„Nije bitno“, kaza Rand. Trenutak kasnije, Hurin klimnu.
„Došli smo po Rog“, reče Ingtar, „a ne da piljimo u seanšanska čudovišta. Usredsredi se na to da pronađeš Fejna, Hurine.“
Vojnici ih jedva pogledaše. Ulica je vodila pravo ka kružnoj luci. Rand je mogao da vidi usidrene brodove. Velika četvrtasta plovila visokih jarbola delovala su sitno zbog daljine.
„Ovde je često boravio.“ Hurin nadlanicom protrlja nos. „Ulica je prekrivena slojevima njegovog smrada. Mislim da je bio juče, lorde Ingtare. Možda sinoć.“
Met odjednom obema šakama stegnu svoj kaput. „Tamo je“, prošapta. Okrenu se i nastavi da hoda unazad, zagledavši se u visoku kuću s barjakom. „Bodež je tamo. Ranije ga nisam ni primetio, zbog tih tih stvari, ali osećam ga.“
Perin ga prstom munu u rebra. „Pa, prestani s tim pre no što počnu da se pitaju zašto bleneš u njih kao neka budala.“
Rand se osvrnu. Oficir ih je gledao.
Met se nadureno ponovo okrenu. „Hoćemo li samo nastaviti da hodamo? Kažem vam da je tamo.“
„Tražimo Rog“, odreza Ingtar. „Nameravam da pronađem Fejna i nateram ga da mi kaže gde je.“ Nije ni usporio.
Met ništa ne reče, ali čitavo njegovo lice izražavalo je molbu.
I ja moram da pronađem Fejna, pomisli Rand. Moram. Ali kada pogleda Metovo lice, reče: „Ingtare, ako je bodež u onoj kući, verovatno je i Fejn. Ne bih rekao da je on daleko bilo od bodeža, bilo od Roga.“
Ingtar stade. Trenutak kasnije odgovori: „Može biti, ali odavde to nećemo moći da potvrdimo.“
„Mogli bismo da ga čekamo da izađe“, reče Rand. „Ako svakog jutra u ovo vreme izlazi, sigurno se vraća da tu provede noć. Kladim se da spava tamo gde je Rog. Ako zaista izađe, možemo se do podneva vratiti po Verin, a do sumraka načiniti plan.“
„Ne nameravam da čekam na Verin“, kaza Ingtar, „niti ću čekati noć. Već sam suviše dugo čekao. Nameravam da mi Rog bude u rukama pre no što sunce ponovo zađe.“
„Ali ne znamo, Ingtare.“
„Znam da je bodež tamo“, reče Met.
„A Hurin kaže da je Fejn sinoć bio tamo.“ Ingtar pređe preko Hurinovih pokušaja da to potvrdi. „Ovo je prvi put da si bio voljan da kažeš bilo šta bliže od dan ili dva. Povratićemo Rog smesta. Smesta!“
„Kako?“, upita Rand. Oficir ih nije više gledao, ali ispred kuće je i dalje bilo najmanje dvadeset vojnika. I dva grolma. Ovo je ludilo. Nemoguće da je grolm tamo. Ali zveri nisu nestale.
„Izgleda da iza ovih kuća ima vrtova“, reče Ingtar zamišljeno se osvrnuvši. „Ako neka od ovih uličica vodi do baštenskog zida... Ponekad se desi da su ljudi toliko zauzeti čuvanjem prednje strane, da zaborave na zadnju. Hajde.“ Pođe pravo ka najbližem prolazu između dve visoke kuće.
Hurin i Met potrčaše za njim.
Rand se zgleda s Perinom – njegov kovrdžavi prijatelj rezignirano slegnu ramenima – pa i oni pođoše.
Uličica jedva da je bila šira od njihovih ramena, ali vodila je između visokih baštenskih zidova, sve dok nije presekla još jednu, dovoljno veliku za baštenska kolica ili male taljige. I ona je bila kaldrmisana, ali njoj behu okrenute samo zadnje strane zgrada, prozori zatvorenih kapaka i gomila kamena. Nad visokim baštenskim zidovima nadvijale su se skoro gole grane.
Ingtar ih povede niz ulicu sve dok se ne nađoše nasuprot barjaku. Izvadivši svoje čelične rukavice ispod kaputa, stavi ih i skoči da uhvati vrh zida, a onda se podiže da proviri preko njega. Tihim glasom reče šta vidi: „Drveće. Cveće. Staze. Nema ni žive – čekaj! Stražar. Jedan čovek. Čak ni šlem ne nosi. Izbrojte do pedeset, a onda pođite za mnom.“ Prebaci čizmu preko zida i prevrnu se unutra, nestavši pre no što Rand stiže da zine.
Met poče polako da broji. Randu stade dah. Perin opipa sekiru, a Hurin zgrabi balčake svojih oružja.
„... pedeset.“ Hurin poče da se penje uza zid pre no što Met zatvori usta.
Perin beše odmah za njim.
