Moiraina odmahnu glavom. „Već smo predugo same ovde. Ako je bilo koja od njih pokušala da prisluškuje i otkrila tvoje Štitove, već će se čuditi. To nije vredno rizika. Možemo zakazati još jedan sastanak sutra.“ Sem toga, najdraža moja prijateljice, ne mogu ti kazati sve, a ne mogu ni da dozvolim sebi da znaš kako ti ponešto i ne pričam.
„Pretpostavljam da si u pravu. Ali to mora biti odmah izjutra. Ima toliko toga što moram da znam.“
„Izjutra“, složi se Moiraina. Amirlin ustade, a onda se ponovo zagrliše. „Ujutru ću ti reći sve što treba da znaš.“
Kada je Moiraina izašla u predvorje, Leana je prostreli oštrim pogledom, a onda jurnu u Amirlininu odaju. Moiraina je pokušala da načini pokajnički izraz lica, kao da je pretrpela jednu od čuvenih Amirlininih grdnji – većina žena, ma koliko jake volje bile, vraćale su se s tih sastanaka razrogačenih očiju i klecavih kolena. Ali taj izraz joj je bio suviše stran. Delovala je više besno no bilo Šta drugo, što je prilično služilo svrsi. Jedva da je bila svesna ostalih žena u predvorju. Učinilo joj se da su neke došle, a neke otišle otkako je ona ušla kod Amirlin, ali nije ih ni pogledala. Bilo je kasno, a mnogo toga je trebalo da se uradi pre jutra. Mnogo toga, pre no što ponovo razgovara s Amirlin Tron.
Ubrzavši korak, zašla je dublje u utvrdu.
Da je ikog bilo da vidi, kolona koja se praćena zveckanjem amova kretala pod mladim mesecom po Tarabonu bila bi impresivan prizor. Dve hiljade Dece Svetla, na konjima, u belim tunikama i plaštovima, sjajnih oklopa, s komorom, vozarima i konjušarima s rezervnim konjima. Bilo je sela u ovoj zemlji retkih šuma, ali oni su napustili puteve i držali se dalje čak i od farmi. Trebalo je da se sretnu... s nekim... u sićušnom selu blizu severne granice Tarabona, blizu Almotske ravnice. Geofram Bornhald, koji je jahao na čelu svojih ljudi, pitao se o čemu se zapravo radi. Predobro se sećao svog razgovora s Pedronom Nijalom, lordom kapetanom zapovednikom Dece Svetla, u Amadoru, ali malo toga je tamo saznao.
„Sami smo, Geoframe“, reče sedokosi čovek. Glas mu je bio slabašan i promukao od starosti. „Sećam se tvoje zakletve... šta... mora da ima trideset šest godina. “
Bornhald se ispravi. „Moj lorde kapetane zapovedniče, mogu li da pitam zašto sam opozvan u Kaemlin, i to uz toliku hitnju? Još samo malo, i Morgaza bi bila srušena. Ima kuća u Andoru koje na odnose s Tar Valonom gledaju kao i mi, a bile su spremne da istaknu svoje pravo na presto. Ostavio sam Emona Valdu na položaju zapovednika, ali on se izgleda nameračio da prati kćer naslednicu do Tar Valona. Ne bi me iznenadilo da čujem kako je oteo devojku, ili čak i napao Tar Valon. “A Dain, Bornhaldov sin, stigao je nešto malo pre no što je Bornhald bio opozvan. Dain je bio pun revnosti. Ponekad isuviše revnostan. Dovoljno da slepo upadne u šta god Valda predlagao.
Valda hoda u Svetlosti, Geoframe, ali ti si najbolji vojni zapovednik među Decom. Sastavićeš punu legiju, od najboljih ljudi koje možeš da nađeš, i povesti ih u Tarabon, izbegavajući bilo koji pogled prikačen za jezik koji bi mogao da progovori. Bilo koji takav jezik mora biti ućutkan, ako pogled nešto vidi.“
Bornhaldje oklevao. Pedesetorica Dece zajedno, ili čak i stotinu, mogli bi da uđu u bilo koju zemlju bez pitanja, barem bez otvorenih pitanja. Ali puna legija... „Da li je došlo do rata, moj lorde kapetane zapovedniče? Priča se na ulicama. Uglavnom su to divlje glasine, da su se vratile vojske Artura Hokvinga. “ Starac je ćutao. „Kralj... “
„Nema vlast nad Decom, lorde kapetane Bornhalde. “Prvi put je u glasu lorda kapetana zapovednika bilo oštrine. „Ja imam. Neka kralj sedi u svojoj palati i radi ono što radi najbolje. Ništa. Dočekaće te neko u selu koje se zove Alkruna. Tamo ćeš dobiti svoja krajnja naređenja. Očekujem da legija pojaše za tri dana. Idi sada, Geoframe. Imaš posla. “
Bornhald se namršti. „Oprosti, moj lorde kapetane zapovedniče, ali ko će me tamo dočekati? Zašto rizikujem rat s Tarabonom?“
„Biće ti rečeno ono što treba da znaš kada stigneš do Alkrune.“ Gospodar kapetan zapovednik najednom je izgledao stariji no što jeste. Odsutno je cimao svoju belu tuniku sa zlatnim razgrejanim suncem Dece na grudima. „ U igri su snage koje tebi nisu poznate, Geoframe. Snage koje su iznad onoga što si čak i u stanju da znaš. Odaberi svoje ljude brzo. Idi sada. Ne pitaj me ništa više. I neka Svetlost jaše s tobom. “
Sada se Bornhald ispravi u svom sedlu, trljajući vrat. Starim, pomisli. Dan i noć u sedlu, uz dve pauze da se napoje konji, i osećao je svaku sedu vlas u kosi. Pre nekoliko godina to ne bi ni primetio. Barem nisam ubio nikog nevinog. Bio je čvrst prema Prijateljima Mraka koliko i bilo koji čovek koji se zavetovao Svetlosti – Prijatelji Mraka moraju biti uništeni pre no što čitav svet odvuku pod Senku – ali želeo je najpre da bude siguran da zaista jesu Prijatelji Mraka. Bilo je teško izbeći da Tarabonci primete toliko ljudi, čak i u unutrašnjost! zemlje, ali uspeo je to da izvede. Nije bilo potrebe da se bilo koji jezik utiša.
