjednom nesta, kao i saidin i praznina. Nekontrolisano drhteći, pade na kolena kraj kreveta, obgrlivši se u uzaludnom pokušaju da spreči ruke da mu se trzaju.
„To je već bolje, Lijuse Terine.“ Ba’alzamon baci barjak na pod i osloni se na stolicu. Pramičci dima digoše se između njegovih prstiju. Više nije bio obavijen senkom. „Eto tvog barjaka, Rodoubico. Neće ti biti od neke koristi. Hiljadu uzica privezanih tokom hiljadu godina dovuklo te je ovamo. Deset hiljada ispletenih kroz sva Doba veže te kao jagnje za klanje. Sam Točak drži te u zatočeništvu tvoje sudbine, Doba za Dobom. Ali ja te mogu osloboditi. Ti prestravljeno pseto, jedino ja na čitavom svetu mogu te naučiti kako da koristiš Moć. Jedino ja mogu da je sprečim da te ubije pre no što budeš imao prilike di poludiš. Jedino ja mogu da zaustavim ludilo. I ranije si mi služio. Ponovo mi služi, Lijuse Terine, ili zauvek budi uništen!“
„Ja se zovem“, izusti Rand kroz cvokotanje zuba, „Rand al’Tor.“ Toliko se tresao da morade sklopiti oči. Kada ih ponovo otvori, vide da je sam.
Ba’alzamon je nestao. Senka je nestala. Bisage su mu bile pored stolice. Bile su zakopčane, a u jednoj strani naguran Zmajev barjak, baš kao što ih je ostavio. Ali na naslonu stolice pramičci dima još su se dizali s garavih otisaka prstiju.
42
Falme
Ninaeva povuče Elejnu nazad u usku uličicu između radnji trgovca tkaninom i grnčara kada dve žene povezane srebrnim povocem prođoše niz kaldrmisanu ulicu ka luci. Nisu se usudile da dozvole da im se taj par suviše približi. Ljudi na ulici sklanjali su se od te dve, čak i brže od seanšanskih vojnika ili povremenog plemićkog palankina, s debelim zavesama pošto su dani sada bili hladniji. Čak ni ulični umetnici nisu im nudili da ih nacrtaju olovkama ili ugljenom, mada su dosađivali svima ostalima. Ninaeva stisnu usne dok je pogledom pratila sul’dam i damane kroz gomilu. Čak i posle nekoliko nedelja u gradu, smučilo bi joj se na taj prizor. Možda joj je sada bilo i mučnije. Nije mogla zamisliti da to uradi bilo kojoj ženi, čak ni Moiraini ili Lijandrin.
Pa, možda Lijandrin, kiselo priznade sebi. Ponekad, noću, u maloj smrdljivoj sobi koju su njih dve iznajmile iznad ribarnice, mislila je šta bi volela da uradi Lijandrin kada je dohvati. Lijandrin čak i više od Surot. Više puta zaprepastila se zbog sopstvene okrutnosti, čak i dok je bila oduševljena zbog maštovitosti.
I dalje pokušavajući da drži taj par na vidiku, pogled joj pade na jednog koščatog čoveka, dobrano niz ulicu, pre no što ga je gužva ponovo sakrila. Videla je samo veliki nos na uskom licu. Nosio je skupocenu somotsku odoru boje bronze seanšanskog kroja preko svoje odeće, ali mislila je da to nije Seanšanin, iako sluga koji ga je pratio jeste, i to sluga visokog stepena. Jedna slepoočnica bila mu je obrijana. Meštani nisu poprimili seanšanske običaje, a pogotovu ne taj. Onaj čovek ličio je na Padana Fejna, s nevericom pomisli. Nemoguće. Ne ovde.
„Ninaeva“, tiho reče Elejna, „možemo li sada da krenemo? Onaj što tamo prodaje jabuke posmatra svoj sto kao da misli da je pre nekoliko trenutaka imao više jabuka no sada. Ne bih htela da se zapita šta imam u džepovima.“
Obe su nosile duge kapute od ovčije kože, vune okrenute unutra i ukrašene jarkocrvenim spiralama preko grudi. Bila je to seoska odeća, ali prilično je dobro prolazila u Falmeu, gde je mnogo ljudi došlo sa farmi ili iz sela. Među tako mnogo stranaca njih dve uspele su da prođu neprimećeno. Ninaeva je raščešljala svoju pletenicu, a njen zlatni prsten u obliku zmije koja jede sopstveni rep sada se gnezdio ispod haljine pored Lanovog teškog prstena na kožnoj vrpci oko vrata.
Veliki džepovi Elejninog kaputa bili su sumnjivo nabrekli.
