Hurin pomeri paravane koji su skrivali prozore. Skloni i poslednji od njih i zagleda se na ulicu: „Oni vojnici još su tamo. Izgledaju kao da su pustili korenje.“ Uzdrhta. „I ona tri... stvorenja.“
Rand mu se pridruži. Dve zveri bile su grolm; to je bilo očigledno. „Kako su...“ Kada diže pogled s ulice, reči mu zamreše. Gledao je preko zida u vrt velike kuće na drugoj strani ulice. Video je gde su zidovi srušeni kako bi se pripojili i drugi vrtovi. Žene su sedele na klupama, ili se šetale, uvek po dve. Žene povezane srebrnim povocima od vrata jedne do zgloba druge. Jedna od žena s okovratnikom diže glavu. Bio je predaleko da bi joj jasno video lice, ali na trenutak bilo je kao da im se pogledi sretoše, i on je znao. Preblede kao smrt. „Egvena“, prodahta.
„O čemu to pričaš?“, upita Met. „Egvena je bezbedna u Tar Valonu. Kad bih samo i ja bio.“
„Tamo je“, odgovori Rand. Dve žene se okrenuše, pošavši ka jednoj od zgrada na suprotnom kraju spojenih vrtova. „Tamo je, preko ulice. Oh, Svetlosti, nosi jedan od onih okovratnika!“
„Jesi li siguran?“, reče Perin. Priđe prozoru i zagleda se kroz njega. „Ne vidim je, Rande. A – a mogao bih da je prepoznam, čak i sa ove daljine.“
„Siguran sam“, kaza Rand. Dve žene nestaše u jednoj od kuća koje su gledale na sledeću ulicu. Stomak mu se prevrnu. Trebalo bi da je bezbedna. Trebalo bi da je u Beloj kuli. „Moram da je izbavim. Vi ostali...“
„Dakle!“, otegnuti glas bio je tih kao zvuk zatvaranja vrata. „Nisam vas očekivao.“
Na jedan kratak trenutak, Rand se zapanjeno zagleda. Visoki čovek obrijane glave koji je ušao u sobu nosio je dugu plavu odoru koja se vukla po zemlji. Nokti su mu bili toliko dugi da se Rand pitao može li išta da podigne. Dvojici ljudi iza njega bilo je obrijano samo pola glave. Ostatak kose visio im je u pletenici niz desni obraz. Jedan od njih nosio je u rukama mač u kaniji.
Zurio je samo tren, a onda paravani padoše i otkriše, na oba kraja sobe, vrata zakrčena s četiri ili pet seanšanskih vojnika, gologlavih ali u oklopima i sa isukanim mačevima.
„Vi ste u prisustvu visokog lorda Turaka“, poče čovek koji je nosio mač, gnevno gledajući Randa i ostale, ali ućuta na mali pokret jednog prsta s plavo lakiranim noktom. Drugi sluga se pokloni i poče da otkopčava Turakovu odoru.
„Kada je jedan od mojih stražara pronađen mrtav“, mirno reče čovek obrijane glave, „posumnjao sam na čoveka koji se naziva Fejn. Sumnjao sam na njega otkako je Huon onako tajanstveno umro. Stalno je želeo taj bodež.“ Ispruži ruke da mu sluga skine odoru. Uprkos tihom, skoro pevušećem glasu, ruke i glatke grudi bile su mu veoma mišićave. Grudi su mu bile gole sve do plavog pojasa koji je držao široke bele pantalone načinjene naizgled od stotina traka. Zvučao je kao da ga ništa ne zanima, pa ni sečiva u njihovim rukama. „A sada sam otkrio strance, ne samo s bodežom, već i s Rogom. Biće mi zadovoljstvo da ubijem jednog ili dvojicu vas zato što ste mi poremetili jutro. Oni koji prežive reći će mi ko ste i zašto ste došli.“ Ispruži ruku ne gledajući – čovek s mačem u kaniji položi mu balčak u šaku – i isuka teško, povijeno sečivo. „Ne želim da Rog bude oštećen.“
Turak ne dade nikakav drugi znak, ali jedan od vojnika ušeta se u sobu i poseže za Rogom. Rand nije znao da li da se smeje ili šta već da radi. Čovek je nosio oklop, ali na njegovom arogantnom licu videlo se da ništa više od Turaka nije mario za njihovo oružje.
Met sve prekinu. Kada Seanšanin ispruži ruku, Met je zaseče bodežom s rubinom. Vojnik iznenađeno odskoči i opsova. A onda vrisnu. Njegov vrisak ohladio je sobu. Svi su bili zaprepašćeni. Drhtava ruka koju podiže ispred lica počinjala je da crni. Tama se širila od krvavog reza preko dlana. Čovek zinu i stade da zavija, grebući drugom šakom najpre ruku, a potom i rame. Ritajući se i trzajući on pade, bacakajući se po svilenom tepihu i vrišteći dok mu je lice crnilo, a tamne oči sve više ličile na prezrele šljive, sve dok ga pocrneli otekli jezik nije zagušio. Trzao se isprekidano i gušio se. Udari nogama o pod i više se ne pomače. Svaki delić tela koji je mogao da se vidi bio je crn kao katran i izgledalo je da bi na dodir prsnuo.