Izviđači koje je poslao su se vratili. Za njima je došlo još ljudi u belim plaštovima. Neki od njih su nosili baklje, koje su upropastile noćni vid svih na čelu kolone. Promrmljavši psovku, Bornhald naredi da se kolona zaustavi, dok je posmatrao one što su došli da se sretnu s njim.
Njihovi plaštovi nosili su isto zlatno sunce na grudima kao i njegov, kao i kod svakog drugog Deteta Svetla, a vođa je čak imao i zlatne čvorove čina ispod sunca, ravne Bornhaldovim. Ali iza njihovih rasplamtelih sunaca bili su crveni pastirski štapovi. Ispitivači. Ispitivači su izvlačili priznanja i pokajanje od Prijatelja Mraka uz pomoć usijanog gvožđa, klešta i vode, ali bilo je onih koji su govorili da ispitivači odlučuju o krivici pre no što i počnu. Geofram Bornhald je bio jedan od onih koji su tako govorili.
Poslali su me ovamo da se susretnem sa Ispitivačima?
„Iščekivali smo te, lorde kapetane Bornhalde“, oštrim glasom reče vođa. Bio je to visok čovek kukastog nosa. U očima mu je bio sjaj sigurnosti, prisutan u pogledu svakog Ispitivača. „Mogao si i pre da stigneš. Ja sam Einor Šaren, zamenik Džaihima Karidina, koji zapoveda Rukom Svetlosti u Tarabonu.“ Ruka Svetlosti – Ruka koja je tražila istinu, ili su barem tako govorili. Nisu voleli da ih zovu Ispitivačima. „Postoji most kod sela. Neka tvoji ljudi pređu preko njega. Razgovaraćemo u gostionici. Iznenađujuće je udobna.“
„Gospodar kapetan zapovednik lično mi je naredio da izbegavam radoznale poglede.“
„Selo je... neutralisano. A sada, naredi pokret svojim ljudima. Ja sada zapovedam. Ako sumnjaš, imam naređenja s pečatom lorda kapetana zapovednika.“
Bornhald se suzdrža da ne opsuje. Neutralisano. Pitao se da li su tela nagomilali van sela, ili su ih pobacali u reku. To bi ličilo na Ispitivače, da pobiju čitavo selo tajnosti radi, a da budu dovoljno glupi i pobačaju leševe u reku, koja će ih odneti nizvodno i od Alkrune do Tančika razglasiti Šta su uradili. „Pitam se zašto sam s dve hiljade ljudi u Tarabonu, Ispitivaču.“
Sarenovo lice se ukoči, ali njegov glas ostade grub i zapovednički. „Jednostavno, lorde kapetane. Ima varoši i sela preko čitave Almotske ravnice koji od vlasti imaju samo gradonačelnika ili Savet. Krajnje je vreme da ih privedemo Svetlu. U takvim mestima ima mnogo Prijatelja Mraka.“
Bornhaldov konj zaigra. „Hoćeš da kažeš, Šarene, da sam preko većeg dela Tarabona u tajnosti preveo čitavu legiju da bih isterao šačicu Prijatelja Mraka iz nekih rupetina od sela?“
„Ti si ovde da radiš Šta ti se kaže, Bornhalde. Da radiš ono što Svetlost nalaže! Ili se, možda, udaljavaš od Svetlosti?“ Šaren se iskezi u parodiju osmeha. „Ako tražiš bitku, možda ćeš i dobiti priliku. Stranci imaju veliku vojsku na Tomanskoj glavi. Više no što Tarabon i Arad Doman zajedno mogu da zaustave. A i to pod uslovom da su u stanju da prekinu sa svojim svađama dovoljno dugo da bi radili zajedno. Ako se stranci probiju, imaćeš vojevanja koliko ti drago. Tarabonci tvrde da su stranci čudovišta, stvorenja Mračnoga. Neki kažu da imaju Aes Sedai, koje se bore za njih. Ako ti stranci jesu Prijatelji Mraka, moraćemo i za njih da se pobrinemo, kada dođe vreme.“