„Ali...“
„Mudrosti, ma koliko da su bili uplašeni, u kom god pravcu da su pobegli, na kraju će se domoći Kaemlina, i tamo ću ih i pronaći. Ali prvo ću pomoći onome koga mogu da nađem.“
Ninaeva ponovo zausti, ali Lan ju je prekinuo tihim glasom. „Imali su razloga da se plaše.“ Osvrnuo se, a onda spusti glas. „Polutan je bio ovde.“ Napravi grimasu poput one na trgu. „Još uvek mogu posvuda da osetim miris.“ Moiraina uzdahnu. „Nadaću se sve dok ne budem bila sigurna da nema nade. Odbijam da poverujem da Mračni može da pobedi tako lako. Pronaći ću svu trojicu žive i zdrave. Moram da verujem u to.“
„I ja želim da pronađem momke“, reče Ninaeva, „ali šta je s Egvenom? Nikada je čak i ne spominješ, a ne obraćaš pažnju na mene kada pitam. Mislili sam da nameravaš da je odvedeš u“, pogleda ka ostalim stolovima i utiša, „u Tar Valon.“
Aes Sedai zagleda se u površinu stola na trenutak pre no što je podigla oči ka Ninaevi. Ali tada Ninaeva ustuknu od bleska gneva kojim su Moirainine oči skoro svetlele. A onda se i ona ispravila, a njen sopstveni gnev se probudio. Pre no što je mogla da kaže i reč, Aes Sedai je progovorila hladno: „Nadam se da ćemo pronaći i Egvenu živu i zdravu. Ne odustajem tako lako od devojaka koje imaju toliko sposobnosti kada ih jednom pronađem. Ali biće kako Točak tka.“ Ninaeva je osetila ledenicu duboko u svom stomaku. Da li sam i ja jedna od tih devojaka od kojih ne odustaješ? Videćemo za to, Aes Sedai. Svetlost te spalila, videćemo za to!
Završili su obrok ćutke i nisu progovorile ni dok su jahali kroz kapiju i krenuli niz Kaemlinski put. Moirainine oči osmatrale su obzorje na severoistoku. Iza njih, Beli Most, dimom prekriveni grad, bio je prestravljen.
29
Oči bez milosti
Elijas je žurio preko smeđe travnate ravnice kao da je pokušavao da nadoknadi vreme provedeno s Putujućim narodom. Nametao je takav tempo hoda prema jugu da je čak i Beli bilo drago da stane kada je sumrak počeo) da se pretvara u noć. Uprkos svojoj želji da budu što brži, preduzimao je predostrožnosti oko kojih se ranije nije mučio. Noću su palili vatru samo ako je već bilo otkinutih grana na tlu. Nije im dozvoljavao da polome makar i grančicu s drveta. Vatre koje je ložio bile su slabe i uvek skrivene u jamama brižljivo iskopanim nakon što bi isekao sloj zemlje da služi kao čep. Čim bi njihov obrok bio gotov, zakopao bi ugarke i žar i vratio čep na mesto. Pre no što bi krenuli ponovo u sivom praskozorju, prešao bi preko logora, palac po palac, da bi bio siguran da nije bilo ni traga tome da je iko bio tu. Čak bi i ispravljao prevrnuto kamenje i povijenu travu. Radio je to brzo — nikada mu nije trebalo više od nekoliko minuta, ali nisu polazili dok on ne bi bio zadovoljan.
Perin nije mislio da su predostrožnosti pomagale protiv snova, ali kada je počeo da razmišlja protiv čega bi mogle da pomognu, poželeo je da su sve to samo snovi. Prvog puta, Egvena je plašljivo upitala da li su se Troloci vratili, ali Elijas samo odmahnu glavom i potera ih dalje. Perin nije rekao ništa. Znao je da nije bilo Troloka u blizini; vukovi su osećali samo miris trave, drveća i sitnih životinja. Nije strah od Troloka bilo to što je gonilo Elijasa, već nešto drugo. Od čega se plašio, ni Elijas nije bio siguran. Vukovi nisu znali šta bi to moglo da bude, ali osećali su Elijasovu žurnu opreznost i počeli su da izviđaju, kao da im je opasnost za petama ili čeka u zasedi iza sledećeg brdašca.
Ravnica se pretvorila u duge talase, isuviše niske da bi se nazvali brdima, koji su se dizali preko njihovog puta. Tepih guste trave, još uvek smeđe od zime i prošarane korovom, širio se pred njima i talasao pod naletima istočnog vetra koji nije imao prepreke da ga uspori stotinu milja. Šumarci su bivali sve raštrkaniji. Sunce se dizalo nevoljno, bez toplote.
