Pre no što posta svesna šta radi, bes je preplavi Jednom moći. Munja sevnu iz neba, udarivši u ulicu blizu mesta odakle se pojavila ona plamena lopta. Još jedna reska munja raseče nebo, a Ninaeva potrča niz uličicu. Iza nje tresnuše munje.
Ako Domon ne budečekao s onim brodom, jaću... Svetlosti, samo da bezbedno dođemo do njega.
Bejl Domon se trže kada munje zaigraše preko kao kamen sivog neba, pogodivši nešto u gradu, jednom, pa još jednom. Nem’ oblaci skroz za to!
Nešto glasno zagunđa gore u gradu i ognjena lopta zari se u krovove odmah iznad dokova, daleko razbacavši skrhani crep. Pre nekog vremena svi su se sklonili s dokova, izuzev nekolicine Seanšana. Oni su sada pomahnitalo trčali vičući isukanih mačeva. Iz jednog skladišta pojavi se čovek sa grolmom kraj sebe, trčeći da sustigne zver koja je dugim skokovima nestajala uz jednu od ulica što su vodile od mora ka gradu.
Jedan od članova Domonove posade zgrabi sekiru i zavitla je ka užetu kojim su bili vezani za obalu.
U dva koraka, Domon zgrabi podignutu sekiru jednom rukom, a drugom čoveka za grlo. „Talas stoji dok ja ne kaže ide, Edvin Kol!“
„Poludeli su, kapetane!“, viknu Jarin. Preko luke se zakotrljaše odjeci eksplozije. Galebovi kričeći poleteše, a munje ponovo zatreperiše preko neba i zariše se u Falme. „Damane će nas sve pobiti! Hajde da odemo dok su zauzete međusobnim ubijanjem. Neće nas ni primetiti dok ne odemo!“ „Dao jesam reč“, odgovori Domon. Ote sekiru iz Kolove ruke i baci je na palubu. „Dao jesam reč.“ Požuri, ženo, pomisli. Aes Sedai, šta li ti jesi, žuri!
Geofram Bornhald vide kako munje sevaju nad Falmeom i zanemari ih. Neko ogromno leteće stvorenje – nema sumnje neko od seanšanskih čudovišta – divlje je letelo da bi ih izbeglo. Ako je oluja, smetaće Seanšanima koliko i njemu. Brda su bila skoro gola, tek nekoliko njih bilo je pokriveno retkim čestarom, ali još su skrivala grad od njega i njega od grada.
Oko njega se raširilo njegovih hiljadu ljudi. Jedan dugi niz konjanika talasao se duž udolina između brda. Hladni vetar nosio je njihove bele plaštove i vijorio barjak pored Bornhalda, zlatno sunce talasastih zrakova Dece Svetla.
„Idi sad, Bajare“, zapovedi. Čovek upalog lica je oklevao, a Bornhald oštrije reče: „Rekoh, polazi, Dete Bajare!“
Bajar prinese ruku k srcu i pokloni se. „Kako zapovedaš, moj lorde kapetane.“ Okrenu konja, dok mu je svaka crta odisala nevoljnošću.
Bornhald izbaci Bajara iz glave. Učinio je šta je mogao. Podiže glas: „Legija će napredovati korakom!“
Uz škripu sedala, dugi red ljudi s belim plaštovima lagano pođe ka Falmeu.
Rand proviri iza ugla ka dolazećim Seanšanima, a onda se namršteno vrati u usku uličicu između dve štale. Uskoro će biti tu. Obraz mu je bio umazan usirenom krvlju. Rane koje je zadobio od Turaka pekle su ga, ali tu sada nije bilo pomoći. Munje ponovo sevnuše preko neba; oseti kroz čizme njihove udarce. Šta se, u ime Svetla, dešava?
„Blizu?“, upita Ingtar. „Rog Valera mora biti spasen, Rande.“ Uprkos Seanšanima, uprkos munjama i čudnovatim eksplozijama u gradu, delovao je zaokupljen sopstvenim mislima. Met, Perin i Hurin bili su na drugom kraju uličice i držali na oku još jednu seanšansku patrolu. Bili su blizu mesta gde su ostavili konje i pitali se da li će moći da stignu do njih.
„U nevolji je“, promrmlja Rand. Egvena. Imao je čudan osećaj, kao da su delovi njegovog života bili u opasnosti. Egvena je bila jedan deo, jedna nit vrpce koja je predstavljala njegov život, ali bilo je i drugih, i osećao je da su ugroženi. Tamo dole, u Falmeu. I ako bi bilo koja od tih niti bila uništena, život mu nikada ne bi bio potpun, ne onako kako je suđeno. Nije to razumeo, ali taj osećaj bio je siguran i pouzdan.
