Sul’dam se zagleda u pali okovratnik kao da je otrovna zmija. Damane drhtavom rukom dotače grlo, ali pre no što žena s munjama na haljini stiže da se pomeri, damane se okrenu i udari je u lice; kolena sul’dam zaklecaše i ona skoro pade.
„Svaka čast!“, viknu Elejna. Već je trčala napred, kao i Min.
Pre no što stigoše do dveju žena, damane se preplašeno osvrnu, a onda potrča što je brže mogla.
„Nećemo te povrediti!“, uzviknu Elejna za njom. „Mi smo prijateljice!“
„Tišina!“, prosikta Ninaeva. Izvadi punu šaku krpa iz džepa i nemilosrdno njima napuni razjapljena usta sul’dam, koja se još teturala. Min žurno protrese vreću, digavši oblak prašine, i prebaci je preko glave sul’dam, pokrivši ženu do stmka. „Već privlačimo suviše pažnje.“
To i jeste i nije bilo istina. Njih četiri stajale su u ulici koja se sve brže praznila, ali ljudi koji su odlučili da budu negde drugde izbegavali su da ih pogledaju. Ninaeva je na to računala ljudi su se trudili koliko god su mogli da nikakva posla nemaju sa Seanšanima to im je donelo nekoliko trenutaka prednosti. Počeće da pričaju o tome, ali šapatom; biće potrebni sati da Seanšani saznaju šta se dogodilo.
Žena s džakom na glavi poče da se cima, prigušeno vičući, ali Ninaeva i Min obuhvatiše je rukama i odguraše prema obližnjoj uličici. Povodac i okovratnik vukli su se po kaldrmi za njima zveckajući.
„Pokupi ga“, prasnu Ninaeva na Elejnu. „Neće te ujesti!“
Elejna duboko udahnu, a onda plašljivo pokupi srebro, kao da se bojala da će je zaista ugristi. Ninaeva oseti malo saosećanja, ali ne mnogo; sve je počivalo na tome da svaka od njih uradi tačno ono što su namerile.
Sul’dam se bacakala i pokušavala da se oslobodi, ali Ninaeva i Min odguraše je niz uličicu u drugi, nešto širi prolaz između kuća, pa kroz još jednu uličicu i naposletku u grubu drvenu šupu u kojoj su, sudeći po pregradama, očigledno nekada bila smeštena dva konja. Otkad su Seanšani došli, malo njih moglo je sebi da priušti držanje konja. Ninaeva je čitav dan provela osmatrajući, ali niko se šupi nije ni približio. Unutrašnjost je bila prašnjava, što je govorilo o napuštenosti. Cim se nađoše unutra, Elejna baci srebrni povodac i obrisa ruke slamom.
Ninaeva usmeri još malo, i narukvica pade na zemljani pod. SuPdam je skičala i bacakala se.
„Spremne?“, upita Ninaeva. Druge dve klimnuše i skinuše vreću sa svoje zarobljenice.
Sul’dam kinu. Plave oči suzile su joj od prašine, ali lice joj beše crveno koliko zbog vreće toliko i od besa. Pojuri ka vratima, ali one je već nakon prvog koraka uhvatiše. Nije bila slaba, ali njih je bilo tri. Kada završiše, suPdam beše skinuta u potkošulju i položena u jednu pregradu. Ruke i noge behu joj vezane užadima, a još jedno parče užeta držalo joj je krpe u ustima.
Tapkajući povređenu usnu, Min odmeri haljinu s munjama i meke čizme. „Možda će tebi odgovarati, Ninaeva. Meni ili Elejni neće.“ Elejna je čistila kosu od slame.
„Vidim. Ti i nisi dolazila u obzir. Predobro te znaju.“ Ninaeva žurno skide svoju odeću. Baci je i obuče haljinu suPdam. Min joj pomože s dugmadima.
Ninaeva promeškolji prste u čizmama; bile su joj pomalo uske. I haljina joj beše uska preko grudi, a na ostalim mestima široka. Porub je padao skoro do zemlje, niže no što suPdam nose, ali Elejni i Min stajala bi još gore. Zgrabivši narukvicu, duboko udahnu i sklopi je oko levog zgloba. Krajevi se stopiše. Delovala je kao da je iz jednog komada. Nije imala osećaj kao da nosi običnu narukvicu. Bojala se da neće biti tako.
„Daj haljinu, Elejna.“ Obojile su dve haljine jednu njenu i jednu Elejninu u sivu boju koju su damane nosile, ili barem približnu toj boji, i tu ih sakrile. Elejna se nije micala, izuzev što je razrogačenih očiju gledala otvoreni okovratnik i oblizivala usne. „Elejna, moraš ti da ga nosiš. Suviše njih videlo je Min da bi ona to sada uradila. Ja bih ga nosila, kad bi ova haljina odgovarak tebi.“ Mislila je da bi poludela da je morala nositi okovratnik; zato sada i nije mogla da bude oštra s Elejnom.
