Rand al’Tor je bio nag do pojasa. Stresao se kada ga je vetar pomilovao svojim hladnim prstima i čvršće stegao dugi balčak mača za vežbanje.
Oznojio se na suncu. Tamnoriđa kosa bila mu je potpuno mokra. Namrštio se zbog nejasnog zadaha nošenog vetrom, ali nije povezao taj smrad sa slikom tek otvorenog starog groba koja mu se pojavila u glavi. Jedva da je bio svestan i jednog i drugog. Trudio se da isprazni um, ali čovek koji je bio s njim na vrhu kule stalno je napadao prazninu. Kula je bila deset koraka široka. Vrh joj je bio okružen visokim nazubljenim zidom. Bilo je dovoljno prostora da se čovek ne oseća skučeno... sem sa Zaštitnikom.
Iako mlad, Rand je bio viši od većine, ali Lan je bio podjednako visok i mišićaviji, mada ne toliko širokih ramena. Uska kožna pletenica držala je Zaštitnikovu dugu kosu da mu ne pada na lice, koje kao da beše isklesano. Na njemu nije bilo nijedne bore, kao da je htelo da porekne trunčicu sedih vlasi na slepoočnicama. Uprkos vrućini i naporu, skoro da nije ni bio znojav. Rand je u Lanovim ledenim plavim očima tražio neki znak njegovih namera. Zaštitnik nije ni trepnuo, a mač za vežbanje u njegovim rukama kretao se tečno i sigurno dok je Lan prelazio iz položaja u položaj.
Mačevi za vežbanje imali su umesto sečiva svežanj tankog, labavo uvezanog pruća. Kad god bi udarili nešto čulo bi se kleptanje, a ako bi pali na telo, ostavili bi trag. Rand je to odlično znao. Tri tanke crvene linije pekle su ga po rebrima, i još jedna na ramenu. Morao je da se trudi iz petnih žila da ne zaradi još ukrasa. Lan nije bio ni ogreban.
Kao što su ga učili, Rand je obrazovao samotan plamen u svom umu i usredsredio se na njega. Pokušao je da u njemu sagori sva osećanja i strasti, da obrazuje prazan prostor u sebi i da čak i misao ostavi van njega. Praznina je došla. Kao što se često dešavalo u poslednje vreme, nije bila savršena. Plamen je ipak bio tu. Ili, možda, osećaj nekog svetla koje je talasalo tišinu, ali to je bilo dovoljno – jedva. Ispunio ga je hladan mir praznila. Postao je jedno s mačem, s glatkim kamenjem pod nogama, čak i sa Lanom. Sve je bilo jedno. Ne razmišljajući, kretao se u saglasju sa svakim Zaštitnikovim korakom i pokretom.
Vetar ponovo poče da duva, donevši sa sobom zvonjavu iz grada. Neko još slavi dolazak proleća. Nepozvana misao proletela je kroz prazninu na talasima svetla i poremetila je. Mač sevnu u Zaštitnikovim rukama, kao da je mogao da čita Randove misli.
Vrh kule je već duže vreme odzvanjao od kleptanja uvezanog pruća. Rand nije ni pokušao da udari Lana – jedva je uspevao i da se brani. Bio je primoran da ustukne, odbijajući udarce u poslednjem mogućem trenutku. Lanovo lice bilo je bezizražajno, a mač u njegovim rukama kao da je bio živ. Iznenada, Zaštitnik promeni smer svog napada iz sečenja u ubod. Rand iznenađeno ustuknu. Već se namrštio, očekujući udarac koji ovog puta nije mogao da zaustavi.
Vetar je zavijao po kuli... i zatočio ga. Kao da je vazduh najednom postao čvrst i učaurio ga. Gurnuo. Vreme se usporilo. Gledao je užasnuto kako Lanov mač plovi ka njemu. Udarac nije bio ni spor ni mek. Rebra su mu zaškripala kao da ga je udario čekić. Zastenjao je, ali vetar mu nije dao da se izmakne. Umesto toga, nosio ga je napred. Prutovi Lanovog mača povili su se i iskrivili – Randu je sve to izgledalo sporo da sporije ne može biti – a onda pukli. Oštri vrhovi klizili su ka njegovom srcu, a iskrzano pruće paralo mu je kožu. Bol je prostrujao njegovim telom, kao da ga je udario bič. Goreo je. Sunce ga je pržilo kao slaninu u tiganju.
Kriknuo je i bacio se teturavo unazad. Sručio se pored kamenog zida. Dotakao je drhtavim rukama posekotine na grudima i podigao okrvavljene prste pred svoje sive oči ispunjene nevericom.
„Šta ti je značio taj blesavi potez, čobanine?“, prosikta Lan. „Znaš za toliko, ili bi trebalo da znaš, sem ako nisi zaboravio sve što sam pokušavao da te naučim. Jesi li teško po...“ Zaćutao je kada ga je Rand pogledao.
