„Moraću da vidim“, odgovorila je, stavivši raku na Evinovo rame. U očima joj se videlo da se zabavlja, mada to nije ničim pokazivala. „Ne znam koliko dobro mogu da se nadmećem sa zabavljačem, Evine. Ali svi me morate zvati Moiraina.“ Pogledala je Randa i Meta iščekujući.
„Ja sam Matrim Kauton, go... Ah... Moiraina“, rekao je Met. Napravi ukočen, trzav naklon, a onda pocrvene u licu dok se ispravljao.
Rand se pitao da li bi trebalo da uradi nešto slično, poput ljudi u pričama, ali videvši Metov primer, samo je rekao svoje ime. Barem se ovog puta nije sapleo o sopstveni jezik.
Moiraina je prešla pogledom od njega ka Metu i natrag. Rand je pomislio da je njen osmeh, blago povijanje uglova usana, sada ličio na Egvenin kada je krila neku tajnu. „Možda će mi, s vremena na vreme, zatrebati pomoć za neke posliće dok sam u Emondovom Polju“, rekla je. „Možda biste bili voljni da mi pomognete?“ Nasmejala se dok su se njihovi pristanci spoticali jedan preko drugog. „Evo“, rekla je, i Rand se iznenadi kada mu je pritisla novčić na dlan i obema rukama mu čvrsto sklopila šaku oko njega.
„Nema potrebe“, poče, ali je ona odbacila njegov protest odmahnuvši rukom dok je davala novčić Evinu, a onda sklopi Metovu šaku oko još jednog, isto onako kao i Randovu malopre.
„Naravno da ima“, rekla je. „Ne može se očekivati od vas da radite besplatno. Smatrajte ovo zalogom i nosite ih sa sobom, da biste upamtili da ste se složili da dođete k meni kada vas budem pozvala. Sada smo povezani.“
„Nikada neću zaboraviti“, pisnu Evin.
„Pričaćemo kasnije“, rekla je. „I morate mi ispričati sve o sebi.“
„Gospo... Mislim, Moiraina?“ Rand joj se oklevajući obratio dok se ona okretala da ode. Stala je i osvrnula se, a on je morao da proguta knedlu pre no što je nastavio. „Zašto ste došli u Emondovo Polje?“ Izraz njenog lica nije se promenio, ali iznenada Rand je poželeo da nije postavio to pitanje, mada nije mogao da kaže zašto. U svakom slučaju, požurio je da objasni: „Nisam mislio da budem nepristojan. Žao mi je. Samo, niko ne dolazi u Dve Reke sem trgovaca i torbara kada sneg nije isuviše veliki da se dođe iz Baerlona. Skoro niko. Svakako niko kao vi. Trgovački stražari ponekad kažu da je ovo mesto Tvorcu iza nogu, i pretpostavljam da mora tako da izgleda bilo kome ko nije odavde. Eto, ja to samo onako, uzgred.“
Njen osmeh tada je izbledeo, lagano, kao da se nečega ponovo setila. Za trenutak ga je samo gledala. „Bavim se istorijom“, rekla je naposletku. „Sakupljam stare priče. Ovo mesto koje vi zovete Dve Reke oduvek me je zanimalo. Ponekad izučavam priče o onome što se davno odigralo ovde. Ovde i na drugim mestima.“
„Priče?“, upita Rand. „Šta se to ikada desilo u Dve Reke da bi zanimalo nekoga poput... Mislim, šta se ovde moglo desiti?“
„I kako bi ga drugačije zvali, nego Dve Reke?“, dodade Met. „Tako se oduvek zvalo.“
„Kako se Točak vremena okreće“, rekla je gotovo za sebe, zamišljenog pogleda, „mesta menjaju svoja imena. Ljudi menjaju i imena i lica. Različita lica, ali uvek isti čovek. A opet, niko ne zna Veliku šaru koju Točak tka, ili čak Šaru jednog Doba. Možemo samo da posmatramo i učimo, i da se nadamo.“ Rand ju je gledao, nemoćan da kaže bilo šta, čak ni da je pita šta je time mislila. Nije bio siguran da je uopšte htela da je oni čuju. I druga dvojica su takođe ostala bez reči, primetio je. Evin je samo zevao u nju.
Moiraina je ponovo obratila pažnju na njih, i sva trojica su se malo stresla, kao da se bude. „Pričaćemo kasnije“, rekla je. Niko od njih nije rekao ni reč. „Kasnije.“ Krenula je prema Kolskom mostu, izgledajući kao da lebdi preko tla umesto da hoda. Njen plašt se širio iza nje poput krila.
