Выбрать главу

„Šta se ovde dešava?“, ljutito upita Rena zakoračivši u sobu. „Prijem?“ Zagleda se u Ninaevu podbočivši se. „Nikome nisam dala dozvolu da se poveže s mojim mezimčetom, Tuli. Čak ne znam ni ko...“ Pogled joj pade na Egvenu – Egvenu koja je umesto sivog za damane nosila Ninaevinu haljinu, Egvenu bez okovratnika oko grla – i razrogači oči kao tanjire. Nije ni dobila priliku da vikne.

Pre no što bilo ko stiže da se makne, Egvena zgrabi bokal s umivaonika i tresnu ga ispod Reninih rebara. Bokal se razbi, a sul’dam izgubi vazduh i presamiti se. Kada pade, Egvena režeći skoči na nju, okrenu je na leđa, zgrabi s poda okovratnik koji je nosila i sklopi ga oko ženinog vrata. Trznuvši srebrni povodac, Egvena skide narukvicu s vešalice i stavi je na zglob. Iskezi zube i pogleda Renu u lice s užasnom usredsređenošću. Kleknuvši na ramena sul’dam, pritisnu ženina usta obema šakama. Rena poče strašno da se trza, oči joj iskočiše; ispuštala je iz grla promukle zvuke, vrištanje koje su Egvenine šake zaustavljale; petama je udarala po podu.

„Prestani, Egvena!“ Ninaeva zgrabi Egvenu za ramena i odvuče je s Rene. „Egvena, prestani! To nije ono što želiš!“ Rena je sivoga lica ležala i borila se za dah. Divlje je zurila u tavanicu.

Egvena se odjednom baci Ninaevi u naručje, isprekidano jecajući u njene grudi. „Povredila me je, Ninaeva. Povredila me je. Sve su me povredile. Mučile su me, i mučile, sve dok ne bih uradila ono što su htele. Mrzim ih. Mrzim ih što su me povredile, i mrzim ih jer ih nisam mogla sprečiti kad su me terale da radim šta god su htele.“

„Znam“, nežno kaza Ninaeva. Pogladi Egvenu po kosi. „U redu je mrzeti ih, Egvena. Jeste. Zaslužuju to. Ali nije u redu dozvoliti im da te pretvore u nešto nalik sebi.“

Seta je šakama pritiskala lice. Rena s nevericom drhtavom rukom dotače okovratnik na grlu.

Egvena se ispravi brzo obrisavši suze. „Nisam. Nisam kao one.“ Skoro otkinu narukvicu sa zgloba i baci je. „Nisam. Ali želela bih da mogu da ih pobijem.“

„To i zaslužuju.“ Min okrutno pogleda dve sul’dam.

„Rand bi svakoga ubio ko tako nešto učini“, reče Elejna. Izgledalo je kao da se čeliči. „Sigurna sam da bi bilo tako.“

„Možda i zaslužuju“, odgovori Ninaeva, „a on možda i bi. Ali muškarci često čine grešku kada osvetu i ubijanje poistovete s pravdom. Retko kada imaju hrabrosti za pravdu.“ Često je učestvovala u presuđivanju zajedno sa Ženskim krugom. Ponekad bi i muškarci dolazili pred njih, misleći da će ih žene saslušati bolje nego Seoski savet. Ali muškarci su uvek mislili da rečitošću ili molbama za milost mogu da utiču na odluku.

Ženski krug pružao je milost tamo gde je bila zaslužena, ali uvek pravdu, a Mudrost je bila ta koja bi obznanila odluku. Podiže narukvicu koju je Egvena bacila i zatvori je. „Da mogu, oslobodila bih sve žene koje su ovde i uništila sve ove stvari. Ali, budući da ne mogu...“ Zakači narukvicu na istu vešalicu na kojoj je i druga bila, a onda se obrati sul’dam. Više nisu Držači povodaca, reče sebi. „Ako budete veoma tihe, bićete same dovoljno dugo da možda uspete da skinete okovratnike. Točak tka kako točak želi, i može biti da ste dovoljno dobrog uradile da prevlada zlo koje ste počinile, dovoljno da vam bude dozvoljeno da ih skinete. Ako ne, s vremenom će vas pronaći. Ko god to učini, mislim da će postaviti mnogo, mnogo pitanja pre no što skine te okovratnike. Mislim da ćete možda iz prve ruke otkriti kakvim ste učinile život drugih žena. To je pravda“, dodade, obrativši se ostalima.

Renin ukočeni pogled beše ispunjen užasom. Setina ramena tresla su se dok je jecala sebi u šake. Ninaeva steže srce – to jeste pravda, reče sebi. Jeste - i potera ostale iz sobe.

Niko na njih nije obraćao pažnju ništa više no kada su ulazile. Ninaeva je pretpostavljala da je to zbog haljine sul’dam koju je nosila, ali nije mogla da dočeka da se presvuče. Da obuče bilo šta drugo. Osećala bi se daleko čistije u najprljavijim ritama.

