Ispred njih bilo je više gavranova no što je Perin ikada poželeo da vidi. I levo i desno od njih crne ptice su se gomilale i polazile na jug. Desetak puta stigli su do skrovitog mesta u nekom šumarku ili nesigurnog zaklona padine samo nekoliko trenutaka pre no što su gavranovi preleteli preko neba. Jednom se desilo da su, kada se sunce spuštalo sa svog podnevnog vrhunca, stajali na otvorenom, sleđeni kao statue, pola milje od najbližeg zaklona, dok je stotinu pernatih špijuna Mračnoga proletelo jedva milju istočno od njih. Znoj je klizio niz Perinovo lice uprkos vetru, sve dok se i poslednji crni oblik nije pretvorio u tačku i nestao. Nije više mogao da se seti koliko su usamljenih gavranova oborili praćkama.
Prateći put gavranova, video je više no dovoljno dokaza da opravda svoj strah. Zagledao se s mučnom opčinjenošću u zeca koji je bio iskidan na komade. Glava bez očiju ležala je uspravljeno, dok su drugi delići, noge i utroba, bili razbacani u nepravilnom krugu oko nje. Bilo je i ptica, samlevenih u bezobličnu masu perja. I još dve lisice.
Setio se nečega što je Lan rekao. Sva stvorenja Mračnoga uživala su u ubijanju. Moć Mračnoga bila je u smrti. A ako ih gavranovi pronađu? Oči bez milosti sijale su poput crnih perli. Smrtonosni kljunovi kovitlali su se oko njih. Kljunovi oštri kao noževi. Stotinu njih. Ili možda mogu da dozovu još takvih ptica? Možda sve njih, u lov? Prikazala mu se ogavna slika: gomila gavranova, ogromna poput brda, kipela je poput crva i borila se oko nekoliko krvavih komadića.
Iznenada, tu sliku zamenile su druge. Svaka je bila jasna na trenutak, a onda počela da nestaje i da se pretapa u drugu. Vukovi su pronašli gavranove na severu. Kreštave ptice ponirale su i okretale se, pa ponirale ponovo. Kljunovi su ranjavali pri svakom preletu. Vukovi su režali. Izmicali su i skakali, prevrćući se u vazduhu. Vilice su se sklapale. Iznova i iznova, Perin je osećao perje i pogani ukus smrvljenih gavranova. Osećao je bol krvavih rana po čitavom telu, i znao je s očajanjem koje se nije ni približilo odustajanju, da svi napori nisu dovoljni. Iznenada, gavranovi su odustali. Uputili su u letu poslednji krik besa vukovima. Vukovi nisu umirali tako lako kao lisice, a gavranovi su imali zadatak. Zamah crnih krila i nije ih više bilo. Nekoliko crnih pera padalo je lagano na njihove mrtve. Vetar je lizao ranu na svojoj prednjoj levoj nozi. Nešto nije bilo u redu sa Skakačevim okom. Ne obraćajući pažnju na sopstvene povrede, Šarena ih je okupila i krenuli su da trče bolno u pravcu u kome su gavranovi otišli. Krv je šarala njihova krzna. Dolazimo. Opasnost stiže pre nas.
Dok je trčao teturavo, Perin susrete Elijasov pogled. Njegove žute oči bile su bezizražajne, ali znao je. Nije govorio ništa, samo je gledao Perina i čekao, sve vreme trčeći bez napora.
Čeka na mene. Čeka da priznam da osećam vukove.
„Gavranovi“, prodahta Perin nevoljno. „Iza nas.“
„Bio je u pravu“, izusti Egvena. „Možeš da pričaš s njima.“
Perinova stopala bila su kao grudve gvožđa na kraju drvenih stubova, ali pokušao je da ih pokreće brže. Ako bi mogao da pobegne od tih njihovih očiju, da pobegne od gavranova, od vukova, ali iznad svega od Egveninih očiju, koje su znale šta je on. Šta si ti? Izopačen, Svetlost me oslepela! Proklet!
Grlo ga je peklo kako nikada nije od dima i vreline u gazda Luhanovoj kovačnici. Zateturao se i visio na Egveninim uzengijama, sve dok nije sjahala i gotovo ga ubacila u sedlo, uprkos tome što se bunio da može da nastavi. Ali nije prošlo dugo pre no što se ona držala za uzengije dok je trčala, skupivši suknju drugom rukom. Nešto malo posle toga, on je sjahao dok su mu kolena još uvek klecala. Morao je da je podigne da bi je naterao da zauzme njegovo mesto, ali bila je suviše umorna da bi se usprotivila.
