Выбрать главу

Vrata se otvoriše i uđe Rena.

Egvena skoči i žustro se pokloni, kao i Min. Sićušna soba bila je premala za klanjanje, ali Seanšanima je protokol bio važniji od udobnosti.

„Tvoj dan za posetu, je li?“, reče Rena. „Zaboravila sam. Pa, obuka mora da se vrši čak i tokom tih dana.“

Egvena oštro pogleda kada sul’dam uze narukvicu, otvori je i namesti oko zgloba. Nije videla kako se to radi. Kada bi mogla da je ispita Jednom moći, uspelo bi joj, ali Rena bi to smesta znala. Kada se narukvica sklopi oko Reninog zgloba, na licu sul’dam pojavi se izraz od koga Egveni srce siđe u pete.

„Usmeravala si.“ Renin glas bio je varljivo miran; oči su joj sijale od besa. „Znaš da je to zabranjeno, sem kada smo potpune.“ Egvena obliznu usne. „Možda sam s tobom bila suviše popustljiva. Možda misliš da će ti sada kada si se pokazala dragocenom neke stvari biti dopuštene. Mislim da sam pogrešila kada sam ti dopustila da zadržiš staro ime. Kao dete, imala sam mače zvano Tuli. Od sađa, zvaćeš se Tuli. Idi sada, Min. Tvoja poseta Tuli završena je.“

Min je oklevala tek toliko da očajno pogleda Egvenu pre no što ode. Ništa što bi Min rekla i uradila ne bi nešto postiglo, samo bi pogoršalo stvari, ali Egvena čežnjivo pogleda ka vratima koja se zatvoriše za njenom prijateljicom.

Rena sede na stolicu mršteći se na Egvenu. „Moraću zbog ovoga ozbiljno da te kaznim. Obe ćemo biti pozvane na Dvor devet meseca ti zbog onoga što možeš, ja kao tvoja sul’dam i trener i nemam nameru da me osramotiš pred caricom. Prestaću kada mi budeš rekla koliko voliš da budeš damane i kako ćeš posle ovoga biti poslušna. I, Tuli, nateraj me da poverujem u svaku reč.“

43

Plan

Kada izađe u niski hodnik, Min zabi nokte u dlanove kada ču prvi prodorni krik iz sobe. Pre no što stiže da se zaustavi, načini korak ka vratima. A kada stade, oči joj zasuziše. Svetlost mipomogla, samo mogu da pogoršam stvari. Egvena, žao mi je. Žao mi je.

Osećajući se beskorisno, pokupi suknje i potrča. Progonili su je Egvenini krici. Nije mogla da se natera da ostane. Osećala se kao kukavica što je otišla. Napola obnevidela od suza, našla se na ulici. Nameravala je da se vrati u svoju sobu, ali sada to nije mogla. Nije mogla da podnese pomisao da Egvenu muče dok ona pod obližnjim krovom sedi u toploti i bezbednosti. Obrisavši suze, ona prebaci plašt preko ramena i pođe niz ulicu. Svaki put kad bi obrisala oči, nove suze potekle bi joj niz obraze. Nije navikla da otvoreno plače, ali nije navikla ni da se oseća tako bespomoćno, tako beskorisno. Nije znala kuda ide, samo da to mora biti daleko od Egveninog vrištanja.

„Min!“

Zaustavi se na taj tihi uzvik. Isprva nije mogla da vidi ko ju je pozvao. Srazmerno malo ljudi šetalo je ulicama ovako blizu kuća u kojima su bile smeštene damane. Sem jednog čoveka koji jepokušavao da zainteresuje dva seanšanska vojnika da od njega kupe crtež urađen raznobojnim kredama, svi meštani pokušavali su da što brže prođu, a da ne izgleda kao da trče. U blizini su šetale dve sul’dam. Damane su spuštenog pogleda išle za njima. Seanšanke su pričale koliko još marat’damane očekuju da pronađu pre no što zaplove. Minin pogled pređe preko dve žene u dugim kaputima od ovčije kože, a onda se začuđeno vrati ka njima. „Ninaeva? Elejna?“

„Glavom i bradom.“ Ninaevin osmeh beše nategnut. Obe žene skupile su oči, kao da se trude da se zabrinuto ne namršte. Min pomisli kako nikaa nije videla tako divan prizor kao njih dve. „Ta boja ti dobro stoji“, nastavi Ninaeva. „Odavno je trebalo da pređeš na haljine. Mada sam i sama pomišljala na pantalone otkad sam videla tebe u njima.“ Glas joj posta oštriji kada se približi na korak do Min. „Šta je bilo?“

„Plakala si“, reče Elejna. „Da li se nešto desilo Egveni?“

Min se trže i osvmu preko ramena. Jedna sul’dam i damane siđoše niz stepenice i krenuše na drugu stranu, prema štalama i dvorištima za konje. Još jedna žena s munjama na haljini stajala je na vrhu stepeništa i razgovarala s nekim unutra. Min zgrabi svoje prijateljice za ruke i žurno ih povuče ka luci. „Opasno je da vas dve budete ovde. Svetlosti, opasno je da budete u Falmeu. Damane su svuda. Ako vas otkriju... Znate šta su damane? Oh, ne znate kako je dobro videti vas.“

