„Idi, Rande“, reče Ingtar. Okrenu se ka ulici. Nije ponovo pogledao Randa ili Hurina. „Odnesi Rog gde mu je mesto. Znao sam da je Amirlin tebi trebalo da poveri zapovedništvo. Ali jedino sam želeo da sačuvam Sijenar, da sprečim da budemo preplavljeni i zaboravljeni.“
„Znam, Ingtare.“ Rand duboko udahnu. „Svetlost te obasjala, lorde Ingtare od kuće Sinova, i neka bi te Tvorac saklonio.“ Dodirnu Ingtara po ramenu. „Poslednji zagrljaj majke poželeo ti dobrodošlicu kući.“ Hurin iznenađeno dahnu.
„Hvala ti“, tiho reče Ingtar. Napetost kao da iščili iz njega. Od noći troločkog napada na Fal Daru nije stajao ovako kao sada, kao onda kada ga je Rand prvi put video. Samopouzdan i opušten. Spokojan.
Rand se okrenu i vide da ga Hurin zapanjeno gleda, da zaprepašćeno zuri u obojicu. „Vreme je da pođemo.“
„Ali, lord Ingtar...“
„... čini ono što mora“, oštro reče Rand. „Ali mi idemo.“ Hurin klimnu i Rand potrča za njim. Sada je čuo ravnomeran korak Seanšanaca. Nije se osvrnuo.
47
Grob prepreka nije mome zovu
Met i Perin već su uzjahali kada Rand i Hurin stigoše do njih. Daleko za sobom Rand ču Ingtarov uzvik: „Svetlost i Sinova!“ Sudaru čelika pridružiše se drugi krici.
„Gde je Ingtar?“, viknu Met. „Šta se dešava?“ Privezao je Rog Valera za visoku jabuku na sedlu, kao da je bio običan rog, ali bodež mu je bio za pojasom. Bleda ispijena šaka zaštitnički je bila stisnuta oko balčaka s rubinom u jabuci.
„Umire“, oštro odgovori Rand i uzjaha.
„Onda moramo da mu pomognemo“, reče Perin. „Met može da odnese Rog i bodež...“
„On to radi da bismo mi pobegli“, kaza Rand. I zbog toga. „Odnećemo Rog do Verin, a onda ćete joj vi pomoći da ga odnese gde god da misli da mu je mesto.“
„Šta hoćeš da kažeš?“, upita Perin. Rand mamuznu konja i Riđan pojuri prema brdima iza grada.
„Svetlost i Šinova!“ Ingtarov povik orio se za njima. Zvučao je pobeđnički. Munja sevnu u odgovor.
Rand ošinu Riđana uzdama, a onda poleže uz pastuvov vrat kada ovaj pojuri. Griva i rep vijorili su se na vetru. Požele da se ne oseća kao da beži od Ingtarovog krika, od onoga što treba da uradi. Ingtar, Prijatelj Mraka. Baš me briga. Ipak je bio moj prijatelj. Riđanov galop nije mogao da ga odnese od sopstvenih misli. Smrt je lakša od pera, dužnost teža od planine. Tako mnogo dužnosti. Egvena. Rog. Fejn. Met i njegov bodež. Zašto ne može jedna po jedna? Moram da se postaram za sve njih. Oh, Svetlosti, Egvena!
Zauzda tako iznenadno da Riđan u mestu stade i sede na zadnje noge. Našli su se u proređenom šumarku ogolelog drveća na vrhu jednog brda iznad Falmea. Ostali dogalopiraše za njim.
„Kako to misliš?“, odlučno upita Perin. „Mi ćemo pomoći Verin da odnese Rog gde treba? Gde ćeš ti biti?“
„Možda već ludi“, reče Met. „Ne bi želeo da ostane s nama da ludi. Zar ne, Rande?“
„Vas trojica nosite Rog Verin“, kaza Rand. Egvena. Toliko niti, u tolikoj opasnosti. Tako mnogo dužnosti. „Nisam vam potreban.“
Met pomilova dršku bodeža. „To je sve lepo i krasno, ali šta je s tobom? Nek sam spaljen, nije moguće da već počinješ da ludiš. Nemoguće!“ Hurin je piljio u njih. Bilo je očigledno da ne razume ni pola od onoga što su pričali.
„Vraćam se“, odgovori Rand. „Nije ni trebalo da odlazim.“ Nekako, to nije zvučalo kako treba; osećao je da to nije kako treba. „Sada moram da se vratim.“ To je zvučalo bolje. „Egvena je još tamo, sećate se? S jednim od onih okovratnika.“
„Jesi li siguran?“, upita Met. „Ja je nisam video. Aaaah! Ako kažeš da je tamo, onda je tamo. Svi ćemo odneti Rog Verin, a onda ćemo se svi vratiti po nju. Ne misliš da bih je ostavio tamo, zar ne?“
Rand odmahnu glavom. Niti. Dužnosti. Osećao se kao da će se rasprsnuti poput vatrometa. Svetlosti, šta je to sa mnom? „Mete, Verin mora da dopremi tebe i taj bodež u Tar Valon, da ga se konačno otarasiš. Nemaš vremena za gubljenje.“
„Spašavanje Egvene nije gubljenje vremena!“ Met steže bodež dok ruka ne poče da mu se trese.
