Elejna klimnu iscerivši se, a Min prvi put otkad je došla u Falme oseti pravu nadu. Istog trenutka ugleda aure druge dve žene. Bilo je opasnosti, ali to se moglo i očekivati ali među slikama koje je ranije videla bilo je i novih stvari. Težak muški prsten od zlata lebdeo je nad Ninaevinom glavom, a nad Elejninom usijano gvožđe i sekira. Bila je sigurna da to predstavlja nevolju, ali činila se udaljenom, negde u budućnosti. Čitanje je trajalo samo trenutak, a onda samo vide Ninaevu i Elejnu kako je s iščekivanjem gledaju.
„To je dole, kod luke“, reče.
Što su se više spuštale, to je bilo više gužve na ulici. Ulični torbari gurali su se s trgovcima koji su dovozili kola iz sela iz unutrašnjosti. Dok zima ne prođe neće više dolaziti. Prodavci su nudili svoje poslužavnike prolaznicima. Falmejci u izvezenim plaštovima gurali su se pored seoskih porodica u teškim kaputima od ovčijih koža. Mnoštvo ljudi pobeglo je ovamo iz priobalnih sela. Min nije viđela svrhu u tome skočili su od mogućnosti seanšanske posete do sigurnog seanšanskog prisustva svuda oko njih ali čula je šta su Seanšani radili kada su prvi put došli u sela. Nije mogla da krivi seljane što su se previše bojali novog dolaska. Svi su se klanjali kada bi neki Seanšanin prošao ili neki palankin navučenih zavesa bio nošen uz strmu ulicu.
Min bi drago kada vide da Ninaeva i Elejna znaju za klanjanje. Gologrudi nosači ništa više nisu obraćali pažnju na ljude koji su se oko njih klanjali no arogantni vojnici u oklopima, ali sigurno bi primetili da se neko ne pokloni.
Malo su pričale dok su silazile niz ulicu. Iznenadila se kada je saznala da su njih dve u gradu svega nekoliko dana manje od nje i Egvene. Ali trenutak kasnije shvati da nije ni čudo što se ranije nisu srele, ne s ovakvom gužvom na ulicama Nije volela da provodi vreme daleko od Egvene više no što je bilo neopi. odno; uvek se plašila da će otići u posetu Egveni i otkriti da je nema. A sada će tako i biti. Sem ako Ninaeva nešto ne smisli.
U vazduhu se osećao miris soli i katrana. Čuli su se krici galebova nad njihovim glavama. Sada u gužvi videše i mornare. Mnogi od njih su uprkos hladnoći bili bosonogi.
Gostionica je na brzinu bila preimenovana u Tri šljivina cveta, ali deo reči „0smatrač“ još se video kroz loše preslikan znak. Uprkos gužvi napolju, trpezarija je bila tek nešto više od pola ispunjena; cene su bile previsoke da bi mnogo njih sebi moglo da priušti pivo. Rasplamsala vatra u ognjištima sa obe strane sobe grejala je trpezariju, a debeli gostioničar bio je u košulji. Namršteno odmeri tri žene. Min pomisli kako ga je samo njena seanšanska haljina sprečila da ih ne otera. Ninaeva i Elejna u svojim seljačkim kaputima svakako nisu izgledale kao da imaju novca za trošenje.
Čovek koga je tražila bio je sam za jednim stolom u uglu. Bilo je to njegovo uobičajeno mesto. Sedeo je mrmljajući u vino. „Imaš li vremena za razgovor, kapetane Domone?“, upita ona.
On diže pogled, prešavši rukom preko brade kada vide da nije sama. I dalje je mHIlla da njegova gola gornja usna neobično izgleda s bradom. „Dovela prijateljice da piju na moj račun? Pa, oni seanšanski lord kupi moga tereta, imam sada paru. Sedi.“ Elejna poskoči kada on odjednom riknu: „Gostioničar! Kuvaj vino ovde!“
„U redu je“, reče joj Min zauzevši mesto na kraju jedne od klupa za stolom. „Samo izgleda i zvuči kao medved.“ Elejna sede na drugi kraj. Delovala je sumnjičavo.
„Medved ja?“, nasmeja se Domon. „Mož’ i sam. A ti kako, devojče? Ne odlazak? Haljinče tvoje meni seanšansko.“
„Nikad!“, odreza Min, ali ućuta kada se pojavi služavka sa začinjenim kuvanim vinom.
Domon beše podjednako oprezan. Sačeka dok devojka ne ode s njegovim novcem pre no što reče: „Sreća m’ napusti, curo, nisam da vređam. Više ljudi samo ’oće nastavi sa životom, da li lordovi Seanšani, ili drugi.“
Ninaeva se nalakti na sto. „Mi takođe želimo da nastavimo s našim životima, kapetane, ali bez Seanšana. Kako sam shvatila, nameravaš da uskoro isploviš.“
„Kad moga bih, danas bih“, sumorno odgovori Domon. „Drugim trećim danom onaj Turak sve po mene da pričam gde sam staro gledao. Jel ja sam zabavljač? Misli ja da mognem ispričam priču ili dve i pođem, ali sada misli ja, ne budem zabavan, može me pusti, a može mi usekne glavu. Kao mekan, a tvrd za gvožđe, i srca ladnoga.“
„Može li tvoj brod da izbegne Seanšane?“, upita Ninaeva.
