Bartim je protrljao glavu rukom, razbarušivši svoju retku kosu. Naglo ustade. „Što se nastupa ovde tiče, zaboravi. U stvari, bio bih zahvalan ako biste popili svoje vino i otišli. Idite iz Belog Mosta, ako ste pametni.“
„Još neko se raspitivao za njih?“ Tom otpi gutljaj pića, kao da je odgovor najnevažnija stvar na svetu i pogleda gostioničara upitno. „Ko bi to bio?“ Bartim ponovo prođe rukom kroz kosu i poče da se meškolji, spreman da ode, ali onda klimnu glavom sam sebi. „Pre oko nedelju dana, kako mi se čini, došao je preko mosta jedan čovek koji me je podsećao na lasicu. Svi su mislili da je lud. Uvek je pričao sebi u bradu. Nikada nije bio miran, čak i kada je stajao u mestu. Pitao je za iste te ljude... neke od njih. Pitao je kao da je to nešto važno, a onda se ponašao kao da ga nije bilo briga za odgovor. Čas je pričao kako mora da ih sačeka ovde, a čas kako mora da nastavi dalje, jer žuri. Jednog trenutka bi moljakao i preklinjao, sledećeg zapovedao kao kralj. Jednom ili dvaput gotovo da je dobio batine, bio on lud ili ne. Straža skoro da ga je privela zbog njegove sopstvene bezbednosti. Otišao je prema Kaemlinu istog dana. Pričao je sam sa sobom i plakao. Lud, kao što rekoh.“
Rand pogleda Toma i Meta upitno, ali obojica su odmahnuli glavama. Ako je taj čovek koji je ličio na lasicu njih tražio, oni nisu znali ko je.
„Da li ste sigurni da je tražio iste ljude?“, upita Rand.
„Neke od njih. Ratnika i ženu u svili. Ali nisu mu oni bili bitni. Bila su mu bitna tri momka sa sela.“ Tako brzo pogleda Randa i Meta da Rand nije bio siguran da li je zaista to primetio ili mu se učinilo. „Želeo je očajnički da ih pronađe. Ali bio je lud, kao što rekoh.“
Rand se strese i zapita ko bi to mogao biti i zašto ih je tražio. Prijatelj Mraka? Da li bi Ba’alzamon poslao ludaka?
„On je bio lud, ali onaj drugi...“ Bartim zakoluta očima nelagodno. Oblizivao je usne kao da nije mogao da ih navlaži dovoljno. „Sledećeg dana... sledećeg dana onaj drugi je došao prvi put.“ Zaćuta.
„Drugi čovek?“, upita Tom naposletku.
Bartim se osvrnu, iako je njihova polovina sobe bila još uvek prazna. Čak se i prope na prste i pogleda preko niskog zida. Kada je konačno progovorio, bilo je to užurbanim šapatom.
„Bio je sav u crnom. Kapuljača plašta navučena je toliko da ne možeš da mu vidiš lice, ali možeš da osetiš njegov pogled. Kao da ti neko zabija ledenice u kičmu. On... on je razgovarao sa mnom.“ Zamuknu i stade da grize usne pre no što je nastavio. „Zvučalo je kao zmija koja gmiže kroz mrtvo lišće. Skoro da mi je pretvorilo stomak u led. Svaki put kada se vrati postavlja ista pitanja kao i ludak. Niko ne vidi kada on to dolazi — samo se pojavi iznenada, danju ili noću, i zamrzne vas smesta. Ljudi počinju da se osvrću. Što je najgore, čuvari kapija tvrde da on nikada nije prošao ni kroz jednu kapiju, ni u dolasku ni u odlasku.“
Rand se trudio da izgleda ravnodušno; stiskao je zube sve dok vilica nije počela da ga boli. Met se mrštio, a Tom je gledao u vino. Reč koju niko od njih nije želeo da izgovori visila je u vazduhu. Mirdraal.
„Mislim da bih se setio da sam ikada sreo nekog takvog“, reče Tom posle nekog vremena.
Bartim klimnu snažno glavom. „Svetlost me spalila, setili biste se. Prava istina. On... on traži iste ljude kao i ludak, samo što reče da je i devojka s njima. I...“, pogleda Toma popreko, „i sedokosi zabavljač.“
Tom podiže obrve, Rand je bio siguran, iskreno iznenađen. „Sedokosog zabavljača? Pa teško da sam ja jedini zabavljač na svetu koga su sustigle godine. Uveravam vas, ne znam tog čoveka i on sigurno nema nikakvog razloga da me traži.“
„Možda je i tako“, reče Bartim sumorno. „Nije baš rekao, ali stekao sam utisak da će biti vrlo nezadovoljan ako bilo ko pokuša da pomogne tim ljudima ili da ih sakrije od njega. U svakom slučaju, reći ću vam ono što sam rekao i njemu: nisam video nikoga od njih, niti čuo da neko priča o njima. I to je prava istina. Nikoga od njih“, završi odlučno. Odjednom baci Tomov novac na sto. „Završite samo svoje vino i idite. U redu? U redu?“ I udaljio se od njih najbrže što je mogao gegajući se, osvrćući se preko ramena.
