„Mislim da se ja nikada neću vratiti“, uzdahnuvši reče Egvena i sede na krevet. Pokaza ka kamenju na stolu. „Rena je juče probala sa mnom. Vezanih očiju pronašla sam rudu gvožđa i bakra svaki put kada bi ih pomešala. Ostavila ih je ovde kao podsetnik mog uspeha. Izgleda da misli kako je to neka nagrada.“
„Ne izgleda tako loše kao ostalo ni blizu toliko loše kao teranje da stvari eksplodiraju kao vatromet ali zar nisi mogla da lažeš? Da joj kažeš da ne znaš koja je koja?“
„Još ne znaš kako je ovo.“ Egvena cimnu okovratnik; to ništa više nije vredelo od usmeravanja. „Kada Rena nosi narukvicu, zna uz pomoć Moći šta radim, a šta ne radim. Ponekad izgleda da to zna i kada je ne nosi; kaže da posle nekog vremena sul’dam razviju osećaj. Tako to zove.“ Uzdahnu. „Niko ranije nije ni pomislio da to isproba kod mene. Zemlja je jedna od Pet moći koja je bila najsnažnija u muškarcima. Kada sam odabrala to kamenje, odvela me je van grada, i mogla sam da je odvedem pravo do napuštenog rudnika gvožđa. Sav je bio zarastao, i nigde se nikakav otvor nije video, ali kada sam naučila kako, mogla sam da osetim gvozdenu rudu u zemlji. Nije je bilo dovoljno da bi se tu isplatilo kopati tokom poslednjih stotinu godina, ali znala sam da je tu. Nisam mogla da je lažem, Min. Znala je da sam osetila rudnik u istom trenutku kad i ja. Bila je tako uzbuđena da mi je obećala puding uz večeru.“ Osetila je kako crveni od besa i sramote. „Izgleda“, ogorčeno reče, „da sam sada suviše vredna da bih gubila vreme u teranju stvari da eksplodiraju. Svaka damane može to da radi; samo šačica njih može da pronađe rudu u zemlji. Svetlosti, mrzim da raznosim stvari, ali želela bih da je to sve što mogu da radim.“
Još više pocrvene. Zaista je to mrzela, da tera drveće da puca u iverje i zemlju da se trese; to je bilo namenjeno za bitku, za ubijanje. Nije želela da ima s tim nikakve veze. Ali bilo šta što su joj Seanšani dozvolili da radi bila je još jedna prilika da dodirne saidar, da oseti Moć kako teče kroz nju.
Mrzela je ono što su je Rena i ostale sul’dam terale da radi, ali bila je sigurna da sada može da podnese mnogo više Moći no što je mogla pre odlaska iz Tar Valona. Svakako je mogla da uradi nešto na šta sestre u Kuli nisu ni pomišljale; one nikada ne bi ni pomislile da rastrgnu zemlju da bi ubile ljude.
„Možda nećeš morati još dugo da brineš o tome“, iscerivši se reče Min. „Pronašla sam nam brod, Egvena. Seanšani ovde drže kapetana. Reklo bi se da je spreman da zaplovi s dozvolom ili bez nje.“
„Ako će te prihvatiti, Min, pođi s njim“, umorno odgovori Egvena. „Rekla sam ti da sam sada vredna. Rena kaže da će za nekoliko dana poslati brod nazad u Seanšan. Samo da mene odvede.“
Osmeh nesta s Mininog lica. Zgledaše se. Min odjednom baci svoj kamen na gomilu na stolu i celu je rasu. „Mora da postoji neki izlaz. Mora da postoji neki način da ti skinemo tu prokletinju s vrata!“
Egvena nasloni glavu na zid. „Znaš da su Seanšani zgrabili svaku ženu koju su mogli da nađu, a koja može makar i trunčicu da usmerava. Došle su sa svih strana. Ne samo odavde, iz Falmea, već i iz ribarskih sela i seoskih naselja u unutrašnjosti. Tarabonke i žene iz Domana. Putnice na brodovima koje su zaustavili. Među njima su i dve Aes Sedai.“
„Aes Sedai!“, uzviknu Min. Po navici se osvrnu da se uveri kako niko od Seanšana nije čuo kad je izgovorila to ime. „Egvena, ako ovde ima Aes Sedai, mogu nam pomoći. Daj da razgovaram s njima i...“
„Ne mogu ni sebi da pomognu, Min. Razgovarala sam samo s jednom – zove se Rima; sul’dam je ne zovu tako, ali to joj je ime. Želela je da bude sigurna da sam ga zapamtila. Ona mi je rekla da je tu još jedna. Ispričala mi je to između naleta plača. Ona je Aes Sedai, a plakala je, Min! Nosi okovratnik. Naterali su je da odgovara na ime Pura. Ništa ne može da uradi. Zarobili su je kada je Falme pao. Plakala je jer već počinje da prestaje da se bori, jer više ne može da podnese kažnjavanje. Plakala je jer želi da oduzme sebi život, a čak ni to ne može da uradi bez dozvole. Svetlosti, znam kako se oseća!“
Min se nelagodno promeškolji, pogladivši haljinu rukama koje odjednom zadrhtaše. „Egvena, ne želiš... Egvena, ne smeš razmišljati da naškodiš sebi. Nekako ću te izvući odavde. Hoću!“
„Neću se ubiti“, suvo odgovori Egvena. „Čak i kad bih mogla. Daj mi svoj nož. Hajde. Neću se povrediti. Samo mi ga daj.“
Min je neko vreme oklevala pre no što polako izvadi nož iz kanija za pojasom. Oprezno ga ispruži, očigledno spremna da skoči ako Egvena nešto pokuša.
