Min ih je čekala na kraju hodnika; pogleda ih jednom, a onda pođe dublje u kuću. Ninaeva povede Setu niz hodnik za Min, a Elejna je išla za njima. Ninaevi se činilo kao da ih niko ni ne gleda, ali mislila je da će se potočić znoja niz njenu kičmu uskoro pretvoriti u reku. Terala je Setu da se brzo kreće, tako da niko ne uluči priliku da je dobro pogleda – ili još gore, da postavlja pitanja. Pogleda usmerenog ka svojim nožnim prstima, Seti je trebalo tako malo naređivanja, da je Ninaeva mislila kako bi, da nije bila ograničena povocem, trčala.
U zadnjem delu kuće Min pođe uz usko stepenište. Ninaeva je gurala Setu pred sebe sve do četvrtog sprata. Tu je tavanica bila niska, a hodnici prazni. Čuo se samo tihi plač. Plakanje kao da je odgovaralo tim ledenim hodnicima.
„Ovo mesto...“, poče Elejna, a onda odmahnu glavom. „Oseća se...“
„Da“, mrgodno odgovori Ninaeva. Prostreli Setu pogledom. Seanšanka je gledala ka zemlji. Od straha je prebledela.
Min bez reči otvori jedna vrata i uđe, a one za njom. Soba je bila izdeljena grubim drvenim zidovima u manje prostorije. Uzani hodnik vodio je do jednog prozora. Ninaeva se progura iza Min dok ova požuri do poslednjih vrata zdesna i uđe unutra.
Vitka tamnokosa devojka u sivom sedela je za malim stolom glave položene preko skrštenih ruku, ali čak i pre no što je digla pogled, Ninaeva je znala da je to Egvena. Traka sjajnog metala vodila je od srebrnog okovratnika na Egveninom vratu do narukvice koja je visila na zidu. Kada ih vide, razrogači oči i zinu. Onda Elejna zatvori vrata i Egvena se odjednom zakikota i šakom pritisnu usne da to priguši. Sićušna soba postala je još zakrčenija.
„Znam da ne sanjam“, drhtavim glasom reče, „jer da sanjam, vi biste bile Rand i Galad na velikim pastuvima. Sanjala sam. Učinilo mi se da je Rand ovde. Nisam mogla da ga vidim, ali mislila sam...“ Ućuta.
„Ako bi više volela da ih sačekaš...“, suvo kaza Min.
„Oh, ne. Ne, sve ste prelepe. Najlepši prizor koji sam ikada videla. Odakle ste se pojavile? Kako ste to uspele? Ta haljina, Ninaeva, i a’dam, i ko je...“ Odjednom ciknu. „To je Seta. Kako...“ Glas joj toliko ogrube da ga Ninaeva jedva prepozna. „Volela bih ja nju da gurnem u kazan ključale vode.“ Seta čvrsto zatvori oči, a šakama stisnu suknju; drhtala je.
„Šta su ti uradile?“, uzviknu Elejna. „Šta su to mogle da urade da poželiš tako nešto?“
Egvena nije skidala pogled sa Seanšanke. „Želela bih da ona to okusi. To je meni uradila. Naterala me da osetim da sam do grla u...“, zadrhta. „Ne znaš kako je nositi okovratnik, Elejna. Ne znaš šta mogu da ti urade. Nikad nisam mogla da odredim je li Seta gora od Rene, ali sve su odvratne.“
„Mislim da znam“, tiho reče Ninaeva. Osećala je Setinu znojavu kožu, hladnu drhtavicu od koje se tresla. Plavokosa Seanšanka bila je prestravljena. Ninaeva se naporom volje zaustavila da Seanšankine strahove na licu mesta ne pretvori u stvarnost.
„Možete li da mi skinete ovo?“, upita Egvena dodirnuvši okovratnik. „Mora da možete, ako ste jedan stavili na...“
Ninaeva precizno usmeri trunčicu Moći. Okovratnik na Egveni izazvao je dovoljno besa, a i da nije, poslužili bi Setin strah, saznanje koliko je zaista bio zaslužen, i njeno sopstveno poimanje šta bi želela da uradi toj ženi. Okovratnik se širom otvori i pade s Egveninog grla. Uz začuđen izraz lica, Egvena dodirnu vrat.
