Perin ga pogleda prkosno. Usne mu se izviše u tanak osmeh kada je pomislio kako bi bilo da zarije zube u grlo tog čoveka.
Njegov osmeh nestade naglo, i Perin se stresao. Zube? Ja sam čovek, a ne vuk! Svetlosti, mora doći kraj svemu ovome! Ali još uvek je gledao Bajara pravo u oči — mržnja za mržnju.
„Nije mi stalo do tepiha od vučje kože, dete Bajare.“ Prekor u glasu gospodara kapetana bio je nežan, ali Bajarova leđa ispravila su se ponovo, a oči zagledale u šatorski zid.
„Izveštavao si o tome šta smo postigli ove noći, ne? Ako smo išta postigli.“
„Procenio bih da je čopor koji nas je napao brojao pedeset zveri ili više, moj gospodaru kapetane. Od toga smo pobili najmanje dvadeset, možda trideset. Nisam smatrao dovoljno vrednim da rizikujemo da izgubimo još konja kako bismo dovukli noćas sve lešine. Narediću ujutru da se sve sakupe i spale, ako se ne razvuku preko noći. Sem ovo dvoje, bilo je još najmanje desetak drugih ljudi. Verujem da smo ubili četvoricu ili petoricu, ali ne verujem da ćemo pronaći njihova tela, s obzirom da Prijatelji Mraka imaju običaj da odnose svoje mrtve ne bi li sakrili gubitke. Izgleda da je ovo bila osmišljena zaseda, ali to postavlja pitanje...“
Perinovo grlo se steglo dok je ispijeni čovek pričao. Elijas? Oprezno, nevoljno, potražio je Elijasa, vukove... i nije našao ništa. Kao da nikada nije ni bio u stanju da oseti vučiji um. Ili su mrtvi, ili su te napustili. Želeo je da se nasmeje, gorko. Dobio je konačno ono što je hteo, ali cena je bila visoka.
Sedokosi čovek se nasmeja u tom trenutku. Bio je to glasan, suvi smeh zbog koga su se Bajarovi obrazi zacrveneli. „Dakle, dete Bajare, tvoja procena je da smo bili napadnuti u planiranoj zasedi od preko pedeset vukova i više od tuceta Prijatelja Mraka? Da? Možda kada budeš video više bitaka...“
„Ali, moj gospodaru kapetane Bornhalde...“
„Rekao bih, šest ili osam vukova, dete Bajare, a od ljudi verovatno samo ovo dvoje. Tvoja je vera istinska, ali nemaš iskustva s borbama van gradova. Drugačije je donositi Svetlost kada su ulice i kuće veoma daleko. U napadima noću deluje da su vukovi brojniji no što jesu — i ljudi, takođe. Šest ili osam najviše, mislim.“ Bajarovo crvenilo lagano se produbilo. „Pretpostavljam takođe da su bili ovde iz istog razloga kao i mi: ovde je jedina voda koja se može lako naći na barem dan puta u bilo kom pravcu. Mnogo jednostavnije objašnjenje od uhoda i izdajica među Decom, a najjednostavnije objašnjenje obično je najistinitije. Naučićeš, s iskustvom.“
Bajarovo lice pobledelo je kao smrt dok je dobronamerni čovek govorio; nasuprot tome, dve tačke na njegovim upalim obrazima prešle su iz crvenog u purpurno. Na trenutak preseče pogledom zatvorenike.
Mrzi nas sada i više, mislio je Perin, zato što smo čuli ovo. Ali zašto nas je mrzeo u početku?
„Šta misliš o ovome?“, reče gospodar kapetan podigavši Perinovu sekiru. Bajar pogleda upitno svog zapovednika i sačeka na odgovor, klimanje glavom, pre no što je napustio svoj ukočeni stav da uzme oružje. Podiže sekiru i zastenja iznenađeno, a onda je zavitla u uskom luku iznad glave, dodirujući skoro vrh šatora. Rukovao je njome s takvom sigurnošću, kao da je bio rođen sa sekirom u šakapa. Izraz divljenja protiv volje preleteo mu je preko lica, ali u trenutku kada je spustio sekiru, ponovo nije bilo nikakvog izraza.
„Izvanredno balansirano oružje, moj gospodaru kapetane. Napravljeno je da izgleda jednostavno, ali kod veoma dobrog oružara, možda čak i majstora.“ Njegov pogled ka zatvorenicima goreo je mračno. „Ovo nije oružje seljaka, moj gospodaru kapetane. Niti farmera.“
„Ne.“ Sedokosi čovek okrenu se prema Perinu i Egveni s umornim, pomalo prekornim osmehom, kao dobri deda koji zna da su mu unuci napravili neki nestašluk. „Ja sam Geofram Bornhald“, reče im. „Ti si Perin, koliko sam shvatio. Ali ti, mlada ženo, kako se ti zoveš?“
Perin ga prostreli pogledom, ali Egvena odmahnu glavom. „Ne budi smešan. Perine. Ja sam Egvena.“
„Samo Perin i samo Egvena“, promrmlja Bornhald. „Ali, pretpostavljam, ako ste zaista Prijatelji Mraka, želeli biste da sakrijete ko ste.“
Perin kleknu; nije mogao da ustane više zbog svojih veza. „Mi nismo Prijatelji Mraka“, pobuni se gnevno.
