Rand se složio grozničavo, ali čak i tako, oklevao je pre no što je izašao iz uličice na trg. Niko od raštrkanih ljudi nije ga pogledao dvaput. Dobar deo njih ga nije gledao uopšte, ali išao je ukočeno, čekajući da neko uzvikne da je Prijatelj Mraka. To je moglo obične ljude da pretvori u rulju željnu krvi. Preletao je pogledom preko otvorenog prostora, preko ljudi koji su se bavili svojim poslovima, a kada je ponovo pogledao, Mirdraal je već prešao polovinu trga.
Odakle je Sen došla nije mogao ni da pretpostavi, ali koračala je prema njima, spora kao smrt, kao grabljivac koji je uočio plen. Ljudi su se sklanjali od pojave u crnom plaštu. Izbegavali su da je čak i pogledaju. Trg je počeo da se prazni kao da su se ljudi prisetili da bi trebalo da su na nekom drugom mestu.
Pogled na Crnu kapuljaču zaledio je Randa na mestu. Pokušao je da prizove prazninu, ali bilo je to kao da lovi dim. Skriveni pogled Seni proburazio ga je sve do kostiju i sledio mu kičmu.
„Ne gledajte njegovo lice“, promrmlja Tom. Govorio je drhtavo i isprekidano. Zvučalo je kao da primorava sebe da izgovara reči. „Svetlost vas spalila, ne gledajte ga u lice!“
Rand je jedva odvojio pogled, gotovo da je zaječao, osećao se kao da je otrgao pijavicu s lica. Ipak, i dok je gledao kamenje na trgu, mogao je još uvek da oseti kako Mirdraal dolazi — mačka koja se igra s miševima, zabavljen njihovim bednim pokušajima da pobegnu, sve dok se ralje konačno ne sklope. Sen je prešla polovinu razdaljine. „Da ii ćemo samo da stojimo ovde?“, promumla. „Moramo da trčimo... bežimo.“ Ali nije mogao da natera stopala da se pokrenu. Met je konačno izvadio bodež s rubinskim balčakom. Ruka u kojoj ga je držao tresla se. Iskezio je zube, s mržnjom i strahom.
„Misliš...“ Tom uputi kletvu i nastavi promuklo. „Misliš da možete da mu pobegnete, je li, dečko?“ Počeo je da mrmlja sebi u bradu. Jedina reč koju je Rand mogao da razazna bila je Ovin. Odjednom, Tom zareža: „Nije trebalo da se petljam s vama. Nikako nije trebalo.“ Skinu zavežljaj napravljen od zabavljačkog plašta i gumu ga u Randove ruke. „Pazi na to. Kada kažem da bežite, bežite i nemojte da stajete dok ne stignete do Kaemlina. Kraljičin blagoslov. Gostionica. Zapamtite to, u slučaju da... Zapamtite.“
„Ne razumem“, reče Rand. Od Mirdraala ga je delilo manje od dvadeset koraka. Noge su mu bile kao olovo.
„Samo zapamtite!“, reče besno Tom. „Kraljičin blagoslov. Sada. BEŽITE!“ Gurnu ih da krenu. Rand se otetura, trčeći nesigurno s Metom pored sebe. „BEŽITE!“ Tom takođe krenu, uz dug urlik bez reči. Ne za njima, već prema Mirdraalu. Njegove ruke zamahnuše kao da izvodi svoju najbolju tačku i bodeži se pojaviše. Rand stade, ali Met ga je povukao.
I Sen je bila iznenađena. Njen opušten hod stade u raskoraku. Ruka joj je jurnula prema balčaku crnog mača koji je visio za pojasom, ali zabavljačeve duge noge prešle su brzo tu razdaljinu. Tom je grunuo u Mirdraala pre no što je crno sečivo bilo upola isukano i obojica su se sručili na ulicu jedan preko drugog. Nekoliko ljudi koji su još uvek bili na trgu, pobeglo je.
„BEŽITE!“ Vazduh na trgu blesnu zaslepljujućim plavetnilom i Tom zavrišta, ali čak i kroz vrisak uspeo je da izusti: „BEŽITE!“
Rand je poslušao. Zabavljačev vrisak ga je progonio.
Stiskajući Tomov zavežljaj uz grudi, trčao je najbrže što je mogao. Panika se proširila s trga kroz grad dok su Rand i Met jurili na perjanici talasa straha. Zanatlije su napuštale svoju robu dok su momci pretrčavali. Kapci su lupali preko izloga, a prestravljena lica pojavljivala bi se na prozorima kuća i potom nestajala. Ljudi koji nisu mogli da vide šta se dešava jurili su divlje kroz ulice, ne obraćajući pažnju ni na šta. Sudarali su se, a oni koji bi bili oboreni, ili bi ustajali ili bi bili pregaženi. Beli Most se komešao kao mravinjak.