„Sen“, dahnu Met kada se gostioničar izgubio. „Trebalo je da znam da će nas tražiti ovde.“
„Vratiće se“, prošaputa Tom nagnuvši se preko stola. „Predlažem da se odšunjamo nazad do broda i prihvatimo ponudu kapetana Domena. Tražiće nas na putu za Kaemlin, dok ćemo mi putovati za Ilijan, hiljadu milja daleko od mesta nas Mirdraal očekuje.“
„Ne“, reče Rand odlučno. „Čekaćemo Moirainu i ostale u Belom Mostu ili ćemo nastaviti za Kaemlin. Jedno ili drugo. Tome. Tako smo odlučili.“
„To je ludilo, dečko. Sve se promenilo. Slušaj me. Bez obzira šta ovaj gostioničar priča, kada ga Mirdraal bude prostrelio pogledom, ispričaće sve o nama, uključujući i šta smo pili i koliko smo prašine imali na čizmama.“ Rand se stresao, setivši se bezokog pogleda Seni. „A što se Kaemlina tiče... Misliš da Polutani ne znaju da želite da stignete do Tar Valona? Sada treba biti na brodu koji ide prema jugu.“
„Ne, Tome.“ Rand je morao da se natera da izgovori te reči, razmišljajući kako bi to bilo biti hiljadu milja daleko od mesta gde te je Sen tražila, ali udahnu duboko i uspe nekako da smiri glas. „Ne.“
„Razmisli, dečko. Ilijan! Nema veličanstvenijeg grada na licu zemaljskom.
I Veliki lov na Rog! Nije bilo Lova na Rog skoro četiri stotine godina. To je čitav novi ciklus priča koje čekaju da nastanu. Samo razmisli. Nikada nisi ni sanjao nešto tako. Dok Mirdraal smisli gde ste, bićete tako matori i osedeli i lako umorni od gledanja svojih unuka, da vas neće biti briga da li će vas naći.“ Rand je izgledao tvrdoglavo. „Koliko puta moram da kažem ne? Pronaći će nas gde god da odemo. Seni će nas čekati i u llijanu. A kako da pobegnemo od snova? Želim da znam šta mi se dešava. Tome, i zašto. Idem u Tar Valon. Sa Moirainom ako mogu, bez nje — ako moram. Sam, ako budem morao. Moram da znam.“
„Ali Ilijan, dečko! I bezbedan izlaz. Nizvodno, dok te oni traže u drugom smeru. Krv i pepeo, san ne može da te povredi.“
Rand je ćutao. San ne može da te povredi? Da li trnje u snovima zaista bode? Skoro da je poželeo da ispriča Tomu i o tom snu. Da li se usuđuješ da ispričaš bilo kome? Ba ’alzamon je u tvojim snovima, ali šta raditi između sanjanja i buđenja? Kome možeš da se usudiš da kažeš da te Mračni dodiruje?
Izgledalo je kao da je Tom razumeo. Zabavljačevo lice je smekšalo. „Čak i ti snovi, dečko. Još uvek su to samo snovi, zar ne? Tako ti Svetlosti, Mete, razgovaraj s njim. Znam da barem ti ne želiš da ideš u Tar Valon.“
Met pocrvene, upola zbog stida, a upola zbog besa. Izbegavao je da pogleda Randa i umesto toga namrštio se na Toma. „Zašto se toliko trudiš oko nas? Želiš da se vratiš na brod? Vrati se na brod. Brinućemo se sami o sebi.“
Zabavljačeva mršava ramena tresla su se od tihog smeha, ali glas mu je zvonio od gneva. „Misliš da znaš dovoljno o Mirdraalima da pobegnete sami, zar ne? Spreman si da odeš u Tar Valon sam i da se predaš Amirlin? Možeš li makar da razlikuješ Ađah jedan od drugog? Svetlost me spalila, momče, ako misliš da možete čak i da stignete do Tar Valona sami, kaži mi da idem.“
„Idi“, besno reče Met gurnuvši ruku pod svoj ogrtač. Rand je shvatio sa zaprepašćenjem da on steže bodež iz Šadar Logota, možda čak spreman i da ga upotrebi.
Raskalašan smeh odjeknuo je s druge strane niskog zida koji je delio sobu, a prekoran glas progovori gromko: „Troloci? Ogrni zabavljačev plašt, čoveče! Pijan si! Troloci! Krajinske bajke!“
Te reči ugasile su gnev kao hladna voda. Čak se i Met upola okrenu ka zidu, raširenih očiju.
Rand se pridiže tek toliko da pogleda preko zida, a onda se vrati s grčem lošeg predosećanja u stomaku. Floran Gelb sedeo je s druge strane zida, za stolom u pozadini s dvojicom ljudi koji su bili tu kada su ušli. Smejali su mu se, ali su ga slušali. Bartim je brisao sto kome je to bilo očajnički potrebno, ne gledajući Gelba i dvojicu ljudi, ali i on ih je slušao, trljajući jednu tačku iznova i iznova svojom krpom, naginjući se sve dok se nije gotovo preturio.