Perin skoči na noge podigavši sekiru, ali Ba’alzamon nije obraćao pažnju na oružje, već je pomno pratio vuka. Plamenovi su igrali namesto očiju. „Da li je ovo štiti? Pa, suočio sam se sa time ranije. Mnogo puta ranije.“
Savio je prst i vuk urliknu kada mu je vatra suknula iz očiju, ušiju i usta, iz njegove kože. Smrad nagorelog mesa i dlake ispunio je kuhinju. Alsbet Luhan podiže poklopac na loncu i promeša po njemu drvenom kašikom.
Perin ispusti sekiru i skoči napred, pokušavajući da ugasi plamenove rukama. Vuk se smrvio u crni pepeo na njegovim dlanovima. Ustuknuo je, zagledavši se zaprepašćeno u bezobličnu gomilu gara na čistom podu gazdarice Luhan. Želeo je da može da obriše masni gar s ruku, ali pomisao na to da može da se uhvati na njegovu odeću prevrnula mu je stomak. Zgrabio je sekiru, stegnuvši držalje dok zglobovi nisu počeli da mu pucketaju.
„Ostavi me na miru!“, povika. Gazdarica Luhan lupnula je kašikom o ivicu lonca i vratila poklopac, zviždeći za sebe.
„Ne možeš da pobegneš od mene“, reče Ba’alzamon. „Ne možeš da se sakriješ od mene. Ako si ti taj, onda si moj.“ Vrelina vatri njegovog lica naterala je Perina da uzmiče preko kuhinje sve dok mu leđa nisu dotakla zid. Gazdarica Luhan otvorila je rernu da proveri hleb. „Zenica sveta će te proždrati“, reče Ba’alzamon. „Označavam te kao svog!“ Zamahnuo je stisnutom šakom kao da baca nešto; kada su se njegovi prsti otvorili, gavran je poleteo ka Perinovom licu.
Perin je zavrištao kada je crni kljun probio njegovo levo oko...
... i trgao se iz sna, zgrabivši se za lice, okružen pospalim kolima Putujućeg naroda. Lagano je spustio ruke. Nije bilo bola, nije bilo krvi. Ali mogao je da se seti svega, da se seti te oštre agonije.
Stresao se i, iznenada, Elijas je čučao pored njega u praskozorju, s ispruženom rukom kao da hoće da ga probudi. Izvan drveća gde su kola bila, vukovi su zavijali. Jedan oštar krik iz tri grla. Osećao je isto što i oni. Vatra. Bol. Vatra. Mržnja. Mržnja! Ubiti!
„Da“, reče Elijas tiho. „Vreme je. Ustani, momče. Vreme je da idemo.“
Perin se iskoprca iz svojih ćebadi. Još dok ih je zamotavao, Raen je izašao iz svojih kola, trljajući pospane oči. Tragač je pogledao ka nebu i sledio se na pola puta niz stepenište, dok su mu ruke bile još uvek na licu. Samo mu se pogled pomerao dok je pomno posmatrao nebo, mada Perin nije mogao da shvati šta to gleda. Nekoliko oblaka visilo je na istoku. Bili su prošarani crvenilom sunca koje tek što nije izašlo, ali ništa drugo se nije videlo. Raen kao da je i slušao i i mirisao vazduh, ali čuo se samo vetar među drvećem i osećao se samo nejasan dim logorskih vatri od sinoć.
Elijas se vratio s ono malo svojih stvari i Raen je sišao niz stepenice. „Moramo da promenimo pravac, stari moj prijatelju.“ Tragač je uznemireno pogledao ponovo u nebo. „Danas ćemo ići drugim putem. Da li ćete ići s nama?“ Elijas odmahnu glavom, a Raen je klimnuo kao da je to znao sve vreme. „Pa, čuvaj se, stari moj. Ima nečeg danas...“ Krenu da ponovo pogleda gore, ali spustio je glavu pre nego što je pogledao iznad krovova kola. „Mislim da će kola ići na istok. Možda sve do Kičme sveta. Možda ćemo pronaći stedding. I ostati tamo neko vreme.“
„Nevolje nikada ne ulaze u stedding“, složi se Elijas. „Ali, Ogieri nisu baš gostoprimljivi prema strancima.“
„Svi su gostoprimljivi prema Putujućem narodu“, reče Raen. Isceri se. „Sem toga, čak i Ogieri imaju lonce i nešto za krpljenje. Hajde da doručkujemo i popričamo o tome.“
„Nema vremena“, reče Elijas. „I mi moramo da nastavimo dalje danas. Što pre. Izgleda da je danas dan za putovanje.“
Raen je pokušao da ih ubedi da ostanu da jedu, a kada se Ila pojavila iz kola s Egvenom, i ona je počela da ih ubeđuje, mada ne tako uporno kao njen muž. Pozivala ih je, ali bilo je jasno da će joj biti drago da vidi bar Elijasova leđa, ako ne Egvenina.