„Niko od nas se ne vraća“, reče Perin. „Ne još. Gledajte.“ Pokaza ka Falmeu.
Dvorišta i prostori za konje pocrneli su od seanšanskih vojnika. Na hiljade njih u bojnim redovima. Oklopljeni konjanici jahali su zveri s krljuštima i konje. Oficiri su se prepoznavali po raznobojnim oklopima. Među njima su bili grolmovi i druga čudna stvorenja, nalik na čudovišne ptice i guštere, kao i ogromni stvorovi koje ni sa čim nije mogao da uporedi, sive naborane kože i ogromnih kljova. Duž redova stajale su na desetine sul'dam i damane. Rand se zapita da li je Egvena među njima. U gradu iza vojnika povremeno bi još neka zgrada odletela u vazduh, a munje su i dalje plesale po nebu. Dve leteće zveri, kožnih krila dugih dvadeset hvatova, bile su visoko u vazduhu, podalje od razigranih munja.
„Sve to zbog nas?“, s nevericom upita Met. „Šta oni misle da smo?“
Odgovor dođe Randu, ali on ga odgurnu pre no što je imao prilike da se potpuno obrazuje.
„Nećemo ni na drugu stranu, lorde Rande“, kaza Hurin. „Beli plaštovi. Na stotine njih.“
Rand okrenu konja i pogleda kuda je njuškalo pokazivao. Dugi red Belih plaštova lagano se preko brda talasao ka njima.
„Lorde Rande“, promrmlja Hurin, „ako ta bagra vidi Rog Valera, nikad ga nećemo približiti nekoj Aes Sedai. Ni mi mu se više nikad nećemo približiti.“
„Možda se Seanšani zato okupljaju“, s nadom reče Met. „Zbog Belih plaštova. Možda to ipak nema nikakve veze s nama.“
„Imalo ili nemalo“, suvo kaza Perin, „kroz nekoliko minuta ovde će doći do bitke.“
„Obe strane bi mogle da nas ubiju“, reče Hurin, „čak i da ne vide Rog. Ako ga vide...“
Rand nije mogao da misli ni o Belim plaštovima, ni o Seanšanima. Moram da se vratim. Moram. Shvati da zuri u Rog Valera. Svi su zurili. Povijeni zlatni rog visio je na jabuci Metovog sedla. Svi pogledi behu privučeni njime.
„Mora biti u Poslednjoj bici“, reče Met obliznuvši usne. „Ništa ne kaže da ne sme biti upotrebljen pre toga.“ Pokida vrpce koje su vezivale Rog i nervozno ih pogleda. „Nigde se to ne kaže.“
Niko ništa više ne reče. Rand i nije mogao da govori; misli mu behu suviše uskovitlane da bi u njegovoj glavi bilo mesta za reči. Moram da se vratim. Moram da se vratim. Što je duže gledao Rog, to su mu se misli snažnije kovitlale. Moram. Moram.
Met drhtavom rukom prinese usnama Rog Valera.
Zvuk beše čist. Zlatan kao što je Rog bio zlatan. Drveće oko njih kao da je od njega odzvanjalo, kao i tlo pod nogama, nebo nad glavama. Taj jedan dugi zvuk sve je obuhvatio.
Magla se pojavi niotkuda. Najpre tanki pramičci u vazduhu, a potom sve gušći i gušći, dok zemlja nije bila pokrivena oblacima.
Geofram Bornhald ukoči se u sedlu kada neki zvuk ispuni vazduh. Bio je tako sladak da je želeo da se smeje, tako žaloban da mu se plakalo. Činilo se kao da dolazi iz svih pravaca odjednom. Pojavi se magla. Zgušnjavala se pred njegovim očima.
Seanšani. Nešto pokušavaju. Znaju da smo ovde.
Bilo je prerano, grad predaleko, ali on isuka svoj mač – zveket kanija proširi se niz njegovu polovinu legije – i povika: „Legija će napredovati kasom.“
Magla je sada sve pokrivala, ali znao je da je Falme i dalje pred njima. Konji ubrzaše korak; nije mogao da ih vidi, ali ih je čuo.
Odjednom tlo pred njim uz urlik polete u vazduh, zasuvši ga zemljom i kamenjem. Iz belog slepila s desne strane ču još jedan urlik i vrištanje ljudi i konja. A onda ponovo s leve. I ponovo. Još. Magla je skrivala udare gromova i vrisku.