Covek prođe kraj njih gurajući kolica koja su truckala po kaldrmi. Vikao je da oštri makaze i noževe. „Trebalo bi da se nekako odupiru“, prosikta Elejna. „Ponašaju se kao da ne vide šta se oko njih događa ako u tome učestvuje Seanšanin.“
Ninaeva samo uzdahnu. Nije pomagalo to što je smatrala da je Elejna bar delimično u pravu. Isprva je mislila da je barem nešto od poniznosti Falmejanaca samo pretvaranje, ali nije primetila nikakav otpor. Isprva ga je tražila, nadajući se da će pronaći pomoć da oslobodi Egvenu i Min, ali svi su bili prestravljeni i na najmanji nagoveštaj da se mogu suproistaviti Seanšanima, pa je prestala da se raspituje kako ne bi privukla pažnjn. Uistinu, nije mogla ni da zamisli kako bi se ovi ljudi mogli boriti. Čudovišta i Aes Sedai. Kako možeš da se boriš protiv čudovišta i Aes Sedai?
Pred njima je bilo pet velikih kamenih kuća. Bile su među najvećima u gradu i činile jednu četvrt. Jednu ulicu pre njih Ninaeva pronađe neku uličicu pored krojačke radnje iz koje su barem mogle da drže na oku neke od ulaza u visoke kuće. Nije bilo moguće osmatrati sva vrata odjednom nije želela da rizikuje i pusti Elejnu da sama ide i osmatra neka od njih ali nije bilo pametno više se približiti. Iznad krovova, u sledećoj ulici, barjak sa zlatnim sokolom visokog lorda Turaka vijorio se na vetru.
Samo su žene ulazile u te kuće ili izlazile iz njih. Većina njih bile su sul’dam, same ili s damane. Seanšani su preuzeli te zgrade da bi u njima držali damane. Egvena je morala biti tamo negde, a verovatno i Min. Do sada nisu pronašli ni traga od Min, mada je bilo moguće da je skrivena u gužvi kao i one. Ninaeva je čula mnogo priča o ženama i devojkama otetim sa ulice ili dovedenim iz sela. Sve su odlazile u te kuće. Ako bi ih iko ponovo video, nosile su okovratnik.
Smestivši se na sanduk pored Elejne, zavuče ruku u džep njenog kaputa i izvadi šaku malih jabuka. Ovde je bilo manje meštana na ulicama. Svi su znali šta su te kuće, i svi su ih izbegavali, baš kao što su izbegavali štale u kojima su Seanšani držali svoje zveri. Nije bilo teško držati vrata na oku, retki prolaznici nisu smetali. One su bile samo dve žene koje su zastale da nešto pregrizu; samo još dve koje nisu mogle sebi da priušte obrok u gostionici. Ništa što bi privuklo više od jednog pogleda.
Dok je mehanički jela, Ninaeva još jednom pokuša da načini neki plan. Skidanje okovratnika ako to zaista bude mogla da uradi ništa ne vredi ako ne dođe do Egvene. Jabuke više nisu bile tako slatke.
Sa uzanog prozora svoje sobice u potkrovlju, jedne od čitavog niza napravljenog grubim deljenjem već postojećih soba, Egvena je mogla da vidi vrt gde su sul’dam šetale damane. Nekad je tu bilo nekoliko vrtova, pre no što su Seanšani srušili zidove koji su ih razdvajali i preuzeli velike kuće da u njima drže damane. Skoro sve lišće opalo je s drveća, ali damane su i dalje izvođene na vazduh, htele to one ili ne. Egvena je posmatrala vrt zato što je Rena bila tamo, pričajući s drugom sul’dam. Sve dok je mogla da vidi Renu, ona neće moći da uđe i iznenadi je.
Neka druga suPdam može doći bilo ih je mnogo više nego damane, a svaka sul’dam želela je da nosi narukvicu; zvale su to biti potpun ali Rena je upravljala njenom obukom, i četiri od pet puta ona je nosila njenu narukvicu. Ako neko i dođe, ništa ga neće sprečiti da uđe. Nije bilo brava na vratima soba u kojima su bile damane. U Egveninoj sobi bio je samo tvrd, uzan ležaj, umivaonik s napuklim bokalom i lavorom, jedna stolica i mali sto. Za više od toga nije bilo mesta. Damane nisu imale potrebe za udobnošću, privatnošću ili posedovanjem stvari. Damane su bile posedovane stvari. Min je imala istu ovakvu sobu u drugoj kući, ali mogla je da odlazi i dolazi kad hoće, ili skoro kad hoće. Seanšani su mnogo držali do pravila. Imali su više pravila, za sve, no Bela kula za polaznice.