Elijas nije hteo da uspori. Gonio ih je i rugao im se, i toliko se približio gavranovima koji su tragali na jugu da je Perin mislio kako će biti dovoljno da se samo jedna ptica osvrne. „Nastavite da se krećete, Svetlost vas spalila! Mislite li da ćete proći bolje od one lisice ako nas sustignu? One čija je utroba nagomilana na glavi?“ Egvena je sletela sa sedla i bučno povratila. „Znao sam da sc sećate. Nastavite samo još malo. To je sve. Samo još malo. Svetlost vas spalila, mislio sam da su seljačići izdržljiviji. Da rade čitav dan i igraju čitavu noć. Sve mi se čini da ste spavali dan i noć. Mičite proklete noge!“
Počeli su da silaze niz obronak čim je poslednji gavran nestao iza sledećeg, mašući krilima iznad vrha brda. Samo da se jedna ptica osvrne. Istočno i zapadno od njih gavranovi su tragali dok su oni žurili kroz otvoreni prostor između njih. Jedna ptica biće dovoljno.
Gavranovi iza njih brzo su se približavali. Šarena i drugi vukovi zaobišli su ih i dolazili su ne zastajkujući da poližu rane, ali naučili su da treba da paze na nebo. Koliko blizu? Koliko dugo? Vukovi nisu imali predstavu o vremenu kao ljudi. Nisu imali razloga da podele dan na sate. Godišnja doba bila su dovoljna za njih, kao i svetio i tama. Ništa više nije im bilo potrebno. Naposletku, Perinu se ukaza vizija gde će sunce stajati kada ih gavranovi budu sustigli. Osmotri preko ramena sunce koje je zalazilo i obliznuo usne suvim jezikom. Za sat gavranovi će ih stići. Možda i manje. Sat, a bila su dobra dva sata do sumraka, najmanje tri do potpunog mraka.
Umrećemo dok sunce bude zalazilo, pomisli. Teturao se dok je trčao. Izmrcvareni kao lisica. Dodirnu sekiru, a onda pomeri ruku do praćke. To će bili korisnije. Ali ne dovoljno. Ne protiv stotinu gavranova, stotinu pokretnih meta, stotinu oštrih kljunova.
„Na tebe je red da jašeš. Perine“, reče Egvena umorno.
„Još malo“, prodahta. „Izdržaću još nekoliko milja.“ Klimnu glavom i ostade u sedlu. Jeste umorna. Da li da joj kažeš? Ili da je pustiš da veruje kako još ima nade da pobegnemo? Sat nade, iako očajničke, ili sat očaja?
Elijas ga je gledao ponovo, ćutke. Mora da je znao, ali nije govorio ništa. Perin pogleda Egvenu još jednom i zatrepta od vrelih suza. Dodirnu sekiru i zapita se da li ima hrabrosti. U poslednjim trenucima kada gavranovi nagrnu na njih, kada sva nada bude izgubljena, da li će imati hrabrosti da je poštedi smrti kakvom je umrla lisica? Svetlosti, učini me jakim!
Gavranovi iznad njih iznenada su nestali. Perin je mogao još uvek da razazna mračan maglovit oblak daleko prema istoku i zapadu, ali napred... ništa. Kuda su nestali? Svetlosti, ako smo ih prestigli...
Iznenada, preseče ga neka hladnoća. Jedan hladan čist rez, kao da je skočio u Vinsku vodu usred zime. Prošla je kroz njega i kao da je odnela deo umora sa sobom, malo bola iz nogu i vatre iz pluća. Za sobom je ostavila... nešto. Nije mogao da kaže šta, samo se osećao drugačije. Stao je, zateturavši se, i pogledao uplašeno okolo.
Elijas ih je posmatrao sa sjajem u očima. Znao je šta se desilo, Perin je bio siguran, ali samo ih je gledao.
Egvena je zauzdala Belu i osvrnula se okolo nesigurno, delom radoznalo, a delom prestravljeno. „Ovo je... čudno“, prošaputa. „Osećam se kao da sam izgubila nešto.“ Čak je i kobila podigla glavu u iščekivanju, raširivši nozdrve kao da je osetila nejasan miris tek pokošenog sena.
„Šta... Šta je to bilo?“, upita Perin.
Elijas se iznenada nasmeja. Povio se da osloni ruke na kolena dok su mu se ramena tresla. „Sigurnost, eto šta. Uspeli smo, vi proklete budale. Nijedan gavran neće proći preko te linije... nijedan koji nosi oči Mračnog, u svakom slučaju. Troloke bi morali da nateraju da je pređu, a nešto bi žestoko moralo da pritiska Mirdraala da ga primora da ih potera. A i nijedna Aes Sedai, takođe. Jedna moć no radi ovde — ne mogu da dodirnu Istinski izvor. Ne mogu ni da ga osete, kao da je nestao. To ih tera da drhte. Dobiju drhtavicu kao pijanica posle sedam dana. To je bezbednost.“