„Ukrala si ih?“, tiho prosikta Ninaeva povukavši Elejnu na zakrčenu ulicu. „Elejna, ne moramo da krademo. U svakom slučaju ne još.“
„Ne? Koliko nam je novca ostalo? U poslednjih nekoliko dana prilično često nisi gladna u vreme obroka.“
„Pa, nisam gladna“, odreza Ninaeva, pokušavajući da ne obraća pažnju na rupu u trbuhu. Sve je koštalo znatno više no što je očekivala; čula je meštane kako se žale koliko su cene skočile otkad su Seanšani došli. „Daj mi jednu.“ Jabuka koju je Elejna izvadila iz džepa bila je mala i tvrda, ali kada je Ninaeva zagrize bila je slatka i ukusna. Obliza usne. „Kako si uspela da...“, zaustavi Elejnu i pogleda je u lice. „Jesi li... jesi li...“ Nije mogla da smisli kako to da pita s toliko ljudi okolo, ali Elejna je shvati.
„Samo malo. Naterala sam onu gomilu omekšalih dinja da padne, a kada je počeo ponovo da ih slaže...“ Ninaeva ljutito vide da Elejna nije čak ni pocrvenela, niti joj je bilo neprijatno. Bezbrižno jedući jabuku samo sleže ramenima. „Nema potrebe da se tako mrštiš na mene. Pažljivo sam gledala i pazila da budem sigurna kako u blizini nema nijedne damane.“ Smrknu. „Da sam ja u zatočeništvu, ne bih pomagala mojim tamničarima da pronađu druge žene da ih zarobe. Mada, kako se ovi Falmejci ponašaju, čovek bi pomislio da čitavog života služe one koji bi trebalo da su im smrtni neprijatelji.“ S neskrivenim prezirom pogleda unaokolo ljude koji su žurili. Prolazak bilo kog Seanšanina, čak i običnih vojnika i na priličnoj udaljenosti, mogao se jasno videti po talasima klanjanja. „Trebalo bi da pružaju otpor. Trebalo bi da se bore.“
„Kako? Protiv... toga.“
Morale ca da se povuku u stranu, zajedno sa svima ostalima na ulici, kada se iz pravca luke približi seanšanska patrola. Ninaeva uspe da se pokloni, držeći šake na kolenima, savršeno mirnog lica. Elejna beše sporija. Dok se klanjala, prezrivo iskrivi usne.
Ninaeva je bila zahvalna kada vide da dvadesetoro oklopljenih muškaraca i žena u patroli jašu konje. Nije se navikla da vidi ljude na stvorenjima koja liče na mačke bez repova, s bronzanom krljušti. A kada bi videla jahača na nekoj od onih letećih zveri, uvek bi dobila vrtoglavicu. Bilo joj je drago što ih je bilo tako malo. Ipak, dva vezana stvorenja kaskala su s patrolom. Ličila su na ptice bez krila s debelom glatkom kožom i oštrim kljunovima. Bili su viši od vojnika na konjima. Njihove duge, žilave noge delovale su kao da mogu da jure brže od bilo kog konja.
Pošto Seanšani prođoše, ona se polako ispravi. Neki od onih koji su se poklonili patroli skoro počeše da beže. Niko se nije prijatno osećao na prizor seanšanskih zveri, izuzev samih Seanšana. „Elejna“, tiho reče kada nastaviše da se penju uz ulicu, „ako nas uhvate, pre no što nas ubiju, ili šta god drugo da urade, kunem ti se da ću moliti na kolenima za dozvolu da te od glave do pete izmlatim najtanjim prutom koji mogu da nađem! Ako i dalje ne možeš da se naučiš opreznosti, možda je vreme da razmislim da te pošaljem nazad u Tar Valon, ili u Kaemlin, ili ma kuda. Samo da nisi ovde.“ „Jesam oprezna. Barem sam se uverila da u blizini nema nijedne damane. A šta s tobom? Ti si usmeravala s jednom na vidiku.“
„Bila sam sigurna da ne gledaju ka meni“, promrmlja Ninaeva. Morala je da sakupi sav svoj bes zbog žena vezanih poput životinja da bi to uspela. „Samo jednom sam to uradila. I bila je to samo trunčica.“
„Trunčica? Tri dana morale smo da provedemo krijući se u onoj našoj smrdljivoj sobi dok su po gradu tražili ko je to uradio. Je l’ to oprez?“ „Morala sam probati da saznam mogu li se oni okovratnici nekako skinuti.“ Mislila je da je to moguće. Moraće da proveri barem još jedan pre no što bude sigurna. Nije to željno iščekivala. Mislila je, kao i Elejna, da damane moraju biti zatvorenice koje žudno iščekuju bekstvo, ali žena s okovratnikom bila je ta koja je digla uzbunu.