„Legija će jurišati!“ Konj jurnu napred kad ga mamuznu, i ču bojni poklič kada ono što je preživelo od legije pođe za njim.
Gromovi i vrištanje obavijeni belinom.
Njegova poslednja misao beše žaljenje. Bajar neće moći da ispriča njegovom sinu Dainu kako je poginuo.
Rand više nije mogao da vidi drveće oko njih. Met spusti Rog, očiju razrogačenih od strahopoštovanja, ali Randove uši još su odzvanjale od tog zvuka. Talasi magle bele poput najfinije izbeljene vune sve su skrivali, ali Rand je ipak mogao da vidi. Mogao je da vidi, ali to je bilo ludilo. Falme je plutao negde pod njim. Predgrađe se crnelo od redova Seanšana, a munje su kidale ulice. Falme mu je visio nad glavom. Tamo su Beli plaštovi jurišali i umirali dok je pod kopitima njihovih konja oganj kuljao iz zemlje. Tamo su ljudi trčali na palubama velikih četvrtastih brodova u luci, a na jednom poznatom brodu čekao je preplašeni čovek. Čak je mogao i da prepozna kapetanovo lice. Bejl Domon. Obema rukama uhvati se za glavu. Drveće beše skriveno, ali i dalje je jasno video ostale. Hurin nervozan. Met preplašeno mrmlja. Perin je izgledao kao da je znao da je ovo suđeno. Magla se komešala svuda oko njih.
Hurin prodahta: „Lorde Rande!“ Nije morao da pokazuje.
Kroz oblake magle, kao niz padinu neke planine, jezdili su konjanici. Isprva se kroz gustu maglu ništa sem toga nije moglo videti, ali polako se približiše i dođe red na Randa da uzdahne. Znao ih je. Muškarci i žene. Nisu svi bili u oklopima. Odeća i oružje bili su im iz svih Doba, ali sve ih je znao.
Rogoš Orlooki, sedokosi čovek očinskog izgleda i pogleda tako oštrog da je njegovo ime bilo nagoveštaj svega. Gajdal Kejn, crnopurasti muškarac nad čijim su širokim leđima štrčali balčaci dva mača. Zlatokosa Birgita, sa sjajnim srebrnim lukom i tobolcem punim srebrnih strela. Bilo ih je još. Znao je njihova lica, njihova imena. Ali čuo je stotinu imena svaki put kada bi pogledao neko lice. Neka od njih bila su tako različita da uopšte i nije bio svestan da su to imena, mada je znao. Majki umesto Mikel. Patrik umesto Paedrig. Oskar umesto Otarin.
Znao je i čoveka koji im je jahao na čelu. Bio je visok i kukastog nosa. Oči mu behu tamne i duboke. Veliki mač, Pravda, bio mu je za pojasom. Artur Hokving.
Met ih zapanjeno pogleda kada zauzdaše konje pred njim i ostalima. „Jeste li... Jeste li to svi vi?“ Bilo ih je nešto više od stotinu, vide Rand, i shvati da je nekako znao da će ih biti toliko. Hurin je gledao otvorenih usta; oči samo što mu nisu ispale.
„Potrebno je više od hrabrosti da veže čoveka za Rog.“ Glas Artura Hokvinga bio je dubok i prodoran, glas navikao da izdaje naređenja.
„Ili ženu“, oštro reče Birgita.
„Ili ženu“, složi se Hokving. „Samo je nekolicina vezana za Točak, iznova i iznova izatkana da vrši volju Točka u Šari Doba. Mogao bi to da mu kažeš, Lijuse Terine, samo da se sećaš vremena kad si imao telo.“ Gledao je Randa.
Rand odmahnu glavom, ali nije hteo da traći vreme na poricanja. „Došli su osvajači. Ljudi koji se nazivaju Seanšani. Koriste u bici okovane Aes Sedai. Moraju biti saterani u more. A – a tu je i jedna devojka. Egvena al’Ver. Polaznica Bele kule. Seanšani je drže zarobljenu. Morate mi pomoći da je oslobodim.“
Na njegovo iznenađenje, nekoliko pripadnika male armije iza Artura Hokvinga zakikota se, a Birgita se nasmeja dok je proveravala tetivu. „Uvek si voleo žene koje su ti pravile nevolje, Lijuse Terine.“ To je bilo izrečeno nežno, kao između starih prijatelja.
„Ja sam Rand al’Tor“, odreza on. „Morate da požurite. Nema mnogo vremena.“
„Vremena?“, nasmešeno reče Birgita. „Mi imamo sve vreme.“ Gajdal Kejn pusti uzde, i vodeći konja kolenima, obema rukama isuče mač. Svuda duž male družine heroja razleže se zvuk vađenja mačeva, skidanja lukova i spremanja kopalja i sekira.
U čeličnoj rukavici Artura Hokvinga Pravda je sijao poput ogledala. „Borio sam se kraj tebe bezbroj puta, Lijuse Terine, i još toliko protiv tebe. Točak nas tka za svoje potrebe, ne za naše, da služimo Šari. Znam te, ako ti sebe ne znaš. Oteraćemo za tebe ove osvajače.“ Njegov bojni at zaigra, a on se namršteno osvrnu oko sebe. „Nešto ovde nije u redu. Nešto me drži.“ Odjednom oštro pogleda Randa. „Ti si ovde. Imaš li barjak?“ Oni iza njega zažagoriše.
