Egvena je sakupila na brzinu ono malo svojih stvari, ali još uvek je tražila objašnjenje od Perina. Bila je uporna i sve preplašenija sa svakim minutom koji je on proveo ćuteći. I on je bio preplašen, ali strah ih je terao da se kreću brže. Čekao je dok nisu pošli ka suncu koje je zalazilo. Dok je trčao ispred Bele, držeći sekiru pritisnutu na grudi, ispričao joj je ono što je znao preko ramena, tražeći mesto gde bi mogli da se sakriju i sačekaju Elijasa.
„Mnogo ljudi dolazi, na konjima. Došli su iza vukova, ali ih nisu videli. Idu ka bari. Verovatno nemaju nikakve veze s nama — to je jedina voda u blizini miljama unaokolo. Ali Šarena kaže...“ Pogleda preko ramena. Večernje sunce bacalo je neobične senke preko njenog lica, sakrivajući izraz na njemu. Šta li misli? Da li te gleda kao da te više ne poznaje? Da li te poznaje? „Šarena kaže da mirišu pogrešno. To je... kao kada besan pas miriše pogrešno.“ Bara se nije više videla iza njih. Mogao je još uvek da razazna gromade — delove kipa Artura Hokvinga — u sumraku koji je postajao sve dublji, ali više nije mogao da odredi kod kog kamena su ložili vatru. „Držaćemo se podalje od njih i pronaći ćemo mesto da sačekamo Elijasa.“
„Zašto bi nas oni jurili?“, upita odlučno. „Trebalo bi da smo bezbedni ovde. Trebalo je da je ovde bezbedno. Svetlosti, negde mora da postoji bezbedno mesto.“
Perin je počeo brže da traži neko skrovište. Nisu sigurno bili daleko od bare, ali sumrak je bio sve gušći. Uskoro će biti suviše mračno za putovanje. Nejasno svetio kupalo je još uvek vrhove brda. Iz udolina između njih, gde se skoro ništa nije videlo, izgledali su osvetljeno. Levo od njih taman oblik ocrtavao se oštro nasuprot neba. Bio je to veliki ravan kamen koji je štrčao na kosini brda, bacajući senku na padinu ispod njega.
„Ovamo“, reče. Potrča prema brdu, osvrćući se ne bi li video bilo kakav znak da ljudi dolaze. Nije bilo ničeg — još. Morao je više no jednom da stane i da sačeka dok se Bela teturala iza njega. Egvena je bila pognuta uz Belin vrat. a kobila je birala put pažljivo preko neravnog tla. Perin pomisli kako mora da su obe mnogo umornije nego što mu se činilo. Nadam se da je ovo dobro sklonište. Mislim da nećemo moći da pronađemo drugo.
U podnožju brda posmatrao je masivnu pljosnatu stenu koja se ocrtavala nasuprot neba i štrčala na padini skoro kao perjanica. Bilo je nečeg neobično poznatog u tome kako je vrh ogromne ploče pravio naizgled nepravilne stepenike, tri gore i jedan dole. Popeo se malo i opipao kamen, hodajući duž njega. Uprkos zubu vremena, mogao je još uvek da oseti četiri spojena stuba. Pogleda ka vrhu kamena, nalik na stepenište, koji se nadnosio nad njegovom glavom poput ogromne strehe. Prsti. Pronaći ćemo sklonište u ruci Artura Hokvinga. Možda je nešto njegove pravde preostalo ovde.
Mahnu Egveni da priđe. Nije se ni makla, tako da je on doklizao do podnožja brda i rekao joj šta je pronašao.
Egvena se zagleda ka vrhu brda, isturajući glavu. „Kako možeš da vidiš bilo šta?“, upitala je.
Perin otvori usta, a onda ih zatvori. Nakvasi usne dok se osvrtao oko sebe. Bio je prvi put svestan šta vidi. Sunce je zašlo, sada već potpuno, a mesec je bio skriven iza oblaka. Ali njemu je sve izgledalo poput purpurnih ostataka sumraka. „Opipao sam kamen“, reče naposletku. „Mora da je to. Neće moći da nas vide u senci ruke, čak i ako budu došli ovako daleko.“ Uhvatio je Belin oglav da je povede do skloništa. Mogao je da oseti kako ga Egvena gleda.
Dok joj je pomagao da sjaše, povici su odjeknuli kraj bare. Dotakla je Perinovu ruku i on je čuo njeno neizgovoreno pitanje.
„Videli su Vetra“, odgovori joj nevoljno. Bilo je teško prevesti vučje misli. Nešto u vezi vatre. „Imaju baklje.“ Uhvatio ju je za ruku i kleknuo kraj nje. „Razdvajaju se u družine da tragaju. Tako mnogo njih, a svi vukovi su povređeni.“ Pokušao je da zvuči srdačnije. „Ali Šarena i ostali trebalo bi da mogu da se sklone od njih, čak i povređeni, a ne znaju da smo ovde. Ljudi ne vide ono što ne očekuju. Odustaće uskoro i ulogoriti se.“ Elijas je s vukovima i neće ih ustaviti dok god su progonjeni. Tako mnogo jahača. Tako uporni. Zašto su tako uporni?