„Sreća m’ napusti, dal bi moga napustim luku bez damane da razbiju Talasa. Moga bi. Ako ne dajem seanšanski mi brod s damane mnogo dođe približi kad na pučinu izađem. Svake obale ima plitke vode, a Talas nema dubok gaz. Mogu ja po vode gde one grdosti seanšanske ne. Moraju na vetar paze u ovo godine, a kad ja isteram Talasa...“
Ninaeva ga prekinu. „Onda ćemo putovati s tobom, kapetane. Biće nas četiri. Očekujem da budeš spreman da zaploviš čim se ukrcamo.“
Domon protrlja gornju usnu prstom i zagleda se u vino. „Pa, što se tiče, ne znam kako iz luku izađem. Te damane...“
„Šta ako ti kažem da ćeš zaploviti s nečim boljim od damane?“, tiho reče Ninaeva. Min razrogači oči kada shvati šta je Ninaeva nameravala.
Skoro sebi u bradu, Elejna promrmlja: „A ti meni pričaš da budem oprezna.“
Domon je samo Ninaevu gledao, i to oprezno. „Šta da rekneš?“, prošapta.
Ninaeva raširi kaput i poče da traži nešto oko vrata, naposletku izvukavši nož vipcu ispod haljine. Dva zlatna prstena visila su na njoj. Min iznenađeno uzdahnu kada vide jedan bio je to onaj teški muški prsten koji je videla kada je na ulici pročitala Ninaevu ali znala je da su Domonu oči iskočile zbog onog drugog, manjeg i načinjenog za vitke ženske prste. Zmija koja grize sopstveni rep.
„Poznato ti je šta ovo znači“, reče Ninaeva razvezujući Zmijski prsten s vrpce, ali Domon ga poklopi šakom.
„Skloniš.“ Pogled mu s nelagodom prelete preko trpezarije; koliko je Min mogla da vidi, niko nije gledao ka njima, ali Domon je izgledao kao da misli da s»d pilje. „Taj prsten opasan. Ako neki vidi...“
„Sve dok si svestan šta on znači“, odgovori Ninaeva tako smireno, da joj Min pozavide. Izvuče vrpcu iz Domonove šake i ponovo je veza oko vrata.
„Znao ja“, promuklo odgovori on, „za to znači. Mož’ i možem ja i vas... Cetiri, rekla? Ova cura što me voli da sluša da ja blebećem, misli ja ona od te četri. Ti, i...“, namršti se ka Elejni. „Sigurno da nije ovo dete kao ti nije.“ Elejna se besno ispravi, ali Ninaeva je dodirnu po ruci i smirujuće se nasmeši Domonu. „0na putuje sa mnom, kapetane. Iznenadio bi se da znašta možemo da učinimo pre no što zaslužimo pravo na prsten. Kada zaploviš, na tvom brodu biće tri koje se, ako zatreba, mogu boriti protiv damane.“ „Tri“, prodahta on. „To prilika. Mož’...“ Lice mu se na trenutak razvedri, ali ponovo se uozbilji kada ih pogleda. „Treba bi smesta vas na Talasu i dignem sidro, ali sreća m’ napusti da ne reknem šta ovde čeka za ostajanje, a mož’ i sa mene polazanje. Slušate me i pazite me da reknem vas.“ Ponovo se oprezno osvrnu, i još tišim glasom pažljivo reče: „Vide jesam... žensko sa prstenom tako, Seanšani zgrabili. Lepa, tanka ženica, veliki Zaš veliki čovek s njom, ličilo mačem kada ume. Neki od nji mora da je nije pazi, zato Seanšani u zasede. Veliki čovek šest ubio, sedam vojnika, posle njega oni. Zena... Sest damane oko nje stavili. Hop iz uličice. Misli jesam nešto... uradi znate šta reknem ali... Ne o te stvari ja ništa. Tren ličela ona sve da uništi, a posle neki užas, i poče vrišti.“
„Odsekle su je od Istinskog izvora.“ Elejna preblede.
„Nije bitno“, spokojno reče Ninaeva. „Nećemo dozvoliti da se to nama desi.“ „Jes, mož i tako. Ali toga pamtim kad ne umrem. Rima, pomozi mi. To vrištala. A damane jedna pala da plače, pa namesti kragne na... ženu, a ja... bežao jesam.“ Slegnu ramenima, protrlja nos i zagleda se u vino. „Vide jesam tri zgrabili i muka meni je od tog. Da otplovim, ostavim bi na doku moju matoru babu, ali morao sam kažem kod vas.“