Stresao se dok su vukovi projurili napred da izvide put. Bio je Egvenin red da jaše Belu, a on je hodao pored nje. Elijas je vodio, kao i obično, ravnomernim brzim korakom.
Perin nije želeo da razmišlja o svom snu. Mislio je da je s vukovima bezbedan. Nepotpun. Prihvati. Svim srcem. Svim umom. Još uvek se otimaš. Potpun samo kada prihvatiš.
Oterao je vukove iz glave i trepnuo iznenađeno. Nije znao da može to da uradi. Bio je odlučan da ih ne pusti ponovo da uđu. Čak ni u snove? Nije bio siguran da li je ta misao bila njegova ili njihova.
Egvena je još uvek nosila ogrlicu od plavih perli koju je dobila od Arama, a u kosi joj je bila grančica nečega što je imalo sitne jarkocrvene listove, još jedan poklon od mladog Tuata’ana. Perin je bio siguran da je Aram pokušao da je nagovori da ostane s Putujućim narodom. Bilo mu je drago što nije popustila, ali više bi voleo da nije dodirivala perle tako nežno.
Na posletku, reče joj: „O čemu si pričala toliko s Ilom? Ili si plesala s onim krakatim, ili si pričala s njom, kao da je to neka tajna.“
„Ila me je savetovala kako da budem žena“, odgovorila je Egvena odsutno. Počeo je da se smeje, a ona ga pogleda mrko i opasno, što on nije primetio.
„Saveti! Nama niko ne priča kako da budemo muškarci. Mi smo jednostavno to.“
„To je“, reče Egvena, „verovatno razlog zašto vam ide tako loše.“ Ispred njih, Elijas se glasno nasmeja.
28
Tragovi u vazduhu
Ninaeva je gledala zapanjeno u ono što se videlo niz reku. Beli most sijao je na suncu mlečnim sjajem. Još jedna legenda, pomislila je pogledavši ka Zaštitniku i Aes Sedai, koji su jahali malo ispred nje. Još jedna legenda, a oni kao da i ne primećuju. Rešila je da ne pilji kada oni gledaju. Smejaće se ako me vide da blenem kao neka seljančica. Njih troje jahalo je ćutke prema čuvenom Belom mostu.
Od onog jutra posle Šadar Logota, kada je pronašla Moirainu i Lana na obali Arinela, malo je razgovarala s Aes Sedai. Pričale su, naravno, ali po Ninaevinom mišljenju, ništa bitno. Bili su to Moirainini pokušaji da je nagovori da ode u Tar Valon, na primer. Tar Valon. Otići će tamo, ako treba, i učiti. Ali no zbog onoga što je Aes Sedai govorila. Ako je Moiraina nanela zlo Egveni I momcima...
Ponekad, protiv svoje volje, Ninaeva bi shvatila da razmišlja šta Mudrost može da uradi s Jednom moći, ili šta bi mogla da uradi. Ali kad god bi shvatila šta joj se mota po glavi, blesak gneva bi sve to spalio. Moć je bila nešto prljavo. Ona nije želela da ima ništa s tim. Sem ako ne bude morala.
Prokleta žena govorila je s njom samo o njenom odlasku u Tar Valon na učenje. Moiraina nije htela ništa da joj kaže! Nije htela da joj kaže previše.
„Kako nameravaš da ih pronađeš?“, sećala se da ju je pitala.
„Kao što sam ti rekla“, odgovorila je Moiraina, ne potrudivši se ni da je pogleda, „znaću kada se približim dvojici koja su izgubila svoje novčiće.“ Nije to bio prvi put da je Ninaeva pitala, ali glas Aes Sedai bio je kao mimo jezero koje je odbijalo da se zatalasa bez obzira koliko kamenja Ninaeva bacila. Zbog toga bi joj krv jednostavno proključala svaki put kada bi se to desilo. Moiraina je produžila, kao da nije mogla da oseti da je Ninaeva gleda. Znala je da može; gledala je u nju tako uporno. „Što duže traje, to bliže moram prići, ali znaću. A što se tiče onoga koji još uvek ima svoj novčić, mogu da ga pratim preko pola sveta ako treba, dok je kod njega.“
„A onda? Šta nameravaš da uradiš kada ih pronađeš, Aes Sedai?“ Nije verovala ni na trenutak da ih je Aes Sedai tako uporno tražila, a da nema nikakve planove.
„Tar Valon, Mudrosti.“
„Tar Valon, Tar Valon. Samo to pričaš. Već postajem...“
„Deo obuke koju ćeš dobiti u Tar Valonu, Mudrosti, naučiće te da kontrolišeš svoju narav. Ne možeš ništa da uradiš s Jednom moći kada osećanja vladaju tvojim umom.“ Ninaeva otvori usta, ali Aes Sedai je preseče: „Lane, moram da razgovaram s tobom na trenutak.“
Njih dvoje su pričali i Ninaeva je bila ostavljena nadurenog lica. Mrzela je da oseti da se to primeti. Isuviše često je video dok je Aes Sedai prebacivala vešto njena pitanja na nešto drugo, izbegavala lako zamke koje joj je postavljala u razgovoru, ili ignorisala njeno vikanje sve dok ne bi zaćutala. Kada se mrštila, osećala se kao devojka koju je neko u Ženskom krugu uhvatio dok se ponaša kao budala. Ninaeva na to nije navikla, a smiren osmeh na Moiraininom licu samo je pogoršavao stvari.
