Perinu isprva zemlja nije izgledala ništa drugačije od ustalasanih brda i grebena koja su prelazili čitavog dana. A onda je primetio zelene izdanke trave. Nije ih bilo mnogo — borili su se — ali bilo ih je više no bilo gde. A bilo je i manje korova. Nije znao šta je to, ali bilo je... nečeg u vezi s ovim mestom. A nešto od onoga što je Elijas rekao delovalo mu je poznato.
„Šta je to?“, upita Egvena. „Osećam... Šta je ovo mesto? Mislim da mi se ne sviđa.“
„Stedding“, zaurla Elijas. „Zar nikada niste slušali priče? Naravno, nije bilo Ogiera ovde tri hiljade i nešto godina, ne od Slamanja sveta. Ali stedding čini Ogiera, ne Ogier stedding.“
„To je samo legenda“, zamuca Perin. U pričama, stedding je bio uvek sklonište, mesto za skrivanje, bilo od Aes Sedai ili od stvorenja Oca laži.
Elijas se ispravi. Ako nije baš izgledao sveže, nije ni izgledao kao da je proveo priličan deo dana trčeći. „Hajde. Moraćemo da zađemo dublje u ovu legendu. Gavranovi ne mogu da nas prate, ali još uvek mogu da nas vide ovako blizu ivice, a možda ih ima dovoljno da motre na čitavu granicu. Bolje neka nastave da love dalje od nas.“
Perin je želeo da ostane tu gde je, sada kada su stali. Noge su mu drhtale i tražile da leži čitavu sedmicu. Kakvo god osveženje da je osetio, bilo je samo trenutno. Sav umor i bolovi su se vratili. Prisili se da načini korak, pa još jedan potom. Nije bilo ništa lakše, ali nastavio je da hoda. Egvena je mahnula uzdama da natera Belu da krene ponovo. Elijas je počeo da trči lakonogo, a usporavao je do hoda samo kada bi postalo očigledno da ostali ne mogu da ga prate. Do brzog hoda.
„Zašto ne bismo... ostali ovde?“, prodahta Perin. Disao je kroz usta i prisiljavao se da izgovara reči između dubokih, iskidanih uzdisaja. „Ako je ovo zaista... stedding. Bićemo bezbedni. Bez Troloka. Bez Aes Sedai. Zašto ne bismo... jednostavno ostali ovde... dok se sve ne završi?“ Možda ni vukovi neće doći ovamo.
„A koliko dugo će to biti?“ Elijas ga je pogledao preko ramena, podigavši jednu obrvu. „Šta bi jeo? Travu, kao konj? Sem toga, ima i drugih koji znaju za ovo mesto, a ljude ništa ne sprečava da uđu, čak ni one najgore. I ima samo jedno mesto gde se još uvek može naći voda.“ Namrštivši se zabrinuto, okrenu se u svim pravcima, proučavajući zemljište. Kada je završio, odmahnu glavom i promrmlja nešto sebi u bradu. Perin oseti kako doziva vukove. Požurite. Požurite. „Biramo između dva zla, a gavranovi su sigurni. Hajdemo. Ima samo još milju ili dve.“
Perin bi zaječao da je bio voljan da troši dah.
Ogromno stenje počelo je da šara niska brda. Bile su to nepravilne gromade sivog kamena, napola prekrivene lišajevima, delom zakopane u zemlji. Neke su bile velike poput kuća. Drač je rastao između njih, a nisko grmlje skrivalo je gotovo većinu. Tu i tamo, među mrtvim smeđim dračem i grmljem, usamljen zeleni izdanak govorio je da je ovo bilo posebno mesto. Ali sve ono što je ranjavalo zemlju izvan njegovih granica, ranjavalo je i njega. Ipak, tu rana nije bila toliko duboka.
Naposletku, popeli su se preko još jedne uzvisine, i u podnožju tog brda bila je bara. Svako je mogao da je pregazi u dva koraka, ali bila je jasna i čista dovoljno da se vidi peščano tlo, glatko poput stakla. Čak je i Elijas požurio niz brdo.
Perin se bacio čitavom svojom dužinom na zemlju kada je stigao do bare i zaronio glavu u nju. Trenutak kasnije drhtao je od hladnoće vode koja je izvirala iz dubina zemlje. Zamahnu glavom. Njegova duga kosa prskala je kišu kapljica. Egvena se iscerila i poprskala ga da mu vrati. Perin se uozbilji. Ona se namrštila i zaustila, ali on je nabio ponovo lice u vodu. Bez pitanja. Ne sada. Bez objašnjenja. Ikada. Ali mali glas mu se rugao. Ali učinio bi to, zar ne?