Met obliznu usne i proguta pljuvačku; s nelagodom premesti bodež u ruci. Čak se i Turak zagledao otvorenih usta.
„Vidiš“, tiho reče Ingtar, „nismo tako lak plen.“ Odjednom skoči preko leša, prema vojnicima koji su još zurili u ono što je ostalo od čoveka koji je samo trenutak ranije bio među njima. „Šinova!“, povika. „Za mnom!“ Hurin skoči za njim, a vojnici ustuknuše. Začu se zveket čelika o čelik.
Seanšani sa drugog kraja sobe pođoše napred kada se Ingtar pokrenu, ali sada su i oni uzmicali, više od Metovog bodeža no od sekire kojom je Perin vitlao režeći bez reči.
Kroz nekoliko trenutaka Rand osta sam naspram Turaka, koji je uspravno držao svoj mač pred sobom. Njegovo zaprepašćenje je prošlo. Oštro je gledao Randa u lice; crno i nateklo telo jednog od njegovih vojnika kao da nije ni postojalo. To je, izgleda, važilo i za dvojicu slugu. Za njih kao da ni Rand sa svojim mačem, niti zvuci borbe, koji su sada bledeli u sobama duž kuće, nisu postojali. Sluge spokojno počeše da slažu Turakovu odoru čim visoki lord uze svoj mač. Nisu dizali pogled ni na vrištanje umirućih vojnika. Klekoše ispred vrata praznog pogleda.
„Pretpostavljao sam da će se sve svesti na nas dvojicu.“ Turak s lakoćom zavitla svoje sečivo, pun krug u jednom pravcu, a potom i u drugom. Njegovi dugonokti prsti vešto su milovali balčak. Izgledalo je da mu nokti ni najmanje ne smetaju. „Ti si mlad. Hajde da vidimo šta je potrebno da bi se na ovoj strani okeana zaslužila čaplja.“
Rand odjednom vide. Na Turakovom sečivu bila je čaplja u stojećem položaju. S ono malo obuke koju je dobio, trebalo je sada da se suoči s pravim majstorom sečiva. Žurno odbaci postavljeni plašt otarasivši se težine i sputanosti. Turak ga je čekao.
Rand očajnički požele da potraži prazninu. Bilo je očigledno da će mu biti potrebna svaka trunčica sposobnosti koju može da sakupi, a čak i tada verovatnoća da će živ izaći iz sobe bila je mala. Morao je da preživi. Egvena je bila toliko blizu da ju je mogao dozvati. Morao je nekako da je oslobodi. Ali u praznini je čekao saidin. Na tu pomisao istovremeno oseti nestrpljivost i mučninu. Ali i one druge žene bile su blizu koliko i Egvena. Damane. Ako bude dodirnuo saidin, a ne bude mogao da se zaustavi da ne usmerava, znaće. Verin mu je tako rekla. Znaće i zapitaće se. Tako mnogo njih, tako blizu. Preživeo bi Turaka samo da bi umro suočen sa datnane. A nije mogao da umre pre no što Egvena bude slobodna. Rand podiže svoj mač.
Turak tiho kliznu ka njemu. Sečivo srete sečivo kao čekić nakovanj.
Randu odmah posta jasno da ga čovek iskušava, napada tek toliko da vidi šta ga čeka, pa onda malo snažnije, zatim još snažnije. Randa u životu održaše koliko veština, toliko i gipki zglobovi i brza stopala. Bez praznine, stalno je kasnio pola otkucaja srca. Vrh Turakovog teškog mača zasekao ga je tik ispod levog oka. S ramena mu je visio deo rukava, mokar i taman. Pod urednim rezom ispod desne ruke, koji kao da je krojač načinio, osećao je kako mu se topla vlaga širi po rebrima.
Na licu visokog lorda videlo se razočaranje. Povuče se uz izraz gađenja. „Gde si pronašao to sečivo, dečko? Ili ovde zaista dodeljuju čaplju takvima? Nije bitno. Pomiri se sa sudbinom. Vreme je da se umre.“ Ponovo napade.
Randa okruži praznina. Saidin poteče ka njemu, sijajući od Jedne moći, ali on nije obraćao pažnju na njega. Bilo je to kao da ne obraća pažnju na kukasti trn u rani. Odbio je da se ispuni Moći, odbio da se sjedini s muškom polovinom Istinskog izvora. Posta jedno s mačem u rukama, jedno s podom pod nogama, jedno sa zidovima. Jedno s Turakom.
Prepoznavao je zahvate koje je visoki lord koristio; bili su pomalo različiti od onoga što je on naučio, ali nedovoljno. Poleće lastavica dočekala je Rasecanje svile. Mesečina na vodi srete Ples šumskih tetreba. Traka u vazduhu susrete Kamenje pada s litice. Kretali su se po sobi kao da plešu uz muziku udaraca čelika o čelik.