Elijasa su susretali sa prijateljskim naklonima i osmesima kod svakih kola kraj kojih bi prošao i sa radosnim rečima kod svake vatre kraj koje bi zastao. To je bilo lice koje je Narod pokazivao strancima — otvoreno i nasmejano. Ali Perin je shvatio da je, skrivena ispod površine, ležala opreznost polupripitomljenog jelena. Nešto je bilo duboko sakriveno ispod osmeha upućenih njemu i Egveni, i pitalo se da li je bezbedno. To je samo delimično nestalo s vremenom koje su proveli zajedno. Prema Elijasu je opreznost bila jaka, kao duboka letnja vrelina koja je pekla u vazduhu i nije se gubila. Kada nije gledao u njih, posmatrali su ga pažljivo, kao da nisu sigurni šta će da uradi. Kada je hodao kroz logor, njihova stopala spremna za igru bila su spremna i za beg.
Elijasu zasigurno nije bilo ništa prijatnije s njihovim Putem lista nego njima s njim. Stalno je krivio usne kada je bio u blizini Tuata’ana. To svakako nije bilo nipodaštavanje, i svakako ne prezir, ali izgledalo je kao da bi radije bio na nekom drugom mestu, svejedno kom, nego tu. A opet, kad god bi Perin spomenuo odlazak, Elijas bi ga stišavao rečima o odmoru, samo na nekoliko dana.
„Bilo vam je teško pre no što ste me sreli“, reče Elijas kada ga Perin upita treći ili četvrti put, „a biće vam još teže s Trolocima i Poluljudima koji vas jure, i Aes Sedai koje su vam prijatelji.“ Isceri se na parče Hine pite od suvih jabuku. Njegov žutooki pogled još uvek je uznemiravao Perina, čak i kada se smešio. Možda tada i više; osmeh bi se retko kada video u očima lovca. Elijas je ležao izvaljen pored Raenove vatre, odbijajući kao i obično da sedne na neki od panjeva koji su bili postavljeni upravo zbog toga. „Nemoj toliko prokleto da žuriš da se baciš Aes Sedai u ruke.“
„Šta ako nas Seni nađu? Šta ih sprečava, ako mi samo sedimo ovde i čekamo? Tri vuka ne mogu da ih oteraju, a Putujući narod ne može pomoći. Neće se čak ni braniti. Troloci će ih iskasapiti, a to će biti naša krivica. U svakom slučaju, moramo da pođemo pre ili posle. Što se mene tiče, mogli bismo poći pre.“ „Nešto mi govori da sačekamo. Samo nekoliko dana.“
„Nešto!“
„Opusti se, dečko. Prihvati život onakav kakav jeste. Beži kada moraš, bori se kada si prisiljen, odmaraj se kada možeš.“
„Šta je to nešto o čemu pričaš?“
„Uzmi malo pite. Ila me ne voli, ali svakako me dobro hrani kada sam u poseti. Hrana je uvek dobra u logorima Naroda.“
„Kakvo nešto?“, bio je uporan Perin. „Ako znaš nešto, a ne pričaš nama ostalima...“
Elijas pogleda namršteno u parče pite u ruci, a onda ga spusti i obrisa ruke. „Nešto“, reče naposletku, slegnuvši ramenima kao da i sam ne razume to potpuno. „Nešto mi govori da je važno da sačekamo. Još nekoliko dana. Nemam često takve predosećaje, ali naučio sam da im verujem kada se pojave. Nekada su mi spasavali život. Ovaj put je na neki način drugačije, ali je važno. To je jasno. Ako želiš da juriš dalje, onda juri. Ja neću.“
To je bilo sve što je hteo da kaže, bez obzira koliko puta ga je Perin pitao. Izležavao se naokolo, pričao s Raenom, jeo, dremao s kapom namaknutom preko očiju i odbijao da priča o odlasku. Nešto mu je govorilo da čeka. Nešto mu je govorilo da je to važno. Znaće kada dođe vreme za polazak. Uzmi malo pite, dečko. Nemoj da se opterećuješ. Probaj malo ovog paprikaša. Opusti se.
Perin nije mogao da natera sebe da se opusti. Noću je zabrinuto lutao među kolima šarenim kao duga, koliko zbog toga što niko drugi nije video razloga za brigu, toliko i zbog svega ostalog. Tuata’ani su pevali i igrali, kuvali i jeli oko svojih vatri voće i orahe, bobice i povrće; nisu jeli meso — i radili su bezbroj svojih kućnih poslova kao da nema razloga za brigu na čitavom svetu. Deca su posvuda trčala i igrala se — žmurke među kolima, pentranje po drveću oko logora, smejanje i prevrtanje po zemlji s psima. Nije postojao nijedan razlog za brigu na čitavom svetu ni za jednog od njih.
