„Gelb“, prošaputa Rand dok se vraćao u stolicu. Ostali su se ukočili. Tom brzo pogleda njihov deo sobe.
S one strane zida začuo se i glas drugog čoveka: „Ne, ne, nekada je bilo Troloka. Ali pobili su ih sve u Troločkim ratovima.“
„Krajinske bajke!“, ponovi prvi čovek.
„Tačno je, kažem ti“, bunio se Gelb glasno. „Bio sam u Krajinama i video Troloke, a ono su bili Troloci, sigurno kao što ja sedim ovde. Ona trojica tvrdili su da ih Troloci jure, ali ja znam dobro. Zato nisam hteo da ostanem na Talasu. Sumnjao sam na Bejla Domona već neko vreme, ali ta trojica sigurno su Prijatelji Mraka. Kažem vam...“ Smeh i grube šale zagušile su ostatak onoga što je Gelb nameravao da kaže.
Koliko vremena treba, pitao se Rand, pre no što gostioničar bude čuo opise „te trojice“? Ako ih nije već čuo. Ako se već nije setio tri stranca koje je video. Da bi se došlo do jedinih vrata na njihovoj polovini trpezarije moralo se proći pored Gelbovog stola.
„Možda brod i nije tako loša zamisao“, promrmlja Met, ali Tom odmahnu glavom.
„Ne više.“ Zabavljač je govorio tiho i brzo. Izvadio je kožnu kesu koju mu je kapetan Domon dao i brzo podelio novac na tri gomile. „Tu priču će za sat znati čitav grad, bez obzira da li neko u nju veruje ili ne, a Polučovek bi mogao da je čuje svakog trenutka. Domon će zaploviti tek sutra ujutru. U najboljem slučaju, juriće ga Troloci sve do Ilijana. Pa, zbog nečega on to već delom očekuje, ali to nam neće uopšte pomoći. Možemo samo da bežimo, i to brzo.“
Met brzo strpa u džep novac koji je Tom gurnuo ispred njega. Rand je pokupio svoju gomilu sporije. Novčić koji mu je Moiraina dala nije bio među njima. Domon im je dao isto u srebru, ali Rand je, zbog nečega što nije mogao da razume, želeo da ima novčić Aes Sedai umesto toga. Strpavši novac u džep, upitno pogleda zabavljača.
„Za slučaj da se razdvojimo“, objasni Tom. „Verovatno nećemo, ali ako se to desi... Pa, vas dvojica ćete sami izaći nakraj. Dobri ste vi momci. Samo se držite dalje od Aes Sedai ako su vam životi mili.“
„Mislio sam da ćeš ostati s nama“, reče Rand.
„Hoću, dečko. Hoću. Ali približavaju nam se sada i Svetlost samo zna... Ma, nije bitno. Ne verujem da će se bilo šta dogoditi.“ Tom je zastao pogledavši Meta. „Nadam se da ti nemaš više ništa protiv da ostanem s vama“, reče suvo.
Met sleže ramenima. Pogledao je obojicu, a onda sleže ponovo. „Samo sam iscrpljen. Nikako da ih se otarasimo. Svaki put kada stanemo da predahnemo, oni su tu i traže nas. Osećam se kao da neko stalno pilji u moj potiljak. Šta da radimo?“ Sa druge strane zida ponovo se začuo smeh, koji je Gelba prekidao u pokušaju da glasno ubedi onu dvojicu da govori istinu. Koliko još, pitao se Rand. Pre ili posle Bartim će povezati Gelbovu trojicu s njima.
Tom odmače svoju stolicu i ustade, ali nije se potpuno ispravio. Niko ko bi pogledao u zid sa suprotne strane ne bi mogao da ga vidi. Pokaza im da ga prate, prošaputavši: „Budite veoma tihi.“
Prozori s obe strane kamina na njihovoj strani zida gledali su u uličicu. Tom oprezno proveri jedan od prozora pre no što ga je otvorio tek toliko da se provuku kroz njega. Gotovo da se nije načinio zvuk, ništa što bi moglo da se čuje ni tri stope daleko od glasne rasprave na suprotnoj strani niskog zida.
Kada su izašli na uličicu, Met krenu odmah prema ulici, ali Tom ga uhvati za ruku. „Ne tako brzo“, reče mu zabavljač. „Ne dok ne budemo imali plan.“ Tom vrati prozor koliko je mogao sa spoljne strane, i okrenu se da osmotri uličicu.
Rand je pratio Tomov pogled. U uličici se nalazilo samo nekoliko buradi s kišnicom uza zid gostionice i susedne zgrade, i krojačka radnja. Tvrdo nabijena zemlja bila je suva i prašnjava.