Dok je odlazila, visoki čovek koga Rand ranije nije primetio udaljio se od gostionice i pošao za njom, s rukom na dugom balčaku. Njegova odeća bila je tamne, sivkastozelene boje koja se utapala u lišće ili senku. Njegov plašt se kovitlao kroz nijanse sivog, zelenog i smeđeg, kako ga je vetar nosio. Skoro da se činilo da taj plašt ponekad nestaje, stapajući se sa svakom pozadinom. Kosa mu je bila duga i proseda kod slepoočnica, sklonjena uskom kožnom trakom s lica koje kao da je bilo od okamenjenih ravni i uglova, opaljeno suncem i vetrom, ali bez bora, uprkos sedim vlasima. Rand ga je gledao kako se kreće, i nije mogao a da ne pomisli na vuka.
Pogledao ih je dok je prolazio kraj njih. Oči su mu bile hladne i plave kao zimska zora. Činilo se kao da ih premerava u svom umu, a na njegovom licu nije bilo ni traga onoga što terazije kažu. Ubrzao je dok nije sustigao Moirainu, a onda uspori kako bi hodao kraj njenog ramena, nagnuvši se da bi razgovarao s njom. Rand je ispustio dah za koji nije ni znao da ga je zadržavao.
„To je bio Lan“, hrapavo reče Evin, kao da je i on zadržao dah. Tako je izgledao. „Kladim se da je on Zaštitnik.“
„Ne budi glup.“ Met se nasmeja, ali bio je to drhtav smeh. „Zaštitnici postoje samo u pričama. A, u svakom slučaju. Zaštitnici imaju mačeve i oklope prekrivene zlatom i draguljima, i sve vreme su gore, na severu, u Velikoj pustoši, i bore se protiv zla i Troloka i slično.“
„Mogao bi biti Zaštitnik“, Evin je bio uporan.
„Da li si video zlato ili dragulje na njemu?“, naruga se Met. „Da li ima Troloka u Dve Reke? Ima ovaca. Pitam se šta je ikada moglo da se desi ovde da bi zanimalo nekoga poput nje.“
„Nešto se moglo desiti“, lagano odgovori Rand. „Kažu da je gostionica na istom mestu već hiljadu godina, možda i više.“
„Hiljadu godina ovaca“, reče Met.
„Srebrni peni!“, uzviknu Evin. „Dala mi je čitav srebrni peni! Pomislite šta bih mogao da kupim kada torbar dođe.“
Rand otvori šaku da bi pogledao novčić koji je dobio i skoro ga ispusti od iznenađenja. Težak srebrni novac s likom žene koja na dlanu drži usamljeni plamen nije mu bio poznat, ali je posmatrao dok je Bran al’Ver merio novčiće koje su trgovci donosili iz raznih zemalja, pa je imao predstavu o njegovoj vrednosti. Toliko srebra moglo je da kupi dobrog konja bilo gde u Dve Reke, i da još malo pretekne.
Pogledao je Meta i video isti zaprepašćeni izraz kakav je, bio je siguran, morao biti i na njegovom licu. Iskrenuvši šaku tako da je Met mogao da vidi novac, ali ne i Evin, upitno je podigao obrvu. Met je klimnuo, i za trenutak su se zgledali, zbunjeni i začuđeni.
„Kojim li je poslom došla?“, konačno upita Rand.
„Ne znam“, čvrsto reče Met, „i nije me briga. A neću ni da ga potrošim. Čak ni kada torbar dođe.“ Rekavši to, ubacio je svoj srebrnjak u džep kaputa.
Klimajući glavom, Rand lagano isto uradi sa svojim. Nije bio siguran zašto, ali nekako je delovalo ispravno ono što je Met uradio. Novčić ne bi trebalo da bude potrošen. Svakako ne kada je došao od nje. Nije mogao da se seti bilo čega drugog čemu bi srebrnjak mogao da služi, ali...
„Mislite li da bih i ja trebalo da sačuvam svoj?“ Bolna neodlučnost oslikavala se na Evinovom licu.
„Ne ukoliko ne želiš“, reče Met.
„Mislim da ga je tebi dala da bi ga potrošio“, uzvrati Rand.
Evin pogleda svoj novčić, a onda zatrese glavom i strpa srebrni peni u džep. „Sačuvaću ga“, tužno reče.
„Zabavljač je ipak tu“, reče Rand i dečak se razvedri.
„Ako se ikada probudi“, dodao je Met.
„Rande“, upita Evin, „da li je zabavljač tu?“
„Videćeš“, odgovori Rand nasmešivši se. Bilo je jasno da Evin neće poverovati dok ne bude video zabavljača sopstvenim očima. „Pre ili kasnije, moraće da siđe.“
S druge strane Kolskog mosta začu se neka vika i Rand pogleda da vidi šta ju je izazvalo, pa poče da se smeje od sveg srca. Spora gomila seljana, od sedokosih starina do mališana koji su jedva mogli da hodaju, pratila je visoka kola prema mostu. Ogromna kola vuklo je osam konja. Sa spoljašnje strane okrugle pokrivke od platna visili su zavežljaji poput grozdova. Torbar je konačno stigao. Stranci i zabavljač, vatromet i torbar. Biće to najbolji Bel Tin do sada.