„Da.“ Rand otvori bisage i izvuče Zmajev barjak. On mu napuni ruke i pade skoro do kolena pastuva. Žagor među junacima postade glasniji.
„Šara se tka kao povodac oko naših vratova“, reče Artur Hokving. „Ti si ovde. Barjak je ovde. Tkanje ovog trenutka određeno je. Došli smo na poziv Roga, ali moramo slediti barjak. I Zmaja.“ Hurin ispusti neki zvuk kao da ga je neko ščepao za grlo.
„Spaljen da sam“, prodahta Met. „Istina je. Spaljen da sam!“
Perin je samo na tren oklevao pre no što sjaha i izgubi se u magli. Začu se zvuk sekire, i on se vrati noseći pravu mladicu posečenih grana. „Daj mi ga, Rande“, ozbiljno reče. „Ako im je potreban... Daj mi ga.“
Rand mu užurbano pomože da pričvrsti barjak. Kada Perin uzjaha, vazduh zatalasa bledi barjak; izgledalo je kao da se zmijoliki Zmaj kreće, da je živ. Vetar nije ni dotakao gustu maglu, samo barjak.
„Ti ostani ovde“, reče Rand Hurinu. „Kada se završi... Ovde ćeš biti bezbedan.“
Hurin isuče svoj kratki mač, držeći ga kao da će mu koristiti s konjskih leđa. „Oprosti, lorde Rande, ali mislim da neću. Ne razumem ni desetinu onoga što sam čuo... ili što vidim“ – poče da mrmlja pre no što ponovo glasnije reče – „ali došao sam dovde, i mislim da ću preći i ostatak puta.“
Artur Hokving potapša njuškala po ramenu. „Ponekad nam Točak nekoga pridoda, prijatelju. Možda ćeš jednog dana biti jedan od nas.“ Hurin se ispravi kao da su mu ponudili krunu. Hokving se iz sedla svečano pokloni Randu. „Uz tvoju dozvolu... lorde Rande. Trubaču, hoćeš li zasvirati u Rog? Prikladno je da nas pesma Roga Valera prati u boju. Stegonošo, hoćeš li predvoditi?“
Met ponovo dunu u Rog, dugo i glasno – magla je zvonila od njega – a Perin potera konja napred. Rand isuka sečivo označeno čapljom i pojaha između njih.
Ništa nije video izuzev guste beline, ali ipak je nekako gledao Falme, gde je neko na ulicama i u luci koristio Moć, gledao je seanšansku vojsku i umiruće Bele plaštove. Sve je to video pod sobom, nad sobom, kao što je i bilo. Činilo se kao da ni tren nije prošao otkad se Rog prvi put oglasio, kao da je vreme stalo dok su junaci odgovorili na poziv, a sada nastavilo da odbrojava.
Divlji krici koje je Met izvlačio iz Roga ječali su u magli, a konji brže pojuriše. Rand ulete u izmaglicu pitajući se da li zna kuda ide. Magla postade gušća i sakri heroje koji su jahali kraj njega, sve dok više ništa nije mogao jasno da vidi, sem Meta, Perina i Hurina. Hurin se razrogačenih očiju pognuo u sedlu, mamuzajući konja. Met je duvao u Rog i smejao se. Perin je, sjajnih žutih očiju, nosio Zmajev barjak koji se za njim vijorio. A onda i oni nestaše. Izgledalo je kao da Rand dalje jaše sam.
Na neki način, i dalje je mogao da ih vidi, ali ne onako kao što je video Falme i Seanšane. Nije mogao da oceni gde su, niti gde je on. Stisnu balčak i zagleda se u maglu pred sobom. Sam je jurio kroz izmaglicu, i nekako znao da je tako suđeno.
Odjednom se u magli pred njim stvori Ba’alzamon, i široko raskrili ruke.
Riđan se divlje prope izbacivši Randa iz sedla. Dok je padao, Rand se očajnički držao mača. Nije teško pao. U stvari, začuđeno pomisli, to je bilo kao da je pao... ni na šta. U jednom trenutku leteo je kroz maglu, a već u sledećem nije.
Kada ustade, vide da mu je konj nestao, ali Ba’alzamon je i dalje bio tu i koračao prema njemu s dugim opaljenim štapom u rukama. Behu sami. Samo oni i magla. Iza Ba’alzamona bila je senka. Magla iza njega nije bila mračna; to crnilo isključivalo je belu maglu.
Rand je bio svestan i drugih stvari. Artur Hokving i ostali heroji sretoše Seanšane u gustoj magli. Perin s barjakom vitlao je svojom sekiram, više da odbije one koji su pokušavali da do njega dopru, nego da im naškodi. Met je i dalje divlje duvao u Rog Valera. Hurin je sjahao, boreći se kratkim mačem i mačolomcem onako kako je jedino znao. Izgledalo je kao da će ih brojčano nadmoćni Seanšani u jednom naletu preplaviti, ali vojnici sa crnim oklopima su uzmicali.