Jedan od Belih plaštova potera konja napred i povika ka brdu; „Ako razumete ljudski govor, siđite i predajte se. Neće vam biti naneto zlo ako hodate u Svetlu. Ako se ne predate, bićete svi ubijeni. Imate minut.“ Koplja su se spustila, dugi čelični vrhovi sijali su od svetlosti baklji.
„Perine“, prošaputa Egvena, „ne možemo da im pobegnemo. Ako se ne predamo, pobiće nas. Perine?“
Elijas i vukovi bili su još uvek slobodni. Još jedan udaljeni grleni krik pripadao je Belom plaštu koji se suviše približio Šarenoj. Ako pojurimo... Egvena ga je gledala, čekajući da joj kaže šta da radi. Ako pojurimo... Odmahnu glavom umorno i ustade kao opčinjen. Zateturao se niz brdo prema Deci Svetla. Čuo je kada je Egvena uzdahnula i pošla za njim, koračajući nevoljno. Zašto su Beli plaštovi tako uporni, kao da strasno mrze vukove? Zašto mirišu pogrešno? Činilo mu se da je gotovo mogao da i sam namiriše iskvarenost kada je vetar duvao od jahača.
„Baci tu sekiru“, graknu vođa.
Perin se zatetura prema njemu, mršteći nos ne bi li se otarasio mirisa koji mu se činilo da oseća.
„Baci je, seljačino!“ Vođino koplje pomeri se prema Perinovim grudima.
Za trenutak zagledao se u vrh koplja, dovoljno oštrog čelika da ga potpuno probode, i povika odjednom: „Ne!“ Nije vikao konjaniku.
Skakač je izleteo iz noći i Perin se stopio s vukom. Skakač, štene koje je gledalo let orlova i želelo tako strasno da leti nebom kao što to orlovi čine. Štene koje je trčalo, jurilo i skakalo sve dok nije moglo da skoči više od bilo kog drugog vuka i koje nikada nije izgubilo davnašnju želju da leti nebom. Skakač izlete iz noći i skoči, proletevši kroz vazduh kao orao. Beli plaštovi imali su samo trenutak da počnu da psuju pre no što su se Skakačeve čeljusti sklopile oko grla čoveka koji je uperio koplje na Perina. Zalet velikog vuka ih je obojicu odneo s druge strane konja. Perin oseti kako se grkljan mrvi, okusi krv.
Skakač se dočeka lako, već daleko od čoveka koga je ubio. Njegovo krzno bilo je umazano krvlju, sopstvenom i krvlju drugih. Posekotina na glavi prelazila je preko prazne leve očne duplje. Njegovo zdravo oko srelo je Perinove oči samo na trenutak. Beži, brate! Okrenuo se da skoči ponovo, da poleti poslednji put, kad ga koplje prikova za zemlju. Drugo koplje probolo ga je kroz rebra, zabivši se u zemlju pod njim. Dok se otimao, počeo je da grize koplja koja su ga zakovala za zemlju. Leteti.
Bol ispuni Perina i on urliknu. Bio je to urlik koji je pomalo podsećao na vučje zavijanje. Skočio je napred ne razmišljajući. Još uvek je urlao. Nije mislio ni na šta. Jahači su bili zbijeni suviše da bi mogli da upotrebe svoja koplja, a sekira je bila kao pero u njegovim rukama. Jedan ogroman vučiji zub od čelika. Nešto ga je udarilo u glavu, i dok je padao, nije znao ko je umro: Skakač, ili on.
„... leteti kao orlovi.“
Mrmljajući, Perin pogleda kroz maglu. Glava ga je bolela, a nije mogao da se seti zašto. Osvrnuo se, trepćući zbog svetla. Egvena je klečala i gledala ga dok je ležao. Bili su u četvrtastom šatoru, velikom kao osrednja soba na nekoj farmi, sa tkaninom umesto poda. Uljane lampe na visokim stalcima, po jedna u svakom uglu, bacale su jarku svetlost.
„Hvala Svetlosti, Perine“, prošapta. „Plašila sam se da su te ubili.“
Umesto odgovora, zagledao se u sedokosog čoveka koji je sedeo na jedinoj stolici u šatoru. Tamnooko prijateljsko lice ga je gledalo. Nije pristajalo belom i zlatnom kratkom kaputu koji je čovek nosio u sjajnom oklopu preko snežno-bele košulje. Bilo je to prijatno lice, iskreno i dostojanstveno. Nešto na njemu uklapalo se u skladnu jednostavnost nameštaja u šatoru. Sto i krevet na rasklapanje. Umivaonik s jednostavnim belim lavorom i bokalom. Jedan drveni kovčeg s izrezbarenim jednostavnim geometrijskim šarama. Drvo, tamo gde ga je bilo, bilo je izglačano do mekog sjaja, a metal se presijavao, ali ne suviše. Ništa nije bilo previše bleštavo. Sve u šatoru bilo je majstorski izrađeno, ali samo neko ko je gledao kako rade majstori — kao gazda Luhan, ili gazda Ajder, drvodelja — mogao je to da primeti.