Egvena nije primetila sažaljiv pogled kojim ju je Ila pogledala ispod oka. I Ipitala je šta se dešava, i Perin je očekivao da čuje kako želi da ostane s Tuala’anima, ali kada je Elijas objasnio, samo je klimnula zamišljeno glavom i odjurila nazad u kola da pokupi svoje stvari.
Na posletku, Raen je digao ruke. „U redu. Ne znam da li sam ikada dopustio da posetilac napusti ovaj logor bez oproštajne gozbe, ali...“ Ponovo pogleda u nebo nesigurno. „Pa, čini mi se da i mi moramo da pođemo rano. Možda ćemo jesti u putu. Ali barem sačekaj da se svi pozdrave s vama.“
Elijas je počeo da se buni, ali Raen je već žurio od kola do kola, lupajući na vrata gde su svi spavali. Dok je jedan Krpar doveo Belu, svi u logom su bih u svojoj najboljoj i najšarenijoj odeći. More boja činilo je da Raenova i Ilina žuta i crvena kola izgledaju gotovo jednostavno. Veliki psi išli su kroz gomilu isplaženih jezika, tražeći nekoga da ih počeše, dok su Perin i ostali morali da izdrže bezbrojna rukovanja i zagrljaje. Devojke koje su igrale svake noći nisu bile zadovoljne pukim rukovanjem i njihovi zagrljaji naveli su Perina da iznenada poželi da ipak ne ide — sve dok se nije setio koliko ljudi ga gleda, a onda je njegovo lice gotovo poprimilo boje Tragačevih kola.
Aram je odvukao Egvenu malo u stranu. Perin od buke pozdravljanja nije mogao da čuje o čemu su pričali, ali ona je stalno odmahivala glavom, polako isprva, a onda sve odlučnije kada je on počeo da molećivo maše rukama. Izraz njegovog lica prešao je iz molbenog u svađalački, ali ona je nastavila da odmahuje glavom tvrdoglavo sve dok je Ila nije spasla, rekavši nekoliko oštrih reči svom unuku. Namršten, Aram se progurao kroz gomilu, napustivši opraštanje. Ila ga je gledala kako odlazi, oklevajući da ga pozove da se vrati. I ona oseća olakšanje, pomislio je Perin. Lakše joj je zato što on ne želi da ide s nama — s Egvenom.
Kada je stisnuo svaku ruku u logora barem jednom i zagrlio svaku devojku barem dvaput, gomila ljudi se razmakla, napravivši malo prostora oko Raena i Ile i troje posetilaca.
„Došli ste u miru“, zapoja Raen, klanjajući se svečano sa šakama na grudima. „Idite sada u mira. Uvek će vas naše vatre dočekati, u mira. Put lista je mir.“
„Neka bi mir bio uvek s vama“, odgovorio je Elijas, „i na svem Narodu.“ Oklevao je na trenutak, a onda dodade; „Ispevaću pesmu, ili će to neko drugi uraditi, ali pesma će se pevati, ove godine ili u godinama koje dolaze. Kao što je nekada bilo, tako će biti ponovo — Svet bez kraja.“
Raen trepnu iznenađeno, a Ila je izgledala potpuno zapanjeno, ali ostali Tuata’ani promrmljali su u odgovor: „Svet bez kraja. Svet i vreme bez kraja.“ Raen i njegova žena brzo ponoviše to za ostalima.
A onda je zaista došlo vreme za polazak. Poslednjih nekoliko oproštaja, nekoliko uputstava da se paze, malo smešaka i namigivanja, i izašli su iz logora. Raen ih je otpratio sve do ivice šume, s parom pasa koji su se igrali pored njega.
„Zaista, stari moj prijatelju, moraš dobro da se pripaziš. Ovaj dan... Neka zloba puštena je na svet, bojim se, a ma koliko se ti pretvarao, nisi toliko opasan da ne bi mogla da te proždere.“
„Mir bio na tebi“, reče Elijas.
„I na tebi“, reče Raen tužno.
Kada je Raen otišao, Elijas se namršti kada vide da ga njih dvoje gledaju. „I ne verujem u njihovu glupu pesmu“, besno reče. „Nema potrebe da ih uvredim tako što ću pokvariti njihov obred, zar ne? Rekao sam vam, ponekad da se drže običaja.“
„Naravno“, reče Egvena nežno. „Uopšte nije bilo potrebe.“ Elijas se okrenuo mrmljajući nešto u bradu.
Šarena, Vetar i Skakač došli su da pozdrave Elijasa — ne igrom, kao što su psi činili, već dostojanstveno — kao jednaki. Perin je uhvatio ono što je prošlo između njih. Vatrene oči. Bol. Srcoočnjak. Smrt. Srcoočnjak. Perin je znao na šta su mislili. Mračni. Pričali su o njegovom snu. Njihovom snu.