Video je kako Egvena klima glavom, ali u tami ona to nije shvatila. „Bićemo dobro. Perine.“
Svetlosti, pomisli zbunjeno, ona pokušava da uteši mene.
Vikanje je trajalo i trajalo. Male grupe baklji kretale su se u daljini. Treperave tačke svetlosti u tami.
„Perine“, reče Egvena tiho, „hoćeš li da plešeš sa mnom za Nedelju? Ako se dotad vratimo kući?“
Ramena su počela da mu se tresu. Ništa se nije čulo. Nije znao da li se smeje ili plače. „Hoću. Obećavam.“ Protiv svoje volje, stisnu držalje sekire, podsetivši se da je drži. Njegov glas pretvorio se u šapat. „Obećavam“, rekao je ponovo. I nadao se.
Grupe ljudi od deset ili dvanaest njih koji su nosili baklje, jahale su sada brdima. Perin nije mogao da odredi koliko je grupa bilo. Ponekad su se videla tri ili četiri konjanika kako jašu napred-nazad. Nastavili su da se dovikuju, a ponekad bi se čuli i vrisci u noći; vrištanje konja i ljudi.
Gledao je to sve iz nekoliko uglova. Klečao je na brdu s Egvenom, gledajući kako se baklje kreću kroz tamu kao svici, a u svesti je trčao u noći sa Šarenom, Vetrom i Skakačem. Gavranovi su ranili vukove suviše da bi pobegli daleko ili brzo, stoga su odlučili da oteraju ljude iz tame. Da ih oteraju u sklonište njihovih vatri. Ljudi bi uvek potražili bezbednost vatri na kraju, kada bi vukovi jurili po noći. Neki od ljudi koji su jahali vodili su niz konja. Konji su njištali i propinjali se razrogačenih, kolutavih očiju kada bi sivi oblici jurili pored njih. Njištali su i otimali povoce iz ruku ljudi koji su ih vodili, razbežavši se u svim pravcima najbrže što su mogli. Konji s jahačima njištali su takođe, kada bi sive senke jurnule iz tame s očnjacima koji su im kidali tetive. A ponekad bi i njihovi jahači vrištali, trenutak pre no što bi im zubi iščupali grlo. I Elijas je bio tamo negde. Njega je osećao nejasnije. Vrebao je u noći sa svojim dugim nožem; dvonogi vuk s jednim oštrim zubom od čelika. Povici su sve češće bivali psovke, ali tragači nisu odustajali.
Perin shvati odjednom da ljudi s bakljama imaju metod. Svaki put kada bi video neku od družina, barem jedna od njih bila bi bliža brdu gde su se on i Egvena krili. Elijas im je rekao da se sakriju, ali... Šta ako pobegnemo? Možda bismo mogli da se sakrijemo u mraku, ako nastavimo da se krećemo. Možda. Mora da je dovoljno mračno za to.
Okrenuo se ka Egveni, ali više nisu imali vremena da odlučuju. Skupina baklji, tuce njih, zaobišla je podnožje brda koje je podrhtavalo od konjskog kasa. Vrhovi kopalja svetlucali su na svetlosti baklji. Zamrznuo se u mestu, zadržavajući dah, dok su mu šake stiskale držalje sekire.
Konjanici su projahali pored brda, ali jedan od ljudi povika i baklje su se okrenule. Razmišljao je očajnički, tražeći izlaz. Biće primećeni čim se pokrenu, ako već nisu. A kada ih jednom budu videli, neće imati šanse, čak ni uz pomoć tame.
Konjanici su zastali u podnožju brda. Svako od njih držao je baklju u jednoj, a dugo koplje u drugoj ruci, usmeravajući konja kolenima. Na svetlosti baklji Perin je mogao da vidi bele ogrtače Dece Svetla. Podizali su baklje visoko i nagnuli su se napred u sedlima, zagledani u tamne senke pod prstima kipa Artura Hokvinga.
„Ima nečeg tamo gore“, reče jedan od njih. Govorio je preglasno, kao da se bojao onoga što je bilo van svetlosti njegove baklje. „Rekao sam vam da bi neko mogao tamo da se krije. Zar nije ono konj?“
Egvena dodirnu Perinovu ruku. Oči su joj bile krupne u mraku. Njeno neizgovoreno pitanje bilo je jasno, uprkos senkama koje su joj skrivale lice. Šta da se radi? Elijas i vukovi lovili su još uvek u tami. Konji ispod njih poigravali su nervozno. Ako sada počnemo da bežimo, stići će nas.