Devojke su je ćutke pratile, sve dok ponovo ne izađoše na kaldrmisanu ulicu. Nije znala da li je to zbog onog što je uradila ili straha da će ih neko možda zaustaviti. Namršti se. Da li bi se bolje osećale da im je dopustila da prekolju one žene?

„Konji“, reče Egvena. „Trebaće nam konji. Znam u koju su štalu odveli Belu, ali mislim da ne možemo da stignemo do nje.“

„Moraćemo da ostavimo Belu“, odgovori joj Ninaeva. „Odlazimo brodom.“

„Gde su svi?“, upita Min, a Ninaeva odjednom shvati da je ulica prazna.

Nije bilo gužve. Nije bilo ni znaka od nje; kapci su bili čvrsto namaknuti na izlog svake radnje i na svaki prozor duž ulice. Ali uz ulicu, iz pravca luke, dolazio je odred seanšanskih vojnika. Na čelu im je bio oficir u oslikanom oklopu. Bili su još na pola puta niz ulicu od njih, ali marširali su sumornim, nezaustavljivim korakom. Ninaevi se činilo da su svi pogledi usmereni ka njoj. To je smešno. Ne mogu ni da im vidim oči pod tim šlemovima, a da je uzbuna dignuta, to bi bilo iza nas. Ipak se zaustavi.

„Ima ih još iza nas“, promrmlja Min. Ninaeva je sada mogla da čuje i te korake. „Ne znam ko će nas prvi sustići.“

Ninaeva duboko udahnu. „Nemaju nikakve veze s nama.“ Pogleda iza vojnika koji su se približavali, ka luci ispunjenoj velikim četvrtastim seanšanskim brodovima. Nije mogla da vidi Talas; molila se da je još tamo, i da je spreman. „Proći ćemo pored njih.“ Svetlosti, nadam se da možemo.

„Šta ako budu hteli da im se pridružiš, Ninaeva?“, upita Elejna. „Nosiš tu haljinu. Ako počnu da postavljaju pitanja...“

„Neću se vratiti“, sumorno kaza Egvena. „Radije ću umreti. Pokazaću im čemu su me naučili.“ Ninaeva odjednom vide zlatnu auru oko Egvene.

„Ne!“, reče, ali beše prekasno.

Uz urlik nalik na grmljavinu, ulica ispod prvih redova Seanšana polete u vazduh. Zemlja, kaldrma i oklopljeni ljudi razleteše se kao kapljice iz fontane. I dalje sijajući, Egvena se okrenu u drugom smeru i gromoglasni urlik bi ponovljen. Prašina zasu žene. Seanšanski vojnici povikaše i raštrkaše se u dobrom poretku da se zaklone u uličice i iza zgrada. Kroz nekoliko trenutaka svi su se sklonili s vidika, izuzev onih što su ležali oko dve velike rupe koje su ružile ulicu. Neki od njih slabašno su se micali. Čulo se ječanje.

Ninaeva diže ruke, pokušavajući da odjednom gleda u oba smera. „Budalo! Pokušavamo da ne privlačimo pažnju!“ Više nije bilo nade za to. Samo se nadala da će uspeti da zaobiđu vojnike na putu do luke. Sada i damane znaju. Ovo nije moglo da im promakne.

„Neću da se vratim u onaj okovratnik“, žestoko odgovori Egvena. „Neću!“

„Pazite!“, povika Min.

Uz oštro pištanje vatrena lopta velika kao konj načini luk u vazduhu iznad krovova i poče da pada. Pravo ka njima.

„Bežite!“, povika Ninaeva i baci se prema najbližoj uličici, između dve zamandaljene radnje.

Nespretno se dočeka na stomak. Zastenja kada skoro izgubi dah u istom trenu kada ognjena lopta udari zemlju. Vreli vetar prelete preko nje. Gutajući vazduh, prevrnu se na leđa i pogleda nazad na ulicu.

Kaldrma gde su one stajale napukla je i pocrnela u krugu od deset koraka. Elejna je čučala preko puta, tik unutar druge uličice. Od Min i Egvene nije bilo ni traga. Ninaeva užasnuto dignu ruku do usana.

Elejna očigledno shvati šta je mislila. Kći naslednica silovito odmahnu glavom i pokaza niz ulicu. Otišle su u onom smeru.

Ninaeva ispusti uzdah olakšanja koji se smesta pretvori u gunđanje. Glupa devojka! Mogle smo da prođemo pored njih! Ali nije bilo vremena za žaljenje. Dotrča do ugla i oprezno proviri.

Ognjena lopta veličine ljudske glave blesnu niz ulicu ka njoj. Ona odskoči unazad trenutak pre no što lopta eksplodira o ugao gde je bila njena glava, zasuvši je kišom kamenih opiljaka.