Dok su on i Met jurili prema kapiji, Rand se iznenada seti šta je Tom rekao za njegovu visinu. Ne usporavajući, pogrbio se najviše što je mogao a da se to ne primeti. Ali kapija, debelo drvo okovano crnim gvožđem, bila je širom otvorena. Dva čuvara sa čeličnim kapama i verižnjačama koje su nosili preko jeftinih crvenih kaputa s belim okovratnicima, opipavali su svoje halebarđe i sa zebnjom posmatrali gradu. Jedan od njih pogleda ka Randu i Metu, ali oni nisu bili jedini koji su bežali kroz kapiju. Prava bujica ljudi jurila je napolje: zadihani ljudi koji su držali svoje žene, ucveljene žene koje su nosile bebe i vukle uplakanu decu, prebledele zanatlije koje su još uvek bile u svojim keceljama i držale alatke u rukama.
Niko nije mogao da kaže kuda su otišli, pomisli Rand dok je trčao, ošamućen. Tome. Oh, Svetlost me spasila. Tome. Met se zatetura pored njega, povrati ravnotežu, i nastaviše da trče sve dok i poslednji ljudi koji su bežali nisu ostali za njima. Nastaviše da trče sve dok i grad i Beli most nisu bili daleko iza njih.
Konačno, Rand je pao na kolena u prašinu, gutajući isprekidano vazduh odranim grlom. Put iza njih bio je pust sve dok nije počeo da se gubi među golim drvećem. Met ga povuče.
„Hajde. Hajde.“ Met prodahta reči. Znoj i prašina išarali su mu lice i izgledao je kao da će se srušiti svakog trenutka. „Moramo da nastavimo.“
„Tom“, reče Rand. Stegao je ruke oko zavežljaja od Tomovog plašta. Osećao je tvrde kutije s instrumentima u njemu. „Tom.“
„On je mrtav. Video si. Čuo si. Svetlosti, Rande, on je mrtav!“
„Misliš da su i Egvena, Moiraina i ostali mrtvi. Ako su mrtvi, zašto ih Mirdraali još uvek traže? Možeš li da mi odgovoriš?“
Met je pao na kolena u prašinu pored njega. „U redu. Možda su živi. Ali, Tom — video si! Krv i pepeo, Rande, to je moglo da se desi i nama.“
Rand polako klimnu glavom. Put iza njih bio je još uvek pust. Gotovo da je očekivao — nadao se, barem — da će videti Toma kako dolazi krupnim koracima i duva kroz brkove i da im govori kakva su napast. Kraljičin blagoslov u Kaemlinu. Podiže se teturavo i prebaci Tomov zavežljaj preko ramena, pored svog ćebeta. Met ga pogleda skupljenih očiju, oprezno.
„Hajdemo“, reče Rand i pođe niz put ka Kaemlinu. Čuo je kako Met mrmlja, i trenutak kasnije ga sustiže.
Hodali su ćutke niz prašnjav put, spuštenih glava. Vetar je nosio prašinu koja se kovitlala preko njihovih tragova. Ponekad bi se Rand osvrnuo, ali put iza njih bio je jednako pust.
27
Sklonište od oluje
Perin se brinuo zbog toga što su s Tuata’anima provodili dane krajnje opušteno na putu ka jugoistoku. Putujući narod nije razumeo žurbu; oni nikada nisu žurili. Šarena kola nisu ujutru kretala sve dok sunce nije bilo prilično iznad obzorja, a zaustavljali bi se i usred popodneva ako bi naišli na prijatno mesto. Psi su trčkali pored kola, a često i deca. Nije bilo teško da ih prate. Svaki predlog o tome kako bi mogli putovati dalje ili brže, nailazio je na smeh ili možda na: „Ah, ali da li bi terao jadne konje da rade tako naporno?“ Bio je iznenađen što se Elijas nije slagao s njim. On nije hteo da se vozi na kolima — više je voleo da hoda, ponekad i da trči na čelu povorke — ali nikada nije predložio da krenu ili da požure.
Neobični bradati čovek u svojoj čudnoj kožnoj odeći tako se razlikovao od nežnih Tuata’ana da je uvek štrčao kad god bi išao među kolima. Čak i sa suprotnog kraja logora bilo je nemoguće pobrkati Elijasa s nekim iz Naroda, i to ne samo zbog odeće. Elijas se kretao lenjom skladnošću vuka, još više naglašenom kožama koje je nosio i svojom krznenom kapom. Zračio je opasnošću tako prirodno, poput vatre koja isijava toplotu, i bio je u oštroj suprotnosti sa Putujućim narodom. Pripadnici Naroda bili su lakonogi, i mladi i stari. Nije bilo pretnje u njihovim skladnim pokretima, samo radosti. Deca su se jurila okolo, radosna prosto zbog toga što se kreću. Ali među Tuata’anima, i sedobradi muškarci i starice koračali su lako. Hodali su dostojanstveno, kao da plešu, i nisu bili ništa manje srećni zbog toga. Svi iz Naroda izgledali su kao da će svakog trenutka zaplesati, čak i kada su bili mirni — i u onim retkim trenucima kada nije bilo muzike u logoru. Violine i flaute, dulčimere i bubnjevi čuli su se oko kola gotovo uvek, i u logoru i u pokretu. Radosne, razigrane, nasmejane, tužne pesme; ako je bilo ikog budnog u logoru, obično se čula muzika.