„Mislila sam da ne voliš Aes Sedai“, reče Egvena.
Elijas joj se kiselo osmehnu. „Nije bitno šta ja volim, devojko. Artur Hokving bio je ponosna budala. Aes Sedai mogle su da ga spasu kada se razboleo — ili, kako neki kažu, bio otrovan — ali svaka Aes Sedai koja je još uvek bila u životu, bila je zatvorena iza Sjajnih zidova i koristila je svu svoju Moć da odbije vojsku koja je osvetljavala noć logorskim vatrama. U svakom slučaju, ne bi ih ni pustio blizu. Mrzeo je Aes Sedai koliko i Mračnoga.“
Egvenine usne su se skupile, ali kada je progovorila, sve što je rekla bilo je: „Kakve to veze ima s tim da li je ovo oko Artura Hokvinga ili ne?“
„Samo ovo, devojko. Nakon što je zavladao mir, izuzev u zemljama preko okeana, s obzirom da su mu ljudi klicali kuda god bi otišao — vidiš, zaista su ga voleli; bio je težak čovek, ali nikada prema običnim ljudima — pa, zbog svega toga, odlučio je da je vreme da sagradi sebi prestonicu. Novi grad, koji niko neće dovoditi u vezu s nekim starim ciljem, strankom ili neprijateljstvom. Hteo je da ga sagradi ovde, u samom središtu zemlje koja se graničila s morima, Pustinjom i Pustoši. Ovde, gde nijedna Aes Sedai ne bi došla svojevoljno, niti bi mogla da koristi Moć ako bi došla. Prestonica koja bi jednoga dana čitavom i svetu delila pravdu i mir. Kada su čuli proglas, obični ljudi sakupili su dovoljno novca da mu sagrade spomenik. Većina je smatrala da je on samo korak ispod Tvorca. Mali korak. Trebalo je pet godina da se iskleše i sagradi. Statua Hokvinga samog, stotinu puta veća od čoveka. Podigli su je upravo ovde, a grad je trebalo da se prostire oko nje.“
„Ovde nikada nije bio grad“, pobuni se Egvena. „Nešto bi moralo da ostane, da jeste. Bilo šta.“
Elijas klimnu glavom, osmatrajući još uvek. „1 nije bio, zaista. Artur Hokving umro je istog dana kada je kip bio završen, a njegovi sinovi i rođaci borili su se oko toga ko će sesti na Hokvingov presto. Statua je stajala sama usred ovih brda. Sinovi, bratanci i rođaci umirali su, i poslednji od Hokvingove krvi nestali su s lica zemlje — sem, možda, onih koji su otišli preko Aritskog okeana. Bilo je onih koji bi izbrisali i sećanje na njega da su mogli. Knjige su spaljivane samo zato što mu se ime pominjalo u njima. Na kraju, nije ostalo ništa njemu u spomen sem priča. I to uglavnom netačnih. Na to je njegova slava spala.
Ratovi nisu prestali, naravno, samo zato što su Hokving i njegov rod bili mrtvi. Postojao je još uvek presto koji je trebalo osvojiti i želeli su ga svaki lord i ledi koji su mogli da okupe vojnike. Bio je to početak Stogodišnjeg rata. U stvari, trajao je stotinu dvadeset tri godine. Dobar deo istorije tog vremena izgubljen je u dimu zapaljenih gradova. Mnogi su dobili deo zemlje, ali niko nije dobio sve. Nakon svih tih godina kip je bio srušen. Možda nisu više mogli da podnesu da se mere s njim.“
„Najpre izgleda kao da ga prezireš“, reče Egvena, „a sada kao da mu se diviš.“ Odmahnula je glavom.
Elijas se okrenu i pogleda je. Ravno. Netremice. „Ako želiš, skuvaj još čaja sada. Hoću da se vatra ugasi pre mraka.“
Perin je sada mogao jasno da razazna oko, uprkos lošem svetlu. Bilo je veće od čovekove glave, a senke koje su padale preko njega činile su da izgleda kao gavranovo oko: tvrdo, crno i bez milosti. Poželeo je da spavaju negde drugde.
30
Deca Senke
Egvena je sedela pored vatre gledajući deo kipa, ali Perin je otišao do bare da bi bio sam. Dan je bledeo, a noćni vetar počeo je već da duva s istoka i da talasa površinu vode. Izvadio je sekiru iz petlje na pojasu i okrenuo je. Držalje od jasenovog drveta bilo je dugo koliko i njegova ruka, glatko i hladno na dodir. Mrzeo ga je. Stideo se što je bio toliko ponosan na sekiru u Emondovom Polju. Pre no što je znao šta je sve bio spreman njome da uradi.
„Mrziš je tako mnogo?“, reče Elijas iza njega.