„Znam.“ Elejna uzdahnu. „Samo bih volela da znam nešto više o onome što ti radi.“ Pokupi svoju crvenozlatnu kosu. „Min, molim te, pomozi mi.“ Min poče da joj otkopčava dugmad.
Ninaeva uspe da podigne srebrni okovratnik a da se ne trzne. „Postoji jedan način da to otkrijemo.“ Uz samo trenutak oklevanja, sagnu se i sklopi ga oko vrata sul’dam. Ako neko to zaslužuje, toje ona, odlučno reče sama sebi. „Možda će moći da nam kaže nešto korisno.“ Plavooka žena baci pogled ka povocu koji se vukao od njenog vrata do Ninaevinog zgloba, a onda je prezrivo prostreli pogledom.
„To ne radi tako“, reče Min, ali Ninaeva ju je jedva čula.
Bila je... svesna... druge žene, svesna onoga što oseća, užeta koje joj grebe članke i zglobove iza leđa, ukusa ustajale ribe krpa u ustima, slame koja je bocka kroz tanku potkošulju. Nije to bilo kao da ona, Ninaeva, oseća te stvari, ali u glavi joj je bila grudva osećanja za koje je znala da pripadaju sul’dam.
Proguta pljuvačku, pokušavajući da ne obraća pažnju na njih nisu htela da odu i obrati se vezanoj ženi: „Ako istinito odgovoriš na moja pitanja, neću te povrediti. Mi nismo Seanšani. Ali ako me slažeš...“, preteći podiže povodac.
Ženina ramena se zatresoše, a usta oko kanapa iskriviše. Ninaevi beše potreban trenutak da shvati da se sul’dam smeje.
Stisnu usne, a onda joj dođe jedna pomisao. To klupko osećaja u njenoj glavi izgleda da je bio sve telesno što je druga žena osećala. Pokuša da doda nešto tome.
Sul’dam iznenada vrisnu. Krpe i povez preko usta samo delimično prigušiše njen vrisak. Iskolači oči. Mlatarajući šakama iza sebe, kao da pokušava od nečeg da se odbrani, bacakala se po slami u uzaludnom pokušaju bekstva.
Ninaeva zapanjeno otvori usta i smesta se otarasi tog dodatnog osećaja. Sul’dam uplakano klonu.
„Šta... Šta si joj... uradila?“, slabašno upita Elejna. Min je samo zapanjeno gledala otvorenih usta.
Ninaeva mrgodno odgovori: „Isto što je Šerijam tebi uradila kada si Marit gađala šoljom.“ Svetlosti, ovo jepogana stvar.
Elejna glasno proguta knedlu. „Oh.“
„Ali a’dam ne bi trebalo tako da radi“, reče Min. „Stalno tvrde da ne deluje na žene koje ne mogu da usmeravaju.“
„Nije me briga kako bi trebalo da radi, sve dok radi.“ Ninaeva zgrabi povodac od srebrnastog metala tamo gde se spajao s okovratnikom i podiže ženu dovoljno da je pogleda pravo u oči. U njima vide strah. „Slušaj me, i to dobro. Želim odgovore. Ako ih ne dobijem, nateraću te da pomisliš da sam ti kožu odrala.“ Ženino lice posta ogledalo čistog užasa. Ninaevi se stomak prevrnu kada razabra da ju je shvatila doslovce. Ako misli da mogu to da uradim, toje zbog toga što zna. Za to ovi povoci služe. Zaustavi se da ne otkine narukvicu sa zgloba. Umesto toga, lice joj posta još odlučnije. „Jesii spremna da mi odgovoriš? Ili ti je potrebno još ubeđivanja?“
Panično mahanje glavom bilo je dovoljan odgovor. Kada joj Ninaeva izvadi krpe iz usta, žena zasta samo da jednom proguta pre no što poče da lebeće: „Neću vas prijaviti. Kunem se. Samo mi skinite ovo s vrata. Imam zlata. Uzmite ga. Kunem se da nikome neću reći.“
„Umukni“, prasnu Ninaeva, a žena smesta ućuta. „Kako se zoveš?“
„Seta. Molim te. Odgovoriću ti na sva pitanja, ali molim te skini ga! Ako ga neko vidi na meni...“ Seta pogleda ka povocu, a onda čvrsto zatvori oči. „Molim te?“, prošapta.
Ninaeva nešto shvati: nikada ne bi mogla da stavi Elejni taj okovratnik.
„Najbolje da prebrinemo s tim“, čvrsto reče Elejna. I ona se skinula u potkošulju. „Daj mi samo trenutak da obučem drugu haljinu, i...“
„Obuci svoju odeću“, prekide je Ninaeva.
„Neko mora da se pretvara da je damane“, kaza Elejna, „ili nikada nećemo stići do Egvene. Ta haljina odgovara tebi, a Min ne može. Ostajem ja.“