Lijandrin se trznu, kao da se upravo probudila. „Moli se da diše i dalje. Deca Svetla pratila su povorku kćeri naslednice sve do reke Erinin. Do samih mostova Tar Valona. Još više njih logoruje ispred Kaemlina, tražeći priliku za zlodela, a unutar Kaemlina i dalje ima onih koji ih slušaju.“
„Možda je vreme da Morgaza postane malo opreznija“, uzdahnu Anaija. „Svet svakim danom postaje sve opasniji, čak i za kraljice. Možda pogotovu za kraljice. Uvek je bila tvrdoglava. Sećam se kada je došla u Tar Valon kao devojka. Nije imala dovoljno sposobnosti da postane puna sestra, i to ju je izluđivalo. Ponekad mislim da zbog toga gura svoju kćerku, ne vodeći računa Šta devojka želi.“
Moiraina prezrivo šmrknu. „Elejna je rođena s varnicom. Nije bilo izbora. Morgaza ne bi rizikovala da devojka umre zbog nedostatka obuke, čak i da su svi Beli plaštovi u Amadiciji ulogoreni ispred Kaemlina. Zapovedila bi Garetu Brinu i Kraljičinoj gardi da proseče put do Tar Valona, a Garet Brin bi to učinio, makar i sam.“ Ali i dalje mora da čuva devojčin potencijal u tajnosti. Da li bi narod Andora svesno prihvatio Elejnu nakon Morgaze na Lavljem prestolu, da znaju ? Ne kraljicu koja je samo obučavana u Tar Valonu, već punu Aes Sedai? U čitavoj zabeleženoj istoriji bila je samo šačica kraljica koje su imale pravo da sebe zovu Aes Sedai. A ono malo njih koje su to razglasile, gorko su zažalile. Osetila je dodir tuge. Ali suviše je toga u igri da bi se pomoglo, ili čak i samo brinulo za jednu zemlju i jedan presto. „Šta još, Anaija?“ „Trebalo bi da znaš da je u Ilijanu sazvan Veliki lov na Rog, prvi put u poslednjih četiri stotine godina. Ilijanci kažu da Poslednja bitka dolazi“ – Anaija neznatno zadrhta, ali nastavi – „a Rog Valera mora biti pronađen pre Poslednje bitke protiv Senke. Već se sakupljaju ljudi iz svih zemalja. Svi su željni da postanu deo legende, da pronađu Rog. Murandija i Altara su u stanju pripravnosti, naravno. Misle da je to pritajeni pokušaj napada na njih. To je verovatno i razlog što su Muranđani tako brzo uhvatili svog lažnog Zmaja. U svakom slučaju, biće mnoštvo novih priča koje će bardovi i zabavljači moći da dodaju ciklusu. Svetlost dala da to budu samo priče.“
„Možda ne priče koje oni očekuju“, reče Moiraina. Lijandrin je oštro pogleda, ali njeno lice bilo je bezizražajno. „Pretpostavljam da ne“, spokojno odgovori Anaija. „Priče koje su najmanje očekivane biće upravo one koje će se pridodati ciklusu. Osim ovoga mogu da dodam samo glasine. Morski narod je uznemiren. Njihovi brodovi lete, od luke do luke, skoro bez pristajanja. Sestre sa ostrva govore da dolazi Koramur, njihov Izabrani, ali neće ništa više da kažu. Znaš kako su Ata’an Mijere ćutljivi sa strancima kada je Koramur u pitanju, a izgleda da u ovom slučaju naše sestre razmišljaju više kao pripadnice Morskog naroda nego kao Aes Sedai. Izgleda da su i Aijeli uznemireni, ali niko ne zna zašto. S Aijelima nikada nisi načisto. Barem nema naznaka da ponovo nameravaju da pređu Kičmu sveta, hvala Svetlosti.“ Uzdahnula je i odmahnula glavom. „Šta sve ne bih dala za samo jednu sestru koja dolazi od Aijela. Samo jednu. Premalo znamo o njima.“
Moiraina se nasmeja. „Ponekad mislim da ti je mesto u Smeđem Ađahu, Anaija.“
„Almotska ravnica“, reče Lijandrin. Kao da je i samu sebe iznenadila kad je progovorila.