Perin poskoči iznenađeno i gotovo podiže sekiru pre no što je video ko je. „Da li... Da li možeš da čitaš i moje misli? Kao vučje?“
Elijas nakrivi glavu i pogleda ga upitno. „Slepac bi mogao da ti čita izraz lica, dečko. Pa, govori. Da li mrziš devojku? Prezireš je? To je to. Bio si spreman da je ubiješ zato što je prezireš. Zato što se uvek vuče, zadržava te sa svojim ženskim stvarima.“
„Egvena se nikada nije vukla“, pobuni se. „Ona uvek uradi svoj deo posla. Ne prezirem je, volim je.“ Prostreli Elijasa pogledom, čekajući da se nasmeje. „Ne tako. Mislim, ona mi nije kao sestra, ali ona i Rand... Krv i pepeo! Da su nas gavranovi sustigli... Da... Ne znam.“
„Da, znaš. Ako bi morala da izabere kako da umre, šta misliš da bi odabrala? Jedan čist udarac tvoje sekire, ili onako kako su umrle one životinje koje smo videli danas? Znam šta bih ja odabrao.“
„Ja nemam nikakvo pravo da odaberem umesto nje. Nećeš joj reći, zar ne? Za...“ Šake su mu se stegle oko držalje; mišići njegovih ruku su se zgrčili. Bili su to jaki mišići za njegove godine, nabijeni od dugih sati udaranja čekićem u kovačnici gazda Luhana. Pomislio je na trenutak da će debela drvena drška pući. „Mrzim ovu prokletu stvar“, proškrguta. „Ne znam što se šepurim s njom kao neka budala. Ne bih to mogao da uradim, znaš. Kada je sve to bilo pretvaranje, mogao sam možda da se šepurim i igram kao...“ Uzdahnu, dok mu se glas gubio. „Sada je drugačije. Ne želim nikada više da je upotrebim.“
„Hoćeš.“
Perin podiže sekiru da je baci u baru, ali Elijas ga uhvati za ruku.
„Koristićeš je, dečko, i dok god je mrziš, koristićeš je mudrije od većine ljudi, Čekaj. Ako ikada dođe vreme da je više ne mrziš, tada je baci daleko koliko god možeš i beži na suprotnu stranu,“
Perin odmeri sekiru u rukama, još uvek u iskušenju da je ostavi u bari. Lako je njemu da priča. Šta ako budem čekao, a onda ne budem mogao da je bacim? Otvori usta da postavi to pitanje, ali nije mogao da izusti ni reči. Osetio je poruku vukova, tako hitnu da su mu se oči zamaglile. Zaboravio je na trenutak šta je hteo da kaže i da je uopšte i govorio, zaboravio je čak i kako da govori, kako da diše. I Elijasovo lice takođe je upalo, kao da je gledao duboko u sebe. A onda je sve to nestalo, brzo kao što je i došlo. Trajalo je samo sekund, ali to je bilo dovoljno.
Perin se cimnu i udahnu duboko. Elijas nije stajao. Čim se veo podigao s njegovih očiju, požurio je prema vatri bez oklevanja. Perin je ćutke trčao za njim.
„Ugasi vatru!“, povika Elijas promuklo Egveni. Mahao je brzo rukama i kao da je pokušavao da viče šapatom. „Ugasi je!“
Ustala je, gledajući ga nesigurno, a onda se približila vatri, ali polako, ne razumevajući očigledno šta se događa.
Elijas se progura grubo pored nje i zgrabi kotlić sa čajem, proklinjući kada opekao. Prevrnu ga iznad vatre, uprkos tome što je bio usijan. Korak iza njega, Perin je nabacao prašinu preko ugaraka koji su šištali, dok su poslednji ostaci čaja pljuskali po vatri. Nije stao sve dok i poslednja žiška nije zakopana.
Elijas dobaci kotlić Perinu, koji ga odmah ispusti uz prigušeni uzvik. Perin poče da duva u prste, namršteno gledajući Elijasa, ali čovek u krznu bio je isuviše zauzet osmatranjem logora da bi obraćao pažnju na njega.
„Ne možemo da sakrijemo da je neko bio ovde“, reče Elijas. „Moraćemo jednostavno da požurimo i da se nadamo. Možda se neće truditi. Krv i pepeo, ali bio sam siguran da su to gavranovi.“
Perin užurbano prebaci sedlo preko Bele, naslonivši sekiru o nogu dok se naginjao da stegne kolan.
„Šta je bilo?“, upita Egvena. Glas joj je drhtao. „Troloci? Sen?“
„Idite ili prema istoku ili prema zapadu“, reče Elijas Perinu. „Pronađite skrovište, a ja ću vam se pridružiti čim budem mogao. Ako vide vuka...“ Odjuri, pogrbljen toliko kao da će poći četvoronoške, i izgubi se među senkama večeri, koje su bivale sve duže.