Kada bi samo bilo nekog načina da se otarasi te žene. Bilo bi bolje da je tu samo Lan. Zaštitnik mora da je u stanju da uradi ono što treba, reče sebi brzo, osetivši iznenadno crvenilo. Ni zbog čega drugog.
A opet, besnela je zbog Lana čak i više nego zbog Moiraine. Nije shvatala kako je uspeo da joj se uvuče pod kožu tako lako. Pričao je retko — ponekad ni desetak reči dnevno — i nikada nije učestvovao u raspravama s Moirainom. Bio je često daleko od dve žene, u izvidnici. Ali čak i kada je bio tu, držao se malo po strani, posmatrajući ih kao da posmatra dvoboj. Ninaeva je želela da prestane s tim. Ako to jeste bio dvoboj, nije uspela da postigne nijedan pogodak, a Moiraina nije izgleda ni shvatala da je u borbi. Ninaeva je mogla da živi bez njegovih hladnih plavih očiju, čak i kao tihe publike.
Tako je bilo veći deo putovanja. Tiho, sem kada bi je njena narav nadvladala. Kada bi ponekad povikala, zvuk njenog glasa razbijao je tišinu kao lomljava stakla. I zemlja je tiha bila, kao da svet zastaje da uhvati dah. Vetar je cvileo u drveću, ali sve ostalo bilo je mimo. I vetar je delovao udaljeno, čak i kada je sekao kroz ogrtač na njenim leđima.
Tišina je isprva prijala posle svega što se desilo. Izgledalo je kao da nije imala ni trenutak mira još od pre Zimske noći. Ali do kraja prvog dana s Aes Sedai i Zaštitnikom, osvrtala se preko ramena i meškoljila u svom sedlu, kao da je svrbi na sredini leđa, gde ne može da dohvati. Tišina je izgledala kao kristal osuđen da se razbije, a čekanje da pukne dovodilo ju je do ludila. Bilo je teško i Moiraini i Lanu, ma koliko delovali nedodirljivo. Shvatila je uskoro da ispod smirene spoljašnosti svakog sata postaju sve napetiji i napetiji, poput opruga koje se savijaju sve do pucanja. Moiraina kao da je osluškivala ono što nije bilo tu, a ono što je čula boralo joj je čelo. Lan je posmatrao šumu i reku, kao da se s golog drveća i široke spore vode mogu pročitati zamke i zasede koje ih čekaju.
Jednim delom bilo joj je drago što nije bila jedina koja je imala taj osećaj da svet iščekuje nešto što će se dogoditi svakog trenutka, ali ako je to uticalo i na njih, bilo je stvarno. Ipak, ništa tako jako nije želela kao da to bude samo plod njene mašte. Nešto joj je govorilo kao kada je slušala vetar, ali sada je znala da je to povezano s Jednom moći i nije mogla da natera sebe da prihvati te talasiće na ivici misli.
„Nije to ništa“, reče Lan tiho kada je pitala. Nije je pogledao dok je govorio; njegove oči nikada nisu prestajale da traže. A onda, suprotno onome što je upravo rekao, dodao je; „Trebalo bi da se vratiš u tvoje Dve Reke kada stignemo do Belog Mosta i do Kaemlinskog puta. Suviše je opasno ovde. Ali, niko neće pokušati da te zaustavi da se vratiš.“ Bio je to najduže što je rekao čitavog dana.
„Ona je deo Šare, Lane“, reče Moiraina prekorno. I ona je gledala u daljinu. „U pitanju je Mračni, Ninaeva. Oluja je prestala... na neko vreme, barem.“ Podigla je jednu ruku kao da opipava vazduh, a onda je obrisala nesvesno o haljinu, kao da je dodirnula nešto prljavo. „Ali on još uvek posmatra“, uzdahnu, „i njegov pogled je sve jači. Ne gleda nas, već svet. Koliko će proći pre no što bude dovoljno jak...“
Ninaeva se skupila. Odjednom, skoro da je mogla da oseti kako je neko posmatra iza leđa. Bilo je to nešto što baš i nije morala da čuje od Aes Sedai.
Lan je proverio njihov put nizvodno. Onako kako je on ranije birao put, tako je to Moiraina činila sada, sigurno kao da prati neku nevidljivu stazu, tragove u vazduhu, miris sećanja. Lan je samo proveravao putanju koju bi izabrala, da vidi da li je bezbedna. Ninaeva je predosećala da čak i ako bi rekao da nije, Moiraina bi ga uporno sledila bez obzira na to. A on bi pošao za njom, bila je sigurna. Pravo niz reku do...