Jedan od njih ležerno pogleda ka živici dok je prolazio pored otvora i Rand oslobodi palac mača. Met zaškrguta tiho kao jazavac u klopci, suzivši oči iznad šala. Šaka mu je bila pod kaputom; uvek bi zgrabio bodež iz Šadar Logota kada je bilo opasnosti. Rand nije više bio siguran da li je to bilo da bi zaštitio sebe ili da bi zaštitio bodež s rubinskim balčakom. U poslednje vreme delovalo je kao da je Met zaboravio da ima luk.
Jahači su prolazili sporim kasom. Imali su cilj, ali nisu previše žurili. Prašina je sipila kroz živicu.
Rand je sačekao dok se topot kopita nije izgubio pre no što je oprezno promolio glavu kroz rupu. Oblak prašine odmakao je dobrano niz put, u pravcu iz koga su oni došli. Nebo na istoku bilo je jasno. Izašao je na put, posmatrajući oblak prašine koji se kretao ka zapadu.
„Nisu tražili nas“, reče, nekako između zaključka i pitanja.
Met je došao za njim, gledajući oprezno u oba smera. „Možda“, reče on. Možda.“
Rand nije znao Šta je Met mislio, ali klimnu glavom. Možda. To njihovo putovanje Kaemlinskim putem nije počelo tako.
Dugo nakon što su napustili Beli Most, Rand bi iznenada primećivao da gleda niz put iza njih. Ponekad bi video nekoga i zastao bi mu dah: visok mršav čovek koji žuri niz put ili neko vitak i sedokos pored vozara na kolima. Ali uvek je to bio torbar ili farmer koji ide na pijacu — nikada Tom Merilin. Nada je bledela kako su dani prolazili.
Bilo je dosta putnika na putu: kola i taljiga, konjanika i pešaka. Putovali su sami i u družinama, kao karavan trgovačkih kola ili tuce konjanika. Put nije bio zakrčen, a često nije bilo ničeg na vidiku, sem skoro ogolelog drveća koje je pratilo tvrdo nabijeni put. Ali bilo je svakako više putnika no što je Rand ikada video u Dve Reke.
Većina ih je putovala kao i oni — istočno, prema Kaemlinu. Ponekad bi se vozili u kolima nekog farmera nakratko, milju ili pet, ali najčešće su pešačili. Konjanike su izbegavali; ako bi uočili makar ijednog jahača u daljini, sklonili bi se žurno s puta dok on ne bi prošao. Niko nije nosio crni plašt, a Rand nije ni mislio da bi im Sen dozvolila da je primete, ali nisu imali razloga da nepotrebno rizikuju. U početku plašili su se samo Poluljudi.
Prvo selo posle Belog Mosta toliko je ličilo na Emondovo Polje da je Rand usporio korak kada ga je video. Gledao je visoke slamnate krovove, domaćice u keceljama koje su tračarile preko ograda, decu koja su se igrala na seoskoj poljani. Ženama su puštene kose padale po ramenima, a i druge sitnice su se razlikovale. Ali sve skupa podsećalo je na dom. Krave su pasle na livadi, a gusko se gegale važno prelazeći put. Deca su se valjala smejući se, u prašini gde je trava potpuno nestala. Nisu se čak ni osvrnula kada su Rand i Met prošli pored njih. I to je bila jedna od razlika: stranci ovde nisu bili ništa neobično. Njih dvojicu niko nije ni zagledao. Seoski psi podigli su samo glave da onjuše vazduh dok su on i Met prolazili, i nisu se ni pomakli.
Spuštalo se veče dok su išli kroz selo, i on je osetio ujed nostalgije dok su svetla počela da se pale u prozorima. Bez obzira kako izgleda, šaputao je mali glas u njegovom umu, ovo nije zaista dom. Čak i ako uđeš u jednu od tih kuća. Tam neće biti tamo. Ako i bude, da li bi mogao da ga pogledaš u oči? Znaš sada, zar ne? Sem sitnica, kao na primer: ko si i odakle si. Nije to bilo nikakvo buncanje. Pognuo je ramena zbog smeha koji mu se rugao u glavi. Mogao bi i da staneš, izrugivao mu se glas. Svako mesto je dobro kada nisi niotkud, a Mračni te je označio.
Met ga povuče za rukav, ali on se otrže i zagleda u kuće. Nije želeo da stane, ali želeo je da gleda i da se seća. Tako nalik domu, ali njega nećeš nikada više videti, zar ne?
Met ga ponovo povuče. Lice mu je bilo upalo, a koža oko očiju i usta bleda. „Hajde“, mrmljao je Met. „Hajde.“ Posmatrao je selo, kao da je pretpostavljao da se tu nešto krije. „Hajde. Ne možemo još da stanemo.“
Rand se okrenu ukrug, pogledavši čitavo selo, i uzdahnu. Nisu bili mnogo daleko od Belog Mosta. Ako je Mirdraal mogao da prođe neprimećen preko zidova Belog Mosta, ne bi mu predstavljalo nikakvu teškoću da pretraži ovo seoce. Dopustio je da ga Met odvuče u njive van sela, sve dok kuće pokrivene slamom nisu ostale za njima.