Egvena ustuknu daleko od prozora. Nije želela da neka od žena u vrtu dignepogled i ugleda sjaj za koji je znala da je okružuje dok usmerava Jednu moć. Nežno je ispitivala okovratnik na svom vratu, bezuspešno tražeći.
Nije mogla ni da kaže da li je bio izatkan ili napravljen od alkica nekad je izgledalo da je u pitanju ono prvo, nekad ono drugo ali stalno je delovao kao da je iz jednog komada. Bila je to samo sićušna trunka Moći, najmanja kapljica koju je mogla da zamisli, ali ipak joj se čelo orosi znojem, a stomak prevrnu. To je bila jedna od osobina a’dama; ako damane pokuša da usmerava bez sul’dam koja nosi njenu narukvicu, bilo bi joj muka. Što je više Moći usmeravala, to bi mučnina bila veća. Ako bi pokušala da upali sveću van dohvata ruke, Egvena bi se ispovraćala. Rena joj je jednom naredila da žonglira svojim sićušnim svetlosnim loptama dok je narukvica ležala na stolu. Još je drhtala od sećanja na to.
Srebrni povodac sada je vijugao preko golog poda do neokrečenog drvenog zida na kom je stajala narukvica. Besno je stiskala zube kada bi je videla kako tu visi. Pas tako nemarno vezan pobegao bi. Ako damane pokuša da svoju narukvicu pomeri makar i stopu od mesta gde ju je sul’dam poslednji put dotakla... Rena ju je naterala da i to uradi naterala ju je da prenese svoju narukvicu preko sobe. Ili da pokuša. Bila je sigurna da su samo minuti prošli pre no što je sul’dam čvrsto stavila narukvicu na svoj zglob, ali Egveni se činilo da je sate provela vrišteći i grčeći se na podu.
Neko zakuca na vrata. Egvena poskoči pre no što shvati da to svakako nije sul’dam. Nijedna od njih ne bi prvo kucala. Ali ipak pusti saidar. Već je počela da se prilično loše oseća. „Min?“
„Došla sam u svoju nedeljnu posetu“, izjavi Min kada uđe i zatvori vrata. Njena vedrina delovala je pomalo usiljeno, ali uvek se trudila koliko god može da ohrabri Egvenu. „Kako ti se sviđa?“ Okrenu se ukrug, pokazujući svoju tamnozelenu vunenu haljinu seanšanskog kroja. Debeli plašt koji se slagao s haljinom visio joj je preko ruke. Čak joj je i kosa bila pokupljena zelenom vrpcom, mada teško da je bila dovoljno dugačka za to. Ali njen nož još joj je bio za pojasom. Egvena je bila iznenađena kada se Min prvi put s njim pojavila, ali izgledalo je da su Seanšani svima verovali. Dok ne bi prekršili neko pravilo.
„Lepa je“, oprezno kaza Egvena. „Ali zašto?“
„Nisam prešla neprijatelju, ako to misliš. Bilo je ili ovo, ili da pronađem neko mesto u gradu gde ću odsesti. Možda više ne bih mogla da te posećujem.“ Krenu da opkorači stolicu, kao što bi to učinila u pantalonama, pa odmahnu glavom i okrenu se da sedne. Svi imaju svoje mesto u Sari“, iskrevelji se, „i svačije mesto mora biti smesta očigledno. Ona matora veštica Mulen očigledno se umorila da ne zna na prvi pogled koje je moje mesto i odlučila da sam istog ranga kao služavke. Pružila mi je izbor. Trebalo bi da vidiš šta nose seanšanske služavke, one koje služe lordove. Moglo bi to biti zabavno, ali jedino ako sam verena, ili još bolje, udata. Pa, povratka nema. U svakom slučaju, ne još. Mulen je spalila moj kaput i pantalone.“ Namrštivši se da pokaže šta je o tome mislila, zgrabi jedan kamen s male gomile a stolu i poče da ga prebacuje iz ruke u ruku. „Nije baš toliko loše“, reče nasmejavši se, „sem što je toliko vremena prošlo otkad sam nosila suknje, da se stalno saplićem o njih.“
I Egvena je morala da gleda kako njena odeća gori, uključujući i onu divnu haljinu od zelene svile. Bilo joj je drago što nije ponela još odeće koju je dobila od gospe Amalise, mada ih možda nikada više neće videti, niti Belu kulu. Sada je nosila tamnosivu haljinu kao i sve damane. Damane ništa ne poseduju, objasnili sujoj. Haljina koju damane nosi, hrana kojajede, krevet u kome spava, sve su to pokloni od njene sul’dam. Ako sul’dam odluči da damane spava na podu umesto na krevetu, ili u štali, toje samo odluka sul’dam. Mulen, koja je nadgledala prostorije u kojima su bile damane, imala je unjkav glas, ali bila je vrlo oštra sa svakom damane koja ne bi zapamtila svaku reč njenih dosadnih predavanja.