Među niskim brdima Elijas je pratio oblik zemljišta koliko god je to bilo moguće, i izbegavao je da se penje na vrhove brda. Retko kada je pričao, a kada jeste... „Znaš li koliko dugo ovo traje, obilaženje oko svakog prokletog brdašca? Krv i pepeo! Zamajavaću se do leta s vama. Ne, ne možemo da idemo pravu! Koliko puta moram da ti kažem? Nemaš ni najblažu predstavu koliko se čovek na brdu lako primeti u ovakvoj zemlji? Svetlost me spalila, ali idemo levo i desno koliko i napred. Vijugamo kao zmija. Mogao bih da se krećem brže zavezanih nogu. Pa, da li ćete da piljite u mene ili ćete hodati?“
Perin i Egvena se pogledaše. Isplazila je jezik iza Elijasovih leđa. Niko od njih nije rekao ništa. Jedini put kada se Egvena usprotivila da je Elijas bio taj koji je želeo da ide oko brda i da ne bi trebalo da krivi njih, odslušala je predavanje o tome, i to režanjem koje je moglo da se čuje milju daleko. Grdio ju je preko ramena. Nije čak ni usporio da bi rekao sve što je hteo.
Bez obzira da li je pričao ili ne, Elijas je osmatrao svuda oko njih. Ponekad je izgledalo kao da je bilo nečeg da se vidi sem iste oštre trave ispod njihovih stopala. Ako on jeste video nešto, Perin nije. A nisu ni vukovi. Na Elijasovom čelu bore su se produbile, ali nije hteo da objasni ni zašto su morali da žure, ni od čega se plašio, šta ih je proganjalo.
Ponekad bi im se preprečio greben duži no obično, pružajući se miljama i miljama na istok i zapad. Čak se i Elijas složio da bi im obilaženje oduzelo vremena. Ali, nije ih pustio da ga jednostavno pređu. Ostavivši ih u podnožju padinine, otpuzao bi do vrha na trbuhu, provirivši oprezno, kao da vukovi nisu prošli luda pre deset minuta. Dok su čekali u podnožju grebena, minuti su im prolazili kao sati, a mučilo ih je to što nisu znali od čega beže. Egvena je grizla usne i prebirala nesvesno prstima po perlama koje joj je Aram dao. Perin je strpljivo čekao. Osećao je mučninu u stomaku, ali to mu se nije videlo na licu.
Uspevao je da sakrije metež u sebi.
Vukovi će nas upozoriti ako bude opasnosti. Bilo bi divno kada bi otišli, kada bi jednostavno nestali, ali sada... sada će nas upozoriti. Šta on to traži? Šta?
Posle duge pretrage, pri čemu bi mu samo oči virile preko uzvisine, Elijas bi im uvek pokazao da krenu napred. Put je uvek bio čist — sve do sledećeg grebena koji nisu mogli da zaobiđu. Kod trećeg takvog grebena u Perinovom stomaku se uskomešalo. Kiselina se podigla do njegovog grla i znao je da će se ispovraćati ako bude morao da čeka makar i pet minuta. „Ja...“, reče, gutajući knedlu. „I ja idem.“
„Samo oprezno“, bilo je sve što je Elijas rekao.
Čim je progovorio, Egvena je skočila s Bele.
Čovek u krznu namače svoju okruglu kapu i pogleda je ispod oboda. „Hoćeš li da nateraš tu kobilu da puzi?“, reče on suvo.
Otvarala je i zatvarala usta, ali ni glas se nije čuo. Slegnula je naposletku ramenima, a Elijas se okrenu bez ijedne reči i poče da se penje uz blagu padinu. Perin požuri za njim.
Prilično pre vrha brda, Elijas pokaza prema zemlji i trenutak kasnije pribi se uz tlo, šunjajući se poslednjih nekoliko metara. Perin se baci na stomak.
Kada je stigao do vrha, Elijas je skinuo svoju kapu pre no što je podigao glavu vrlo lagano. Gledajući kroz bokor nekog trnovitog korova, Perin je video samo istu talasastu ravnicu koja je ležala i iza njih. Suprotna padina bila je ogoljena, iako je stotinak koraka napred šumarak prelazio u udolinu, možda pola milje južno od grebena. Vukovi su već prošli šumu, a da nisu namirisali ni traga od Troloka ili Mirdraala. Zemljište je bilo isto svuda i istočno i zapadno, dokle god je Perinov pogled dopirao: talasasta livada i razbacani gustiši. Ništa se nije kretalo. Vukovi su bili više no milju ispred njih. Nisu se videli; na toj udaljenosti jedva da je mogao i da ih oseti. Nisu videli ništa kada su prešli preko tog tla. Šta on to traži? Nema ničeg ovde.
„Gubimo vreme“, reče on i krenu da ustane. U tom trenutku jato gavranova poletelo je s drveća ispod njih. Pedeset, stotinu crnih ptica koje su letele u nebo. Zamrznuo se u čučnju dok su ptice polagano preletale iznad drveća. Oči Mračnoga. Da li su me videli? Znoj je počeo da mu curi niz lice.