3
Torbar
Grozdovi šerpi i lonaca zveketali su i lupali dok su se torbareva kola kotrljala preko teških trupaca Kolskog mosta. I dalje okružen gomilom seljana i farmera koji su došli na proslavu, torbar je zauzdao svoje konje ispred gostionice. Iz svih pravaca ljudi su navirali kako bi se pridružili onima koji su već stajali oko velikih kola s točkovima višim od svih, pogleda uprtih ka torbaru na kolskom sedištu iznad njih.
Čovek na kolima bio je Padan Fejn, bleda, mršava pojava s dugim nezgrapnim rukama i masivnim kljunom od nosa. Fejn, koji se uvek smejao kao da je upravo čuo šalu koju niko drugi nije znao, dolazio je svojim konjima i kolima u Emondovo Polje svakog proleća, otkad se Rand sećao.
Dok su se konji zaustavljali uz klepet amova, otvorila su se vrata gostionice i pojavili su se članovi Seoskog saveta, predvođeni gazdom al’Verom i Tamom. Odlučno su se probijali, čak i Cen Bjui, okruženi uzbuđenom grajom meštana koji su tražili pribadače, čipku, knjige ili tuce drugih stvari. Nevoljno, svetina se rastavila da ih propusti da prođu i odmah su se vraćali, ne prekidajući da zovu torbara. Najviše od svega, tražili su da čuju vesti.
U očima seljana, igle, čaj i ostala roba bili su tek polovina tovara koji su nosila torbareva kola. Vesti iz spoljnjeg sveta, van Dve Reke, bile su podjednako važne. Neki torbari jednostavno su pričali ono što su znali, prosipajući sve na gomilu, kao nekakvu hrpu gluposti s kojima nisu hteli da imaju posla. Drugima je svaka reč morala da se čupa. Pričali su mrzovoljno, loše raspoloženi. Fejn je, međutim, govorio slobodno, mada često i izazivački; ispredao je priču, praveći predstavu dostojnu zabavljača. Uživao je da bude u središtu pažnje, šepureći se kao pevac, dok su sve oči bile uprte u njega. Randu je palo na pamet da Fejn neće biti baš najsrećniji kada jednom sretne pravog zabavljača u Emondovom Polju.
Torbar je i Savetu i seljanima pružio podjednaku pažnju dok se bavio vezivanjem uzdi, onakvu kakvu je namerio, a to je značilo gotovo nikakvu. Ležerno je klimao glavom. Smešio se bez reči i odsutno mahao ljudima s kojima je bio u naročito prijateljskim odnosima, mada je to bilo čudno, odmereno prijateljstvo — tapšanje po ramenu, bez približavanja.
Zahtevi da govori postajali su sve glasniji, ali Fejn je oklevao, zabavljajući se sitnim poslovima oko vozačevog sedišta i čekajući da gomila i nestrpljivost dostignu razmere koje je želeo. Samo je Savet bio tih. Čuvali su dostojanstvo koje je priličilo njihovim položajima, ali sve veći oblak dima iz lula iznad njihovih glava bio je pokazatelj koliko im je bilo naporno da to dostojanstvo i zadrže.
Rand i Met postrance su se probili u gomilu, što su mogli bliže kolima. Rand bi ostao na pola puta, ali Met se migoljio kroz gužvu, povlačeći ga za sobom, sve dok se nisu našli odmah iza Saveta.
„Mislio sam da ćeš ostati na farmi za vreme proslave“, povikao je Perin Ajbara Randu, nadjačavajući buku. Za pola glave niži od Randa, kovačev šegrt kovrdžave kose bio je zdepast toliko da je imao širinu za čoveka i po, s rukama i ramenima mišićavim kao i gazda Luhan. Lako je mogao da se progura kroz masu, ali on nije bio takav. Pažljivo je birao kuda će da prođe, izvinjavajući se ljudima koji jedva da su primećivali bilo šta drugo sem torbara. On se ipak izvinjavao, i pokušavao je da ne gura nikoga dok se probijao kroz gužvu ka Randu i Metu. „Zamislite“, rekao je kada je konačno stigao do njih, „Bel Tin i torbar istovremeno. Kladim se da će biti vatrometa.“
„Ne znaš ti ni deo“, Met se nasmejao.
Perin ga je sumnjičavo odmerio, a onda upitno pogledao Randa.
„To je tačno“, uzviknuo je Rand, a onda pokazao na gomilu koja je bivala sve veća, i u kojoj su svi vikali. „Kasnije. Objasniću ti kasnije. Kasnije, rekao sam!“
U tom trenutku Padan Fejn je stao na sedište kola i gomila se u trenutku utišala. Randove poslednje reči odjeknule su u potpunoj tišini, uhvativši torbara s dramatično podignutom rukom i otvorenim ustima. Svi su se okrenuli da pogledaju Randa. Koščat mali čovek na kolima, koji je očekivao da se svi prilepe na njegovu prvu reč, uputio je Randu oštar, upitan pogled.