Rand pomisli da Metu možda treba pomoć – izgledao je tako bledo i usukano – ali on se s lakoćom pope. Kameni zid bio je lak za penjanje, i trenutak kasnije i Rand je čučao s unutrašnje strane pored Meta, Perina i Hurina.
U vrtu je carevala kasna jesen. Cvetne leje bile su prazne, videlo se nešto zimzelenog žbunja, a drveće je bilo skoro golo. Vetar koji je vijorio barjak nosio je prašinu duž popločanih staza. Na trenutak Rand nije mogao da pronađe Ingtara. A onda vide Šijenarca pripijenog uz zadnji zid kuće, kako im s mačem u ruci pokazuje da priđu.
Rand pognuto potrča, više svestan slepih prozora na kući no prijatelja koji su kraj njega trčali. S olakšanjem se pribi uza zid pored Ingtara.
Met nastavi da mrmlja sebi u bradu: „Ovde je. Osećam ga.“
„Gde je stražar?“, šapnu Rand.
„Mrtav“, odgovori Ingtar. „Čovek je bio suviše samopouzdan. Nije ni pokušao da digne uzbunu. Sakrio sam telo pod onim žbunjem.“
Rand ga pogleda. Taj Seanšanin je bio suviše samopouzdan? Jedino što ga je držalo da se smesta ne vrati bilo je Metovo napaćeno mrmljanje.
„Skoro smo tu.“ I Ingtar je zvučao kao da sam sa sobom razgovara. „Skoro tu. Hajde.“
Rand isuče mač kada pođoše uz zadnje stepenište. Vide da Hurin vadi iz kanija svoj kratki mač i mačolomac, a Perin nevoljno izvlači sekiru iz gajke na pojasu.
Uđoše u uski hodnik. Kroz poluotvorena vrata s njihove desne strane dolazili su kuhinjski mirisi. U prostoriji se kretalo nekoliko ljudi; čuli su se nerazgovetni glasovi i povremeno tihi zveket nekog poklopca.
Ingtar pokaza Metu da preuzme vodstvo, pa se prošunjaše pored vrata. Rand ih je držao na oku sve dok ne zađoše za sledeći ugao.
Vitka tamnokosa devojka pojavi se kroz vrata pred njima, noseći poslužavnik s jednom šoljom. Svi se zalediše. Ona se okrenu na drugu stranu ni ne pogledavši u njihovom pravcu.
„Jeste li to videli?“, promuklo reče Met. „Providi se kroz...“
Ingtar poklopi šakom Metova usta i šapnu: „Seti se zbog čega smo ovde. Sada ga pronađi. Pronađi Rog za mene.“
Met pokaza ka uskim stepenicama. Popeše se jedan sprat i on ih povede ka prednjem delu kuće. U hodnicima je bilo malo nameštaja i sav je bio obao. Tu i tamo visila je tapiserija, ili je uza zid stajao paravan oslikan s nekoliko ptica na granama ili jednim ili dva cveta. Preko jednog paravana tekla je reka, ali osim zapenušane vode i uske obale, nije bilo prikazano ništa više.
Svuda oko sebe Rand ču kako ljudi ustaju, papuče koje klize preko poda, tiho mrmljanje. Niko ga nije video, ali lako je mogao zamisliti da će neko zakoračiti u hodnik, videti petoricu naoružanih stranaca, podići uzbunu...
„Tamo“, šapnu Met pokazavši velika klizna vrata pred njima. Izrezbareni rukohvati bili su jedini ukras. „Barem bodež.“
Ingtar pogleda Hurina; njuškalo otvori vrata, a Ingtar skoči kroz njih spremnog mača. Nije bilo nikoga. Rand i ostali požuriše unutra, a Hurin brzo zatvori vrata za njima.
Oslikani paravani sakrivali su zidove, kao i bilo koja druga vrata, i prigušivali svetlo što je dolazilo kroz prozore koji su sigurno gledali na ulicu. Na jednom kraju velike sobe bio je visok kružni ormar. Na drugom kraju bio je stočić i jedna stolica na tepihu okrenuta ka njemu. Rand ču kako Ingtar zadahta, ali njemu je došlo da uzdahne od olakšanja. Povijeni zlatni Rog Valera ležao je na stalku na stolu. Ispod njega na svetlosti se presijavao rubin u balčaku ukrašenog bodeža.
Met pojuri ka stolu, zgrabivši Rog i bodež. „Imamo ih“, zagrakta mašući bodežom, „imamo ih oba.“
„Ne tako glasno“, trgnuvši se reče Perin. „Još ih nismo odavde izneli.“ Prelazio je rukama po dršci sekire; delovao je kao da bi radije držao nešto drugo.
„Rog Valera.“ Ingtarov glas odisao je strahopoštovanjem. Oklevajući dodirnu Rog, prelazeći prstom duž srebrnog natpisa utisnutog oko levka, prevodeći ga, a onda povuče ruku uzbuđeno uzdrhtavši. „Jeste. Tako mi Svetlosti, jeste! Spašen sam.“