Elijas ih je na kraju odvukao od lokve. „Ko hoće da jede, mora da mi pomogne.“
Egvena je radila veselo, uz smeh i šalu dok su pripremali oskudni obrok. Nije ostalo ništa sem sira i suvog mesa, s obzirom da nije bilo prilike za lov. Barem je još uvek bilo čaja. Perin je odradio svoj deo posla, ali ćutke. Osećao je da ga Egvena gleda i video je kako se briga uvećava na njenom licu, ali izbegavao je da je pogleda koliko god je to mogao. Njen smeh počeo je da se gubi, a šale su postajale sve ređe i sve nategnutije. Elijas ih je posmatrao, ne govoreći ništa. Zavladalo je sumorno raspoloženje i počeli su da jedu u tišini. Sunce na zapadu postalo je crveno, a njihove senke stanjile su se i izdužile.
Manje od sata do mraka. Da nije bilo steddinga, svi biste već bili mrtvi. Da li bi je spasao? Da li bi je sasekao kao žbunje? Žbunje ne krvari, zar ne? Niti vrišti i gleda te u oči i pita zašto?
Perin se povuče u sebe još više. Mogao je da oseti kako mu se nešto smeje, duboko u pozadini njegovog uma. Nešto okrutno. Ne Mračni. Skoro da je poželeo da jeste. Ne Mračni, već on sam.
Prvi put, Elijas je prekršio svoje pravilo o vatrama. Nije bilo drveća, ali polomio je uvele grane sa žbunja i založio vatru pored velikog kamena koji je štrčao iz padine. Po slojevima čađi koji su prekrivali kamen, Perin je zaključio da su to mesto za vatru koristile generacije i generacije putnika.
Iznad tla od velike stene videlo se nešto okruglasto s oštrim rezom na jednoj strani s koje je stara i smeđa mahovina pokrivala hrapavu površinu. Perinu su kanalići i šupljine, skoro izbrisani na okruglastom delu, delovali neobično, ali bio je suviše lošeg raspoloženja da bi razmišljao o tome. Ali Egvena ih je posmatrala dok je jela.
„To“, rekla je naposletku, „liči na oko.“ Perin trepnu; jeste ličilo na oko, ispod sve te čađi.
„ jeste“, reče Elijas. Sedeo je leđima okrenut vatri i steni, posmatrajući zemlju oko njih dok je žvakao parče suvog mesa, koje je bilo tvrdo skoro kao koža. „Oko Artura Hokvinga. Oko samog Visokog Kralja. Na to je njegova moć i slava spala na kraju.“ Rekao je to zamišljeno. Čak je i njegovo žvakanje bilo odsutno. Pogled i pažnja bili su mu usmereni ka brdima.
„Artur Hokving!“, uzviknu Egvena. „Šališ se sa mnom. To uopšte nije oko. Zašto bi neko izrezbario oko Artura Hokvinga na nekom kamenu u ovoj nedođiji?“
Elijas se osvrnu prema njoj, mrmljajući: „Čemu li vas uče, seoska štenadi?“
I rknuo je i vratio se svom posmatranju, ali nastavio je da priča. „Artur Paendrag Tanreal, Artur Hokving, Visoki Kralj. Ujedinio je sve zemlje od Velike pustoši do Olujnog mora, od Aritskog okeana do Aijelske pustinje, pa čak i neke preko Pustinje. Poslao je čak i vojsku na drugu stranu Aritskog okeana. Priče govore da je vladao čitavim svetom, ali zemlje kojima je zaista vladao bile bi dovoljne svakome. I doneo im je mir i pravdu.“
„Svi su bili jednaki pred zakonom“, reče Egvena, „i čovek nije dizao ruku na drugoga.“
„Dakle, bar si čula“, Elijas se prigušeno nasmeja. Zvučao je suvo. „Artur Hokving doneo je mir i pravdu, ali učinio je to ognjem i mačem. Dete je moglo da jaše samo s vrećom zlata od Aritskog okeana do Kičme sveta bez straha, ali pravda Visokog Kralja bila je tvrda kao ta stena za svakoga ko bi izazivao njegovu moć, bez obzira da li su prosto bili takvi, ih su mislili da predstavljaju izazov. Obični ljudi imali su mir i pune trbuhe, ali naredio je opsadu Tar Valona koja je trajala dvadeset godina i ucenio glavu svake Aes Sedai na hiljadu zlatnih kruna.“