Razočaranje i zgađenost izgubiše se iz Turakovih tamnih očiju. Zameni ih iznenađenje, a potom usredsređenost. Lice visokog lorda orosi se znojem kada snažnije napade Randa. Trokraka munja srete Listna vetru.
Randove misli lebdele su van praznine. Nisu bile deo njega. Jedva da ih je primećivao. To nije bilo dovoljno. Suočio se s majstorom sečiva, i uz pomoć praznine i svake trunčice svoje veštine jedva uspevao da se odbrani. Jedva. Morao je to da okonča pre Turaka. Saidin? Ne! Ponekad je neophodno vratiti maču sopstveno meso. Ali ni to ne bi pomoglo Egveni. Morao je to smesta da okonča. Smesta.
Turak razrogači oči kada Rand kliznu napred. Do sada se samo branio; sada poče i da napada. Vepar juri niz planinu. Svaki pokret njegovog sečiva bio je pokušaj da dopre do visokog lorda; sada je Turak jedino mogao da se brani i povlači čitavom dužinom sobe, skoro do vrata.
Dok je Turak još pokušavao da se suoči s Veprom, Rand jurnu. Reka podriva obalu. Pade na jedno koleno i zadade poprečni udarac. Nije morao da čuje Turakov uzdah ni da oseti udarac da bi znao. Ču dva udarca o pod i okrenu glavu, znajući šta će videti. Pogleda niz svoje mokro i crveno sečivo tamo gde je visoki lord pao. Mač mu je ispao iz mlitave ruke, a ptice izatkane Na tepihu pod njegovim telom behu umrljane tamnom vlagom. Turakove oči i dalje su bile otvorene, ali već staklaste od smrti.
Praznina zadrhta. Ranije se suočio s Trolocima, s nakotom Senke. Nikada ranije nije s mačem stajao naspram drugog ljudskog bića, izuzev tokom vežbe ili pokušaja da se pretvara. Upravo sam ubiočoveka. Praznina zadrhta, a saidin pokuša da ga ispuni.
Očajnički se oslobodio i zadihano osvrnuo oko sebe. Trže se kada vide dvojicu slugu kako i dalje kleče kraj vrata. Zaboravio je na njih. Nije znao šta s njima da radi. Izgledalo je kao da nisu naoružani, ali trebalo je samo da viknu...
Nisu ga ni pogledali, niti jedan drugog. Umesto toga, ćutke su posmatrali telo visokog lorda. Odnekud ispod svojih odora izvadiše bodeže. On jače stisnu balčak, ali oni prisloniše bodeže na svoje grudi. „Od rođenja do smrti“, uglas zapojaše, „služim Krvi.“ I zariše bodeže u sopstvena srca.
Skoro spokojno se poviše. Glave im dotakoše pod, kao da se duboko klanju svom gospodaru.
Rand ih je s nevericom gledao. Ludilo, pomisli. Moždaću ja poludeti, ali ovi su većbili ludi.
Kada Ingtar i ostali dotrčaše, on je klecajući ustajao. Svi su bili posečeni; Ingtarov kožni kaput bio je na više mesta umrljan. Met je i dalje držao Rog i svoj bodež. Njegovo sečivo bilo je tamnije od rubina u balčaku. I Perinova sekira bila je crvena, a on je delovao kao da će mu svakog trena pripasti muka.
„Postarao si se za njih?“, reče Ingtar pogledavši tela. „Onda smo završili, ako nije dignuta uzbuna. One budale nijednom nisu pozvale u pomoć.“
„Videću da li su stražari nešto čuli“, reče Hurin i odjuri ka prozoru.
Met odmahnu glavom. „Rande, ovi ljudi su ludi. Znam da sam to i ranije rekao, ali zaista jesu. One sluge...“ Randu stade dah, pitajući se da li su se svi poubijali. Met reče: „Gde god da su nas videli kako se borimo, pali bi na kolena, licima ka podu i obmotali ruke oko glava. Nisu se ni makli, niti uzviknuli; nisu ni pokušali da pomognu vojnicima, niti da dignu uzbunu. Koliko znam, još su tamo.“
„Ne bih računao da će ostati na kolenima“, suvo primeti Ingtar. „Smesta polazimo, i ti što brže možemo.“
„Vi idite“, kaza Rand. „Egvena..