„Jedan čovek mogao bi da drži ovde pedesetoricu“, reče Ingtar. Dve štale bile su veoma blizu jedna drugoj. Jedva da je bilo prostora da njih dvojica stoje jedan do drugog. „Jedan čovek zadržava pedesetoricu u uskom prolazu. Nije loše tako umreti. Pesme su i za manje bile ispevane.“
„Nema potrebe za tim“, odgovori Rand. „Nadam se.“ Jedan krov u gradu odlete u vazduh. Kakoću tamo da se vratim? Moram da dođem do nje. Do njih? Odmahnuvši glavom, ponovo proviri iza ugla. Seanšani su i dalje prilazili. Bili su sve bliže.
„Nisam znao šta će uraditi“, tiho kaza Ingtar, kao da sam sa sobom priča. Isukao je mač i palcem proverio oštricu. „Bledunjavi čovečuljak, koga nisi primećivao čak ni kada si gledao pravo u njega. Rečeno mi je da ga uvedem u Fal Daru. U tvrđavu. Nisam želeo, ali morao sam. Shvataš? Morao sam. Nisam znao šta namerava sve dok nije pustio onu strelu. Još ne znam da li je bila namenjena Amirlin ili tebi.“
Rand se naježi. Pogleda Ingtara. „Šta to pričaš?“, prošapta.
Ingtar kao da ga nije ni čuo. Posmatrao je svoje sečivo. „Ljudska vrsta svuda je potisnuta. Plemena padaju i nestaju. Prijatelji Mraka su svuda, a niko od ovih južnjaka kao da to ne vidi, niti ih je briga. Mi se borimo da sačuvamo Krajine, da oni u svojim domovima budu bezbedni, a svake godine, uprkos svemu što činimo, Pustoš napreduje. A ovi južnjaci misle da su Troloci mit, a Mirdraali priča zabavljača.“
Namršti se i odmahnu glavom. „Izgledalo je kao jedini način. Bili bismo uništeni ni zbog čega, braneći ljude koji čak ni ne znaju, niti mare. Delovalo je logično. Zašto da mi budemo uništeni umesto njih, kada možemo da sklopimo sopstveni mir? Bolje Senka, mislio sam, nego beskorisno uništenje, kao Karalain, ili Hardan, ili... Tada je delovalo logično.“
Rand zgrabi Ingtara. „Ništa te ne razumem.“ Nemoguće je ono što priča. Nemoguće. „Šta god hoćeš da kažeš, reci to jednostavno. Pričaš gluposti!“
Ingtar tek tada pogleda Randa. Oči su mu sijale od suza. „Ti si bolji čovek od mene. Čobanin ili lord, bolji čovek. Proročanstvo kaže: neka onaj ko me oglasi ne misli o slavi, većsamo o spasenju. Mislio sam na svoje spasenje. Dunuću u Rog i povesti heroje svih Doba protiv Sajol Gula. To bi svakako bilo dovoljno da me spase. Nema čoveka koji toliko dugo hodi u Senci da ne može ponovo da izađe na Svetlost. Tako kažu. To bi sigurno bilo dovoljno da sperem ono što sam bio, i što sam uradio.“
„Oh, Svetlosti, Ingtare.“ Rand ga pusti i klonu niz stajski zid. „Mislim... Mislim da je dovoljno samo da želiš. Mislim da sve što treba da uradiš jeste da prestaneš da budeš... jedan od njih.“ Ingtar se trznu kao da je Rand to izgovorio. Prijatelj Mraka.
„Rande, kada nas je Verin dovela ovamo Putnim Kamenom, ja – proživeo sam druge živote. Ponekad bih držao Rog, ali nikada u njega nisam dunuo. Pokušavao sam da pobegnem od onog što sam postao, ali nikada to nisam učinio. Uvek je bilo još nešto što se od mene tražilo, uvek nešto još gore od prethodnog, dok nisam... Ti si bio spreman da odustaneš od njega da bi spasao prijateljicu. Ne misli o slavi. Oh, Svetlosti, pomozi mi.“
Rand nije znao šta da kaže. Bilo je to kao da mu je Egvena ispričala da je ubijala decu. Suviše užasno da bi se u to poverovalo. Suviše užasno da bi bilo ko to priznao, ako ne bi bilo istinito. Suviše užasno.
Nakon nekog vremena, Ingtar ponovo progovori, odlučnim glasom: „Mora da postoji cena, Rande. Uvek postoji cena. Možda mogu ovde da je platim.“
„Ingtare, ja...“
„Svaki čovek ima pravo, Rande, da odluči kada treba Vratiti mač. Čak i neko kao ja.“
Pre no što Rand stiže da bilo šta odgovori, Hurin dotrča niz ulicu. „Patrola je skrenula“, žurno reče, „dole u grad. Izgleda da se tamo negde skupljaju. Met i Perin pošli su dalje.“ Brzo pogleda niz ulicu i povuče se. „Bolje da i mi uradimo isto, lorde Ingtare, lorde Rande. Oni buboliki Seanšani samo što nisu stigli.“