Noć je pala pre no što su pronašli mesto na mesečini, pod nekim žbunjem na kome je još bilo uvelog lišća. Napili su se hladne vode iz plitkog potočića koji je tekao nedaleko od njih i šćućurili se na zemlji, umotani u svoje ogrtače, ne upalivši vatru. Vatra je mogla da se vidi; bolje da im bude hladno.
Rand se često budio, mučen sećanjima. Mogao je svaki put da čuje Metovo mrmljanje i prevrtanje u snu. Nije sanjao, koliko je mogao da se seti, ali nije ni spavao dobro. Nikada više nećeš videti dom.
To nije bila jedina noć u kojoj su se samo svojim ogrtačima štitili od vetra, a ponekad i od hladne kiše. Nije bio jedini obrok koji se sastojao samo od hladne vode. Imali su zajedno dovoljno novca za nekoliko toplih jela u nekoj gostionici, ali prenoćište bi koštalo suviše. Sve je bilo skuplje nego u Dve Reke, a još više s ove strane Arinela nego u Baerlonu. Ono malo preostalog novca moralo je da se čuva za slučaj neke nevolje.
Jednog popodneva, Rand je spomenuo prodaju bodeža s rubinom u balčaku dok su išli niz put, trbuha isuviše praznih da bi krčali. Sunce je bilo nisko i slabo„ a na vidiku nije bilo ničega gde bi mogli da provedu noć, sem još žbunja. Tmurni oblaci koji su se sakupili iznad njih obećavali su kišnu noć. Nadao s da će imati sreće; možda će biti samo ledena kišica.
Produžio je nekoliko koraka dalje pre no što je shvatio da se Met zaustavio. I on se zaustavi, mrdajući prstima u čizmama. Barem su mu stopala bila topla. Opustio je kaiševe preko ramena. Njegovo ćebe i zavežljaj od Tomovog plašta nisu bili teški, ali čak i nekoliko funti bilo je preteško posle milja pređenih praznog stomaka. „Šta je bilo, Mete?“, obrati mu se.
„Zašto si tako nestrpljiv da ga prodaš?“, upita ga Met besno. „Ja sam ga pronašao, napokon. Da li si ikada pomislio da bih možda voleo da ga zadržim? Barem neko vreme. Ako hoćeš da prodaš nešto, prodaj taj prokleti mač!“ Rand protrlja šakom balčak sa znakom čaplje. „Otac mi je dao ovaj mač. Bio je njegov. Ne bih tražio od tebe da prodaš nešto što ti je dao otac. Krv i pepeo, Mete, da li se sviđa to što si gladan? U svakom slučaju, čak i da mogu da pronađem nekoga ko bi ga kupio, Šta misliš koliko bi mi dao za mač? Šta će to seljaku? Za taj rubin bismo dobili dovoljno da odemo sve do Kaemlina u kočiji. Možda sve do Tar Valona. I jeli bismo svaki obrok u gostionici, a svaku noć prespavali u krevetu. Možda se tebi sviđa da prepešačiš pola sveta spavajući na zemlji?“ Prostreli Meta pogledom, a njegov prijatelj mu uzvrati na isti način.
Stajali su tako nasred puta, sve dok Met nije iznenada slegao ramenima s nelagodom i spustio pogled. „Kome bih ga prodao, Rande? Seljak bi morao da plati u pilićima; time ne možemo da kupimo kočiju. A čak i ako bih ga samo pokazao u bilo kojem selu kroz koje smo prošli, pomislili bi verovatno da smo ga ukrali. Svetlost samo zna šta bi se onda dogodilo.“
Posle nekog vremena Rand nevoljno klimnu glavom. „U pravu si. Znam. Žao mi je, nisam mislio da se obrecnem na tebe. Samo sam gladan i bole me noge.“
„I mene.“ Krenuli su niz put ponovo, hodajući još umornije no pre. Vetar je počeo da duva, nanoseći im prašinu u lica. „I mene“, zakašlja se Met.
Na farmama su nekoliko puta jeli i prespavali na toplome. Senjak je bio ugodan skoro kao soba s ognjištem, barem u poređenju sa spavanjem pod žbunjem. Čak i neki bez krova propuštali su samo najjače pljuskove, i ne bi pokisli ako bi se ukopali dovoljno duboko. Met je pokušavao ponekad da ukrade jaja, a jednom je hteo i da pomuze kravu koja je bila ostavljena bez nadzora da pase u polju, vezana dugim konopcem za kolac u zemlji. Ali većina farmi imala je pse, a seljački psi bili su oprezni. Rand je smatrao da bi dve milje bežanja s pobesnelim psima za petama bili prevelika cena za dva ili tri jajeta. Pogotovu kada su psima ponekad bili potrebni sati da odu i da ih puste da siđu s drveta na koje u pobegli. Sati su bili ono za čim je žalio.