„Vetar.“ Randova usta behu suva. „Gu... gurnuo me je! Bi... Bio je čvrst kao zid!“
Zaštitnik ga je ćutke gledao, a onda mu pruži ruku. Rand je prihvati i podiže se na noge.
„Čudne stvari mogu da se dese ovako blizu Pustoši“, reče Lan naposletku, ali uprkos mirnom glasu zvučao je uznemireno. To je samo po sebi bilo neobično. Zaštitnici, ti skoro legendarni ratnici koji su služili Aes Sedai, retko su pokazivali osećanja. Lan je pokazivao malo čak i za Zaštitnika. Odbacio je polomljeni mač od pruća i oslonio se o zid pored pravih mačeva. Bili su sklonjeni u stranu da ne smetaju prilikom vežbanja.
„Ne tako“, pobuni se Rand. Pridružio se Lanu, čučnuvši i oslonivši leđa o kamen. Vrh zida bio mu je iznad glave. Tako se koliko-toliko zaštitio od vetra. Ako je to uopšte i bio vetar. Nikakav vetar nije mogao da deluje tako... čvrsto. „Mir! Možda čak ni u Pustoši.“
„Za nekog poput tebe...“ Lan slegnu ramenima, kao da je to bilo objašnjenje. „Kada polaziš, čobanine? Prođe čitav mesec otkad reče da ideš. Mislio sam da ćeš otići još pre tri nedelje.“
Rand ga pogleda zabezeknuto. Ponaša se kao da se ništa nije desilo! Namrštivši se, spustio je mač za vežbu i podigao do kolena svoj pravi mač. Prešao je prstima preko dugog balčaka obavijenog kožom. U njega je bila utisnuta bronzana čaplja. Još jedna bronzana čaplja bila je na kanijama, a treća na sečivu. I dalje se osećao neobično što ima mač. Bilo kakav, a kamoli sa znakom majstora sečiva. On je seljak iz Dve Reke, koje su sada bile tako daleko. A možda čak i nedostižne, sada. Bio je čobanin, poput svog oca – ja sam bio čobanin. A Šta sam sada? Mač sa znakom čaplje dobio je od oca. Tam jeste moj otac, šta god ko pričao. Žarko je želeo da to ne zvuči kao da pokušava da ubedi samog sebe.
Činilo se kao da mu Lan ponovo čita misli.
„U Krajinama, ako čovek odgaji dete, čobanine, to dete je njegovo, i niko ne može da tvrdi suprotno.“
Rand se namrštio, prešavši preko Zaštitnikovih reči. To se ticalo samo njega i nikog drugog. „Hoću da naučim kako da koristim ovo. Moram.“ Već je upadao u nevolje zato što je nosio mač označen čapljom. Nisu svi znali Šta to znači, niti su obraćali pažnju. Ali čak i tako, sečivo sa oznakom čaplje – pogotovu u rukama mladića, ipak je privlačilo neprilike. „Ponekad sam mogao da se pretvaram, kada nisam mogao da bežim, a i imao sam sreće. Ali Šta će biti kada ne budem mogao da bežim ili da se pretvaram, ili kada mi ponestane sreće?“
„Mogao bi da ga prodaš“, reče Lan oprezno. „To sečivo je prava retkost, čak i među mačevima sa čapljom. Zaradio bi prilično.“
„Ne!“ Često je pomišljao na to, ali svaki put bi odbacio tu zamisao iz istog razloga, a ovog puta još odlučnije zato što je došla od nekog drugog. Sve dok ga imam, imam i pravo da Tama zovem ocem. On mi ga je dao, a to mi daje pravo. „Mislio sam da je svako sečivo sa znakom čaplje retkost.“
Lan ga pogleda ispod oka. „Tam ti nije rekao, zar ne? On mora da zna. Možda nije verovao. Mnogi ne veruju.“ Dohvatio je svoj mač, skoro istovetan Randovom, izuzevši čaplje, i isukao ga iz kanija. Blago povijena jednosekla oštrica presijavala se srebrnasto na sunčevoj svetlosti.
Bio je to mač kraljeva Malkijera. Lan nije pričao o tome – nije voleo ni da drugi pričaju o tome – ali al’Lan Mandragoran bio je gospodar Sedam kula, Gospodar Jezera i nekrunisani kralj Malkijera. Sedam kula sada su skrhane, a Hiljadu jezera su legla poganih stvari. Velika pustoš progutala je Malkijer, i jedino je on preživeo od svih malkijerskih lordova.
Neki su pričali da je Lan postao Zaštitnik, vezavši se za Aes Sedai, da bi mogao da traži smrt u Pustoši i da se pridruži svom rodu. Rand je zaista video kako se Lan suočava s opasnošću ne vodeći računa o sebi. Ali o Moiraininoj bezbednosti i životu i te kako je brinuo. To je bila Aes Sedai za koju je vezan. Rand je bio siguran da Lan neće juriti u smrt dok je Moiraina živa.