Egvena duboko udahnu i poseže za drškom. Ruka joj neznatno zađrhta. Kada joj šaka dođe na stopu do noža, prsti joj se odjednom zgrčiše. Usredsređenog pogleda, pokuša da natera šaku da se približi nožu. Čitava ruka poče da joj se grči, uključujući i mišiće ramena. Zaječavši, ustuknu, trljajući ruku i snažno razmišljajući o tome kako neće dodirnuti nož. Bol polako poče da se smanjuje.
Min je s nevericom pogleda. „Šta... ne razumem.“
„Damane ne mogu da dodirnu nikakvo oružje.“ Trljala je ruku, osećajući kako grčevi nestaju. „Čak nam i meso seku. Ne želim da se povredim, ali čak i da želim, ne bih to mogla. Nijedna damane ne ostavlja se sama tamo gde bi mogla da skoči s visine onaj prozor je zakovan ili da se baci u reku.“
„Pa, to je dobro. Mislim... Oh, ne znam šta mislim. Ako bi mogla da skočiš u reku, možda bi mogla i da pobegneš.“
Egvena tupo nastavi, kao da druga žena nije ni progovorila. „Obučavaju me, Min. Sul’dam i a’dam me obučavaju. Ne mogu da dodirnem ništa o čemu razmišljam kao o oružju. Pre nekoliko nedelja razmišljala sam da onim bokalom udarim Renu po glavi. Tri dana nisam mogla da sipam vodu. Kada sam jednom pomislila na to, ne samo da sam morala prestati s razmišljanjem o udarcu, već sam morala da ubedim sebe kako je nikada, ni pod kakvim okolnostima neću njime udariti; tek tada sam mogla ponovo da ga dodirnem. Znala je šta se desilo, rekla šta moram da uradim i nije mi dozvolila ničim da se perem sem iz tog bokala i lavora. Imaš sreće što se to desilo između tvojih dana za posetu. Rena se postarala da to vreme provodim znojeći se otkad se probudim, pa dok ne zaspim od iscrpljenosti. Pokušavam da se borim protiv njih, ali obučavaju me kao što obučavaju Puru.“ Uhvati se za usta ječeći kroz zube. „Zove se Rima. Moram da zapamtim njeno ime, a ne ono koje su joj dali. Ona je Rima od Zutog Ađaha, i borila se protiv njih koliko god je mogla. Nije kriva što više nema snage. Volela bih da znam ko je ta druga sestra koju je Rima spomenula. Zelela bih da znam kako se zove. Zapamti nas obe, Min. Rima, iz Zutog Ađaha, i Egvena al’Ver. Ne Egvena damane; Egvena al’Ver, iz Emondovog Polja. Hoćeš li da učiniš to za mene?“
„Prestani!“, prasnu Min. „Smesta da si prestala! Ako te pošalju za Seanšan, biću s tobom. Ali mislim da ti nećeš tamo. Znaš da sam te pročitala, Egvena. Većinu toga ne razumem skoro nikada ne razumem sve ali vidim stvari za koje sam sigurna da te povezuju s Random, Perinom i Metom, i da, čak i Galadom, Svetlost ti pomogla zbog gluposti. Kako išta od toga može da se desi ako te Seanšani odvedu preko okeana?“
„Možda će oni pokoriti čitav svet, Min. Ako osvoje svet, nema razloga da Rand, Galad i ostali ne završe u Seanšanu.“
„Praznoglava gusko!“
„Samo sam praktična“, oštro odvrati Egvena. „Ne nameravam da prestanem da se borim, ne dok dišem, ali ne vidim nikakvu nadu da ću ikada skinuti a’dam. Baš kao što ne vidim nadu da će bilo ko zaustaviti Seanšane. Min, ako će te taj kapetan povesti, idi s njim. Barem će jedna od nas biti na slobodi.“