Rand je pocrveneo i poželeo da je Evinove veličine kako ne bi toliko štrčao. I njegovi prijatelji se neugodno promeškoljiše. Padan Fejn je prvi put obratio pažnju na njih prošle godine, priznajući im tako da su odrasli. On obično nije gubio vreme na nekog premladog da pazari robu iz njegovih kola. Rand se nadao da mu torbar neće oduzeti stečeno mesto, smatrajući da je još uvek dete.
Glasno pročistivši grlo, Fejn je trgnuo svoj teški ogrtač. „Ne, ne kasnije“, izgovorio je torbar još jednom, svečano podižući ruku, „pričaću vam sada.“ Dok je govorio, pravio je široke pokrete, bacajući svoje reči iznad gomile. „Mislite da ste iskusili nevolje u Dve Reke, zar ne? Pa, čitav svet ima nevolje, od Velike pustoši južno do Olujnog mora, od Aritskog okeana na zapadu do Aijelske pustoši na istoku. Pa čak i dalje. Zima je bila oštrija no što ste ikada videli, dovoljno hladna da vam smrzne krv i ispuca kosti? Ahhh! Zima je svuda bila oštra i hladna. U Krajinama bi vašu zimu nazvali prolećem. Ali, kažete, proleće ne dolazi? Vukovi su klali vaše ovce? Možda su vukovi napali i ljude? Je li tako? Pa evo: proleće svuda kasni, svuda ima vukova, gladnih bilo kakvog mesa koje bi mogli da zagrizu, bila to ovca, krava ili čovek. Ali ove zime su se dogodile gore stvari nego što su vukovi. Ima onih koji bi bili srećni da imaju samo vaše male nevolje.“ Zastao je, iščekujući reakciju okupljenih.
„Šta može biti gore od vukova koji kolju ovce i ljude?“, zapitao je Cen Bjui. Ostali su mrmljali, podržavajući ga.
„Ljudi koji kolju ljude.“ Torbarev zloslutni odgovor izazvao je zapanjeni žamor koji je bivao sve jači kako je on nastavljao s pričom. „Mislim na rat. Rat je u Geldanu, rat i ludilo. Snegovi Dalinske šume crvene se od ljudske krvi. Gavranovi su svojim kricima ispunili nebo. Vojske marširaju prema Geldanu. Narodi, čuveni dvorovi i velikaši, šalju svoje vojnike u boj.“
„Rat?“ Usne gazde al’Vera nespretno su izgovarale nepoznatu reč. Niko u Dve Reke nikada nije bio u ratu. „Zašto vode rat?“
Fejn se iscerio i Rand je stekao utisak da se torbar ruga izolovanosti seljana od sveta i njihovom neznanju. Torbar se nagnuo kao da hoće gradonačelniku da poveri tajnu, ali namera mu je bila da se njegov šapat čuje — i čuo se.“ Podignut je Zmajev barjak i ljudi hrle da mu se suprotstave. Ili da ga podrže.“ Jedan dugi uzdah ote se svima istovremeno, i Rand nehotice zadrhta. „Zmaj!“, zajauka neko. „Mračnije na slobodi, u Geldanu!“
„Ne Mračni“, zarežao je Haral Luhan. „Zmaj nije Mračni. A ovo je lažni Zmaj, u svakom slučaju.“
„Saslušajmo gazda Fejna“, rekao je gradonačelnik, ali niko nije hteo da se tek tako stiša. Ljudi su vikali sa svih strana, i muškarci i žene uglas.
„Loše koliko i Mračni!“
„Zmaj je slomio svet, zar ne?“
„On je sve započeo! On je izazvao Vreme ludila!“
„Znate proročanstva! Kada Zmaj ponovo bude rođen, najgora noćna mora biće vam najdraži san!“
„On je još jedan lažni Zmaj. Mora da je tako!“
„Kakve veze ima? Sećate li se prošlog lažnog Zmaja? I on je počeo rat. Na hiljade je umrlo, je li tako, Fejne? Opseo je Ilijan.“
„Zla su vremena! Dvadeset godina niko nije tvrdio da je Ponovorođeni Zmaj, a sada tri u poslednjih pet. Zlo doba! Gledajte kakvo je vreme!“
Rand je pogledao Meta i Perina. Metove oči sijale su od uzbuđenja, ali Perin se zabrinuto mrštio. Rand se sećao svake priče koju je čuo o ljudima koji su se prozvali Ponovorođenim Zmajem. I mada se pokazalo da su svi oni bili lažni Zmajevi, budući da su umrli ili nestali ne ispunivši nijedno proročanstvo, to što su uradili bilo je dovoljno zlo. Čitave nacije bile su rastrgnute ratom, a gradovi i sela spaljeni. Mrtvi su padali poput jesenjeg lišća, a izbeglice zakrčile drumove kao ovce tor. Tako su torbari i trgovci pričali, i niko u Dve Reke, iole pametan, nije u to sumnjao. Svet će se okončati (ili su barem tako neki govorili) kada pravi Zmaj ponovo bude rođen.