„Obuci moju haljinu i kaput“, reče joj Ninaeva. Elejna je već razmotavala zavežljaj s odećom na krevetu. „Odšetaćemo odavde i niko te neće ni primetiti.“ Razmislila je o tome da zadrži svoj dodir sa saidarom – svakako da je bila dovoljno besna, a i divno se osećala – ali, nevoljno, pusti ga. Ovo je bilo jedino mesto u Falmeu gde nije bilo izgleda da će sul’dam i damane doći da ispitaju ako osete da neko usmerava, ali sigurno bi to učinile ako damane ugleda ženu za koju misli da je sul’dam kako je okružuje sjaj usmeravanja. „Ne znam zašto već sama nisi pobegla. Čak i ako nisi mogla da smisliš kako da skineš to čudo, mogla si samo da ga pokupiš i pobegneš.“
Dok joj Min i Elejna užurbano pomogoše da se presvuče u Ninaevinu staru haljinu, Egvena objasni šta bi joj se desilo kad bi pomerila narukvicu s mesta na kome ju je sul’dam ostavila, i kako joj je od usmeravanja bilo zlo, sem ako sul’dam ne nosi narukvicu. Baš tog jutra otkrila je kako se okovratnik može otvoriti bez Moći – i takođe je otkrila da bi joj se ruke beskorisno zgrčile na pomisao da ga skine. Mogla je da ga dodiruje koliko god je htela, sve dok nije pomišljala da ga otvori; ali i najmanji nagoveštaj toga, i...
I Ninaevi pozli. Od narukvice koju je nosila bilo joj je muka. Bilo je to suviše užasno. Želela je da je skine pre no što još više sazna o a’dam, pre no što možda sazna nešto zbog čega će se večito osećati ukaljanom što ju je nosila.
Otvorivši srebrnu narukvicu, skinu je, zatvori i okači na jednu od vešalica. „Nemoj misliti da sada možeš da zoveš u pomoć.“ Gurnu pesnicu pod Setin nos. „Još mogu da te nateram da poželiš da nisi ni rođena, samo ako otvoriš usta. I ne treba mi za to ta prokleta... stvar.“
„Ne – ne misliš da me ovde ostaviš s time“, šapatom reče Seta. „Ne možeš. Veži me. Zapuši mi usta, tako da ne mogu da dignem uzbunu. Molim te!“
Egvena se surovo nasmeja. „Ostavi ga na njoj. Neće pozvati u pomoć, čak i da joj ne zapušiš usta. Bolje bi ti bilo da se nadaš da će ti, ko god da te nađe, skinuti a’dam i čuvati tvoju malu tajnu, Seta. To je tvoja prljava tajna, zar ne?“
„O čemu pričaš ?“, upita Elejna.
„Mnogo sam razmišljala o tome“, odgovori Egvena. „Kada bi me ostavile ovde gore, samo sam i mogla da razmišljam. Sul’dam tvrde da posle nekoliko godina razviju osećaj. Većina njih može da vidi da li žena usmerava bez obzira da li su povezane za nju ili ne. Nisam bila sigurna, ali Seta je to dokazala.“
„Šta je dokazala?“, ponovo upita Elejna, a onda razrogači oči kada shvati, ali Egvena nastavi: „Ninaeva, a’dam radi samo na ženama koje mogu da usmeravaju. Zar ne shvataš? Sul’dam mogu da usmeravaju isto kao i damane.“ Seta zaječa kroz zube silovito odmahujući glavom, pokušavajući to da porekne. „Sul’dam će radije umreti no da prizna da može da usmerava, čak i da to zna, a nikada ne prolaze kroz obuku, tako da ništa ne mogu da postignu, ali mogu da usmeravaju.“
„Rekla sam ti“, kaza Min. „Nije trebalo da taj okovratnik radi na njoj.“ Zakopčavala je poslednju dugmad na Egveninim leđima. „Svaka žena koja ne može da usmerava ubila bi te od batina dok bi ti pokušavala da je time kontrolišeš.“
„Kako je to moguće?“, upita Ninaeva. „Mislila sam da Seanšani stavljaju povoce na sve žene koje mogu da usmeravaju.“
„Sve koje mogu da pronađu“, reče joj Egvena. „Ali one koje otkriju, one su kao ti, ja i Elejna. Mi smo s time rođene, spremne da usmeravamo bez obzira da li nas neko tome naučio. Ali šta sa seanšanskim devojčicama koje nisu rođene sa sposobnošću, ali mogu da se nauče? Ne može svaka žena da postane... Držač povoca. Rena je mislila da se prijateljski ponaša kada mi je to ispričala. Izgleda da je u seanšanskim selima praznik kada sul’dam dolaze da provere devojčice. Žele da pronađu svaku poput tebe i mene, i da ih povežu, ali svim ostalima dozvole da stave narukvice i vide da li mogu da osete šta ta jadnica s okovratnikom oseća. One koje to mogu odvedu na obuku kako bi postale sul’dam. To su žene koje mogu biti naučene da usmeravaju.“
Seta je tiho ječala. „Ne. Ne. Ne.“ Iznova i iznova.
„Znam da je užasna“, reče Elejna, „ali osećam kao da bi trebalo nekako da joj pomognem. Mogla bi biti jedna od naših sestara, samo što su Seanšani sve to izvitoperili.“
Ninaeva zausti da joj kaže kako bi joj pametnije bilo da brine kako sebi da pomognu, kada se vrata otvoriše.