„E, sad, to jeste glasina, sestro“, kaza Anaija. „Nekoliko šapata koje smo čule dok smo napuštale Tar Valon. Možda ima borbi u Almotskoj ravnici, a možda i na Tomanskoj glavi. Kažem, možda. Šapati su bili slabašni. Glasine o glasinama. Otišle smo pre no što smo doznale više.“
„Mora da su u pitanju Tarabon i Arad Doman“, reče Moiraina i odmahnu glavom. „Svađaju se oko Almotske ravnice skoro tri stotine godina, ali nikada nisu ratovali.“ Pogledala je Lijandrin. Aes Sedai bi trebalo da odbace sve svoje stare odanosti zemljama i vladarima, ali malo njih je to činilo u potpunosti. Bilo je teško ne mariti za zemlju svog rođenja. „Zašto bi sada...“
„Dosta praznih priča“, gnevno je prekide žena kose boje meda. „Tebe, Moiraina, čeka Amirlin.“ Ona načini tri brza koraka i otvori jedno krilo visokih vrata. „S tobom Amirlin neće voditi prazne razgovore.“
Nesvesno dodirujući torbicu za pojasom, Moiraina prođe pored Lijandrin, klimnuvši joj, kao da joj ova drži vrata. Nije se čak ni nasmešila kada je Lijandrinino lice pobledelo od besa. Pitam se šta li ta nesrećna devojka smera?
Pod sobe za prijem bio je pokriven slojevima šarenih prostirki, a sama soba prijatno nameštena stolicama, klupama s jastucima i malim stolovima. Drvo je ili bilo jednostavno izrezbareno, ili samo uglačano. Zavese od brokata pokrivale su proreze za strelce, tako da su više ličili na prozore. U ognjištima nije gorela vatra; dan je bio topao, a šijenarski mraz neće doći pre noći.
Bilo je prisutno svega nekoliko Aes Sedai koje su došle sa Amirlin. Verin Matvin i Serafel iz Smeđeg Ađaha nisu ni pogledale Moirainu kada je ušla. Serafel je svu pažnju posvetila čitanju neke stare knjige pohabanih i izbledelih kožnih korica. Pažljivo je okretala iskrzane stranice dok je punačka Verin, sedeći prekrštenih nogu pod strelnicom, držala mali pupoljak ka svetlu i urednim rukopisom pravila beleške i skice u knjizi koju je pokušavala da drži ravno na kolenu. Na podu kraj nje bila je otvorena mastionica, a u krilu joj je ležala gomilica cveća. Smeđe sestre je zanimalo malo Šta, sem potrage za znanjem. Moiraina se ponekad pitala da li su one zaista svesne onoga što se događa u svetu, ili čak i u njihovoj blizini.
Ostale tri žene koje su bile u sobi okrenuše se, ali nisu ni pokušale da priđu Moiraini. Samo su je pogledale. Jednu od njih, visoku ženu iz Žutog Ađaha, nije ni znala. Premalo je vremena provodila u Tar Valonu da bi poznavala sve Aes Sedai, iako njihov broj nije bio veliki kao nekad. Međutim, znala je druge dve. Karlinja je bila bleda i hladna kao beli obod njenog šala. Potpuna suprotnost tamnoj i vatrenoj Alani Mosvani iz Zelenog, ali obe su samo stajale i gledale je ćutke i bezizražajno. Alana oštrim pokretom obmota šal oko sebe, ali Karlinja se ni ne pomeri. Vitka Žuta sestra se okrenu, delujući sažaljivo.
„Svetlost vas sve obasjala, sestre“, reče Moiraina. Niko nije odgovorio. Nije bila sigurna da su je Serafel i Verin uopšte čule. Gde su ostale? Nema potrebe da sve budu ovde – većina se verovatno odmara u svojim sobama i osvežava od putovanja – ali Moiraina je već bila na oprezu. Kroz glavu su joj jurila sva pitanja koja nije mogla da postavi. Ništa od toga nije se odražavalo na njenom licu.
Otvoriše se unutrašnja vrata i pojavi se Leana, bez svog štapa s pozlaćenim plamenom. Čuvar hronika bila je visoka žena, vitka i graciozna, bakarne kože i kratke tamne kose, veoma lepa. Umesto šala nosila je široku plavu ešarpu, budući da je sedela u Dvorani Kule, iako kao Čuvar, a ne predstavnik svog Ađaha.
„Stigla si“, oštro se obrati Moiraini i pokaza ka vratima iza sebe. „Dođi, sestro. Amirlin Tron čeka.“ Govorila je uvek isto, brzo i odsečno, bilo da je besna, vesela ili uzbuđena. Dok je Moiraina pratila Leanu pitala se Šta Čuvar sada oseća. Leana zatvori vrata za njima. Zalupila su se uz zvuk koji je podsećao na zatvaranje tamničkih rešetaka.