Posmatrajući ih, svrbelo ga je da ode. Idemo, pre no što navučemo lovce na njih. Primili su nas, a mi smo im se odužili tako što smo ih doveli u opasnost. Oni barem imaju razloga da budu bezbrižni. Niko ih ne lovi. Ali nas...
Bilo je teško razgovarati s Egvenom. Ili je pričala s Ilom primaknuta tako da je bilo jasno da nijedan muškarac nije dobrodošao, ili je plesala s Aramom uz zvuke flauta, violina i bubnjeva na melodije koje su Tuata’ani sakupili širom sveta, ili na žestoke uzbudljive pesme Putujućeg naroda, žestoke bez obzira da li su bile brze ili spore. Znali su mnogo pesama. Neke je znao, iako su se često zvale drugim imenom nego u Dve Reke. Tri devojke na livadi, na primer, Krpari su zvali Lepe deve igraju, a rekli su da se Vetar sa severa zove u nekim zemljama Jaka kiša pada, a u drugim Berinovo povlačenje. Kada je, ne razmišljajući, zatražio Kod Krpara su moji lonci, počeli su da se hvataju za stomak od smeha. Znali su je, ali kao Bacanje perja.
Mogao je da razume to što je neko želeo da igra uz pesme Naroda. U Emondovom Polju smatrali su ga samo pristojnim igračem, ali ove pesme povlačile su mu stopala i mislio je da nikada nije igrao tako dugo, ili tako brzo, ili tako dobro do sada. Pesme su ga opčinjavale; činile su da njegovo srce lupa u ritmu bubnjeva.
Druge večeri je Perin prvi put video žene kako igraju uz neke od sporih pesama. Vatre su gorele tiho, a noć je grlila kola; prsti su lupkali u sporom ritmu po bubnjevima. Najpre jedan bubanj, a potom drugi, sve dok svi bubnjevi u logoru nisu držali isti potmuo, uporan tempo. Ništa se nije čulo osim bubnjeva. Devojka u crvenoj haljini izašla je na svetio, olabavivši svoj šal. Kićanke od perli visile su u njenoj kosi. Zbacila je cipele s nogu. Flauta je počela da svira, zapevajući tiho, a devojka je zaigrala. Ispružila je ruke i raširila šal ispred sebe; kružila je kukovima dok su bosa stopala igrala u ritmu bubnjeva. Njene tamne oči bile su uprte u Perina, a osmeh je bio spor poput plesa. Okretala se u malim krugovima, osmehnuvši mu se preko ramena.
Jedva je progutao knedlu u grlu. Vrelina na njegovom licu nije poticala od vatre. Devojci se pridružila još jedna; kićanke na njihovim šalovima tresle su se u ritmu bubnjeva i sporog kruženja kukova. Smešile su mu se. Pročistio je grlo promuklo. Plašio se da pogleda okolo; lice mu je bilo crveno kao cvekla i ovako ko nije gledao igračice, verovatno mu se smejao. Bio je siguran u to.
Trudio se da sklizne s panja što opuštenije, kao da se samo namešta udobnije, ali pobrinuo se da na kraju gleda što dalje od vatre i igračica. Ničeg sličnog nije bilo u Emondovom Polju. Plesanje s devojkama na Zelenilu tokom praznika nije bilo ni približno ovome. Prvi put je poželeo da vetar počne da duva kako bi ga ohladio.
Devojke su ponovo doplesale u njegov vidokrug, samo ih je sada bilo tri. Jedna mu je prevejano namignula. Gledao je okolo u panici. Svetlosti, pomisli. Šta sada da radim? Šta bi Rand uradio? On zna s devojkama.
Igračice su se tiho nasmejale; perle su zveckale kada su zabacile duge kose na ramena, a on je mislio da će mu lice izgoreti. A onda se nešto zrelija žena pridružila devojkama da im pokaže kako se to radi. Odustao je potpuno, ječeći, i sklopio je oči. Čak i zatvorenih očiju njihov smeh ga je zadirkivao i golicao. Čak i zatvorenih očiju, mogao je da ih vidi. Znoj mu je orosio čelo i poželeo je da duva vetar.