„Pretpostavljam da je upola dobro kao videti tebe“, odgovori Ninaeva. „Znaš li gde je Egvena? Je li u nekoj od onih zgrada? Je li dobro?“

Min je na tren oklevala pre no što odgovori: „Dobro je, koliko je to moguće.“ Min je predobro znala, ako kaže šta se u tom trenutku dešava s Egvenom, da će Ninaeva verovatno odjuriti u pokušaju da to zaustavi. Svetlosti, samo da je do sada završeno. Svetlosti, samo dapovije svoju tvrdoglavu šiju samo ovaj put, pre no što je slome. „Ne znam kako da je izbavim. Pronašla sam jednog brodskog kapetana za koga mislim da će nas primiti ako s njom dospemo do broda neće pomoći ako ne stignemo i ne mogu reći da ga krivim ali nemam predstave kako ni toliko da uradim.“

„Brod“, zamišljeno kaza Ninaeva. „Ja sam nameravala da jednostavno pojašemo na istok, ali moram reći da sam brinula. Koliko mogu da ocenim, morale bismo da napustimo Tomansku glavu pre no što budemo potpuno bezbedne od seanšanskih patrola, a priča se da se na Almotskoj ravnici vode neke borbe. Nisam pomislila na brod. Imamo konje, i nemamo novac za put. Koliko taj čovek traži?“

Min slegnu ramenima. „Nisam ni stigla dotle. Ni mi nemamo novca. Mislila sam da mogu da odložim plaćanje dok ne zaplovimo. Posle toga... pa, mislim da nas ne bi iskrcao ni u jednu luku gde ima Seanšana. Gde god da nas izbaci, biće bolje no ovde. Teškoća je u tome da ga uopšte ubedim da zaplovi. Zeli to, ali oni patroliraju i lukom, a nemoguće je reći da li je na nekom brodu damane sve dok ne bude prekasno. Daj mi damane na moje palube, kaže, i smestaja zaplovim. A onda počne da priča o cugovima, plićacima i nekakvim obalama. Ništa od toga ne razumem, ali sve dok se smešim i povremeno klimam, on priča. Mislim da će sam sebe nagovoriti da zaplovi ako budem mogla da ga nateram da dovoljno dugo priča.“ Isprekidano udahnu i oči joj ponovo zasuziše. „Samo, mislim da nema vremena za čekanje da sam sebe ubedi. Ninaeva, uskoro će poslati Egvenu u Seanšan.“ Elejna prodahta: „Ali zašto?“

„Može da pronađe rudu“, bedno reče Min. „Kaže da će to biti za nekoliko dana. Ne znam da li je nekoliko dana dovoljno da se taj čovek ubedi da zaplovi. Čak i ako jeste, kako da skinemo onaj prokleti okovratnik s nje? Kako da je izvedemo iz one kuće?“

„Kad bi samo Rand bio ovde“, uzdahnu Elejna, a kada je njih dve pogledaše, pocrvene i brzo dodađe: „Pa ima mač. Želela bih da imamo nekog s mačem. Desetoricu njih. Stotinu.“

„Ne trebaju nam sada mačevi i mišići“, odvrati Ninaeva, „već mozak. Muškarci uglavnom razmišljaju dlakama na prsima.“ Odsutno dodirnu grudi, kao da nešto kroz kaput napipava. „Većina njih.“

„Trebala bi nam vojska“, kaza Min. „Velika vojska. Seanšani su bili brojno nadjačani kada su se suočili s Taraboncima i Domancima, a po onome što sam čula, s lakoćom su dobili svaku bitku.“ Užurbano odvuče Ninaevu i Elejnu na suprotnu stranu ulice dok damane i sul’dam prođoše pored njih. Sa olakšanjem vide da nema potrebe da ih tera; njih dve oprezno su posmatrale povezane žene, isto kao i ona. „Budući da nemamo vojsku, moraćemo da poslužimo nas tri. Nadam se da vi možete nečeg da se setite; razbijam glavu, ali uvek stanem kada naiđem na a’dam, povodac i okovratnik. Sul’dam ne vole da ih neko pažljivo gleda kada ga otvaraju. Ako bi to pomoglo, mislim da vas mogu uvesti unutra. Barem jednu od vas. Misle da sam sluga, ali sluge mogu da primaju posete, sve dok se drže odaja služinčadi.“

Ninaeva se zamišljeno namršti, ali skoro smesta se razvedri. „Ne brini, Min. Imam nekoliko zamisli. Nisam ovde zaludno provodila vreme. Odvedi me do tog čoveka. Ako je teže pobrinuti se za njega nego za tvrdoglavi Seoski savet, poješću ovaj kaput.“