Nije do kraja ni izgovorio pre no što je Bajar stigao do njega. Čovek se kretao poput zmije. Video je držalje sopstvene sekire kako juri prema njemu i pokušao je da se sagne, ali debela drška dokačila ga je iznad uva. Samo ga je to što se sklonio od udarca spasio da mu ne razbije glavu. Ali, čak i tako, zaigrali su mu svetlaci ispred očiju. Dah ga napusti kada je udario o zemlju. Glava mu je zvonila, a krv išla niz obraz.
„Nemate pravo“, poče Egvena i zavrišta kada je držalje sekire pojurilo ka njoj. Bacila se u stranu i sekira je proletela kroz vazduh, dok se ona preturala po tkanini koja je pokrivala zemlju.
„Pričaćete pristojno“, reče Bajar, „kada se obraćate Posvećenom Svetlu, ili nećete imati jezik.“ Najgore od svega bilo je to što je njegov glas još uvek bio ravnodušan. Čupanje njihovih jezika ne bi mu pružilo ni zadovoljstvo, ni žaljenje; on bi to jednostavno uradio.
„Polako, dete Bajare.“ Bornhald ponovo pogleda zarobljenike. „Pretpostavljam da ne znate mnogo o Posvećenima, ili o gospodarima kapetanima Dece Svetla, zar ne? Ne, nisam ni mislio. Pa, zbog deteta Bajara, barem, ako ni zbog čeg drugog, pokušajte da se ne raspravljate i da ne vičete, da? Želim samo da vi hodate u Svetlosti, a ako dopustite da gnev ovlada vama, to neće nikome pomoći.“ Perin pogleda čoveka s upalim licem koji je stajao iznad njih. Zbog deteta Bajara? Primetio je da gospodar kapetan nije rekao Bajaru da ih ostavi na miru. Bajar ga pogleda i nasmeši se; osmeh dotače samo njegove usne, ali koža lica zategla se još više, i podsećao je na lobanju. Perin se stresao.
„Čuo sam za tu stvar, da ljudi jure s vukovima“, reče Bornhald zamišljeno, mada nisam to ranije video. Ljudi navodno pričaju s vukovima i ostalim stvorenjima Mračnoga. Prljava posla. Sve me to plaši da se Poslednja bitka zaista približava.“
„Vukovi nisu...“ Perin ućuta kada je Bajar podigao nogu. Udahnuvši duboku, nastavio je blaže. Bajar spusti nogu s razočaranim izrazom lica. „Vukovi nisu stvorenja Mračnoga. Mrze ga. Barem mrze Troloke i Seni.“ Iznenadio se kada je video da je čovek s upalim licem klimnuo glavom za sebe.
Bornhald podiže obrvu. „Ko vam je to rekao?“
„Zaštitnik“, reče Egvena. Skupila se, sklanjajući se od Bajarovog usijanog pogleda. „Rekao je da vukovi mrze Troloke, a Troloci se plaše vukova.“ Perinu je bilo drago što nije spomenula Elijasa.
„Zaštitnik“, uzdahnu sedokosi čovek. „Stvorenje veštica iz Tar Valona. Šta bi vam drugo rekao, kada je i on sam Prijatelj Mraka i sluga Prijatelja Mraka? Ne znate li da Troloci imaju vučje gubice i zube, i vučje krzno?“
Perin trepnu, pokušavajući da razbistri glavu. Osećao se kao da mu je mozak uvek bio gradva bola, ali nešto tu nije bilo u redu. Nije mogao da razbistri misli dovoljno da bi to odgonetnuo.
„Ne svi“, promrmlja Egvena. Perin pogleda Bajara zabrinuto, ali ispijeni čovek samo ju je posmatrao. „Neki od njih imaju rogove, kao ovnovi ili jarčeve ili kljunove kao orlovi, ili... ili... svakakve stvari.“
Bornhald odmahnu glavom tužno. „Pružam vam priliku, a vi se ukopavate sve više, svakom novom rečju.“ Podiže prst. „Trčite s vukovima, stvorenjima Mračnoga.“ Dragi prst. „Priznajete da poznajete Zaštitnika, još jedno stvorenje Mračnoga. Sumnjam da bi vam ispričao to što jeste samo u prolazu.“ Treba prst. „Ti, dečko, nosiš srebrnjak iz Tar Valona u džepu. Većina ljudi van Tar Valona otarasi se tog novca što pre može. Sem ako ne služe veštice iz tog grada.“ Četvrti. „Nosiš ratničko oružje, a oblačiš se kao seljačić. Kriješ se, znači.“ Podiže i palac. „Znaš Troloke i Mirdraale. Ovoliko daleko prema jugu, samo nekoliko učenjaka i oni koji su putovali po Krajinama veruju da oni postoje i van priča. Možda ste bili u Krajinama? Ako je tako, recite mi gde? Ja sam putovao dosta po Krajinama; poznajem ih dobro. Ne? Ah, pa, onda.“ Pogledao je svoju raširenu šaku, a onda tresnu o sto. Izraz na dedinom licu govorio je da su unuci napravili neki veoma ozbiljan nestašluk. „Zašto mi ne ispričate istinu kako je došlo do toga da trčite u noći s vukovima?“