Namrštivši se, čovek je preturao debelim prstom po dvema malim gomilama predmeta na stolu. Perin je prepoznao da je ono što je bilo u njegovim džepovima u jednoj od tih gomila, zajedno s nožem koji je nosio za pojasom. Srebrni novčić koji mu je dala Moiraina bio je na vrhu, i čovek se zamišljeno poigravao s njim. Napućivši usne, ostavio je gomile i podigao Perinovu sekiru sa stola, odmeravajući je. Ponovo se okrenuo ka Perinu i Egveni.
Perin pokuša da ustane. Oštar bol u rukama i nogama natera ga da padne. Shvatio je prvi put da su mu i ruke i noge bile vezane. Pogleda ka Egveni. Ona je žalosno slegnula ramenima i okrenula se tako da je mogao da joj vidi leda. Nekoliko kožnih konopaca bilo je obmotano oko njenih zglobova i članaka. Uzice su bile usečene u meso. Konopac je spajao veze na njenim zglobovima i člancima. Bio je dovoljno kratak da nije mogla da se ispravi više od čučnja, ako bi pokušala da ustane.
Perin je gledao zapanjeno. To što su bili vezani bilo je dovoljno zaprepašćujuće, ali na njima je bilo dovoljno konopaca da se vežu konji. Šta misle da smo mi?
Sedokosi čovek posmatrao ih je radoznalo i zamišljeno, nalik gazda Al’Veru kad razmišlja o nečemu. Držao je sekiru kao da je zaboravio na nju.
Zastor na vratima šatora pomerio se u stranu i ušao je visok čovek. Njegovo lice bilo je duguljasto i ispijeno, sa tako duboko usađenim očima da je izgledalo kao da gleda iz pećina. Nije bilo suvišnog mesa na njemu; sala nije bilo uopšte. Koža mu je pokrivala mišiće i kosti.
Perin je pogledao u noć i video logorske vatre i dva stražara s belim plaštovima na ulazu u šator. A onda se zastor vratio na mesto. Čim je pridošlica ušao u šator, ukopao se i ispravio kao gvozdeni štap, zagledavši se pravo ispred sebe u suprotni šatorski zid. Njegov oklop od verižnjače i čeličnih ploča sijao je poput srebra nasuprot snežnom plaštu i košulji.
„Moj gospodaru kapetane.“ Glas mu je bio čvrst poput njegovog stava i škripao je, ali bio je nekako ravan, bezizražajan.
Sedokosi čovek mahnu opušteno. „Voljno, dete Bajare. Saznao si koliko nas je koštao ovaj naš... susret?“
Visoki čovek raširi noge, ali Perin nije mogao da primeti da se išta drugo promenilo u njegovom stavu. „Devet ljudi je mrtvo, moj gospodaru kapetane, a dvadeset trojica povređeni, sedmorica ozbiljno. Doduše, svi mogu da jašu. Trideset konja moralo je da bude ubijeno. Tetive su im bile pokidane!“ Naglasio je to ravnodušnim glasom, kao da je ono što se desilo konjima bilo gore od povreda i smrti ljudi. „Većina od rezervnih konja su raštrkani. Možda pronađemo neke kada osvane, moj gospodaru kapetane, ali nakon što su ih vukovi razjurili, trebaće nam dani da ih sve sakupimo. Ljudi koji je trebalo da paze na njih određeni su za noćnu stražu sve dok ne stignemo do Kaemlina.“
„Nemamo dane, dete Bajare“, reče sedokosi čovek blago. „Polazimo u zoru. To ništa ne možeda promeni. Moramo biti u Kaemlinu na vreme, da?“
„Biće kao što zapovedaš, moj gospodaru kapetane.“
Sedokosi čovek pogleda ka Perinu i Egveni, a onda se okrete ponovo. „A .šta imamo od toga, sem ovo dvoje mladih?“
Bajar je udahnuo duboko i oklevao na trenutak. „Naredio sam da se vuk koji je bio s ovima odere, moj gospodaru kapetane. Koža bi trebalo da bude dobar tepih za šator mog gospodara kapetana.“
Skakač! I ne shvatajući šta radi, Perin zareža i poče da se otima. Konopci su se usekli u kožu — zglobovi su mu postali klizavi od krvi — ali nisu popustili.
Prvi put, Bajar je pogledao zatvorenike. Egvena mu je uzvratila pogled. Lice mu je bilo bezizražajno kao glas, ali okrutna svetlost gorela je u njegovim upalim očima, kao plamenovi u Ba’alzamonovim. Bajar ih je mrzeo kao da su mu bili dugogodišnji neprijatelji, a ne ljudi koje nikada nije video.