„Zašto to radiš?“, upita Met ponovo. „Bio bi bezbedniji da nas ostaviš. Zašto si ostao s nama?“
Tom ga je gledao neko vreme. „Imao sam bratanca, Ovina“, reče umorno skidajući svoj plašt. Smotao je svoje ćebe dok je pričao, stavivši brižno kutiju sa svojim instrumentima na vrh. „Bio je jedini sin moga brata, moj jedini živi rod. Upao je u nevolje s Aes Sedai, ali ja sam bio suviše zauzet... drugim stvarima. Ne znam da li sam mogao nešto da uradim, ali kada sam konačno pokušao, bilo je prekasno. Ovin je umro nekoliko godina kasnije. Moglo bi se reći da su ga Aes Sedai ubile.“ Ispravio se ne pogledavši ih. Glas mu je bio i dalje ravan, ali Rand je zapazio suze u njegovim očima dok se okretao. „Ako budem mogao da sačuvam vas dvojicu od Tar Valona, možda ću moći da prestanem da mislim na Ovina. Čekajte ovde.“ Izbegavajući još uvek da ih pogleda, požurio je do početka uličice, usporivši pre no što je došao dotle. Osmotrivši brzo unaokolo, odšetao je opušteno u ulicu i nestao.
Met se upola pridigao da ga prati, a onda se smiri. „Ne bi ostavio ovo“, reče, dodirnuvši kožne kutije s instrumentima. „Veruješ u tu priču?“
Rand je strpljivo čučao pored buradi s kišnicom. „Šta je s tobom, Mete? Ti nisi takav. Danima se nisi nasmejao.“
„Ne volim kada me love kao zeca“, odreza Met. Uzdahnu i nasloni glavu na zid od cigala gostionice. Čak i tako izgledao je napet. Posmatrao je okolo zabrinuto. „Izvini. U pitanju je bežanje i svi ovi stranci i... i jednostavno sve. Razdražen sam zbog toga. Pogledam nekoga i ne mogu a da se ne zapitam da li će reći Seni za nas, ili nas prevariti, opljačkati, ili... Svetlosti, Rande, zar ti nisi nervozan?“
Rand se nasmeja kratko i grleno. „Isuviše sam prestravljen da bih bio nervozan.“
„Šta misliš da su Aes Sedai uradile njegovom bratancu?“
„Ne znam“, reče Rand s nelagodom. Bila je to samo jedna od nevolja za koju je on znao, a u koju je čovek mogao da upadne s Aes Sedai. „Nije kao s nama, pretpostavljam.“
„Ne. Nije kao s nama.“
Neko vreme ćutali su, naslonjeni na zid. Rand nije bio siguran koliko dugo su čekali. Nekoliko minuta verovatno, ali izgledalo je kao sat dok su čekali da se Tom vrati ili da Bartim i Gelb otvore prozor i kažu im da su Prijatelji Mraka. A onda, neko se pojavi na uglu uličice — visok čovek s kapuljačom na plaštu namaknutom tako da mu je skrivala lice. Plašt je bio crn kao noć nasuprot svetlosti ulice.
Rand skoči, zgrabivši balčak Tamovog mača tako snažno da su ga prsti zaboleli. Usta su mu se osušila, a gutanje mu nije pomagalo. Met čučnu, držeći ruku ispod ogrtača.
Čovek se približi, a Randovo grlo skupljalo se sve više sa svakim njegovim korakom. Odjednom, nepoznati stade i zbaci kapuljaču. Randa su gotovo izdale noge. Bio je to Tom.
„Pa, ako me vi niste prepoznali“, isceri se zabavljač, „pretpostavljam da je prerušavanje dovoljno dobro za kapije.“
Tom se progura pored njih i poče da prebacuje stvari iz svog plašta sa zakrpama u novi tako spretno, da Rand nije mogao da razazna nijednu. Mogao je da vidi novi plašt koji je bio tamnosmeđ. Udahnu duboko i isprekidano. Osećao se kao da mu neka ruka još uvek stiska grlo. Smeđ, ne crn. Metova ruka je i dalje bila pod ogrtačem. Gledao je u Tomova leđa, kao da razmišlja da li da upotrebi skriveni bodež.
Tom pogleda ka njima, a onda ih pažljivije osmotri. „Ovo nije trenutak da postanete plašljivi.“ Počeo je spretno da obavija svoj stari plašt oko kutija s instrumentima tako da su zakrpe bile skrivene s unutrašnje strane. „Izaći ćemo odavde jedan po jedan, udaljeni tek toliko da možemo da se vidimo. Tako ne bi trebalo da nas primećuju. Zar ne možeš da se pogrbiš?“, obrati se Randu. „Ta tvoja visina je kao barjak.“ Prebacio je zavežljaj preko ramena i ustao, navukavši kapuljaču. Nije ličio ni najmanje na sedokosog zabavljača. Bio je sada samo još jedan putnik, isuviše siromašan da priušti sebi konja, a kamoli kočiju. „Hajdemo. Ionako smo već protraćili suviše vremena.“