„Budalo!“, prasnu Ingtar. „Imamo ono po šta smo došli. Rog Valera. Nada u spasenje. Šta znači jedna devojka, čak i ako je voliš, naspram Roga i onog što on predstavlja?“
„Mračni može da nosi Rog, što se mene tiče! Šta vredi pronaći Rog ako Egvenu prepustim ovome? Ako bih to učino, Rog me ne bi spasao. Tvorac me ne bi spasao. Sam bih sebe prokleo.“
Ingtar se bezizražajnog lica zagleda u njega. „To stvarno misliš, zar ne?“
„Tamo se nešto dešava“, žurno reče Hurin. „Upravo je dotrčao neki čovek i uskomešali su se kao ribe u kofi. Čekajte. Oficir ulazi unutra!“
„Idite!“, viknu Ingtar. Pokuša da uzme Rog, ali Met je već jurio. Rand je oklevao, ali Ingtar ga zgrabi za ruku i odvuče u hodnik. Ostali su već žurili za Metom; Perin samo bolno pogleda Randa pre no što ode. „Nećeš moći da spaseš devojku ako ovde umreš!“
On potrča s njima. Jedan deo njega mrzeo ga je zbog toga, ali drugi deo prošapta: Vratiću se. Nekakočuje osloboditi.
Ali dok stigoše do podnožja uskog krivudavog stepeništa, mogao je da čuje duboki muški glas kako u prednjem delu kuće besno zahteva da neko ustane i govori. Služavka u skoro providnoj haljini klečala je kod podnožja stepeništa, a sedokosa žena u beloj vuni, s dugom brašnjavom keceljom, klečala je kraj kuhinjskih vrata. Obe su bile tačno u onom položaju koji je Met opisao: licem prema podu, s rukama oko glava. Nisu se ni makle kada Rand i ostali projuriše kraj njih. S olakšanjem vide da dišu.
Trkom pređoše vrt i brzo se popeše preko zida. Ingtar opsova kada Met baci Rog Valera preda se, i ponovo pokuša da ga uhvati kada pade, ali Met ga zgrabi i brzo reče: „Nije čak ni ogreban“, pa jurnu uz uličicu.
Iz kuće koju su upravo napustili začu se još vike; neka žena vrisnu, a neko poče da bije u gong.
Vratiću se po nju. Nekako. Rand požuri za ostalima što je brže mogao.
46
Izaći iz Senke
Ninaeva i ostale čuše udaljene povike kada se približiše zgradi u kojoj su bile smeštene damane. Ulična gužva polako se povećavala, a ljudi su bili nervozni, spremni da brže koračaju i opreznije gledaju Ninaevu u haljini s munjama i ženu na srebrnom povocu.
Nervozno premeštajući svoj zavežljaj, Elejna pogleda u pravcu bučnih povika jednu ulicu dalje, tamo gde se zlatni jastreb s munjama u kandžama vijorio na vetru. „Šta se dešava?“
„Ništa u vezi s nama“, odlučno odgovori Ninaeva.
„Samo se nadaš“, dodade Min. „Kao i ja.“ Ubrza korak žureći ispred ostalih i nestade u visokoj kamenoj kući.
Ninaeva skrati povodac. „Zapamti, Seta, da želiš isto koliko i mi da kroz ovo prođemo neozleđene.“
„Želim“, žudno reče Seanšanka. Da bi sakrila lice, toliko je pognula glavu da joj je brada ležala na grudima. „Neću vam prirediti nevolje, kunem se.“
Kada krenuše uz sivo kameno stepenište, na njegovom vrhu se pojaviše sul’dam i damane, i krenuše im u susret. Posle jednog kratkog pogleda, ne bi li se uverila da žena s okovratnikom nije Egvena, Ninaeva ih ni ne pogleda ponovo. Koristila je a’dam da drži Setu kraj sebe, kako bi damane pomislila, ako oseti sposobnost usmeravanja u jednoj od njih, da je to od Sete. Ali ipak joj je znoj klizio niz kičmu, sve dok ne shvati da one ne obraćaju ništa više pažnje no ona na njih. Videle su samo haljinu s munjama na pločama i sivu haljinu, žene koje su ih nosile povezane srebrnim a’damom. Samo još jedan Držač povoca i Vezana, kao i jedna meštanka koja je žurila iza njih noseći zavežljaj koji pripada sul’dam.
Ninaeva gurnu vrata i uđe.
Kakvo god da je bilo ono uzbuđenje ispod Turakovog barjaka, ovde nije vladalo. Ne još. U prilaznom hodniku bile su samo žene, lako prepoznatljive po svojim haljinama. U sivo odevene damane, sa sul’dam koje nose narukvice. Dve žene s munjama na haljinama stajale su i pričale, a još tri svaka za sebe prelazile hodnik. Četiri njih odevene kao Min, u jednostavnu tamnu vunu, žurile su noseći poslužavnike.