„Prekinite s ovim!“, povika gradonačelnik. „Tišina! Izludećete zbog sopstvenih izmišljotina. Pustite gazda Fejna da nam priča o ovom lažnom Zmaju.“ Ljudi su počeli da se smiruju, ali Cen Bjui nije hteo da ućuti.
„Da li je ovo lažni Zmaj?“, kiselo upita pokrivač krovova.
Gazda al’Ver iznenađeno trepnu, a onda oštro povika; „Ne budi matora budala, Cene!“ Ali Cen je ponovo potpalio gomilu.
„On ne može biti Ponovorođeni Zmaj! Svetlost nam bila u pomoći, ne može!“
„Bjui, matora budalo! Ti želiš zlu sreću, zar ne?“
„Još će i da imenuje Mračnog! Zmaj te je obuzeo. Cene Bjui! Hoćeš svima da doneseš zlo!“
Cen prvo prkosno pogleda unaokolo, ne bi li naterao ljude koji su ga mrko gledali da spuste pogled i zatim povika; „Nisam čuo da Fejn reče kako je ovo lažni Zmaj. A vi? Gde su vam oči?! Gde su usevi koji bi trebalo da su sada do kolena, ili još viši? Zašto zima još traje, kada bi trebalo da je već mesec dana proleće?“ Začuli su se gnevni povici da umukne. „Neću da ćutim! Ni meni se ne sviđa ova priča, ali neću da krijem glavu u pesku dok me neko iz Taren Ferija kolje. A neću ni da igram kako Fejn svira. Ovoga puta ne. Pričaj jasno, torbaru. Šta si čuo? A? Da li je taj čovek lažni Zmaj?“
Ako je Fejn bio uznemiren vestima koje je doneo ili nemirom koji je izazvao, to uopšte nije pokazivao. Samo je slegnuo ramenima i položio mršavi prst uz nos. „Što se toga tiče, ko to može da kaže dok se sve ne završi?“ Zastao je i tajnovito se iscerio dok je prelazio pogledom po gomili, kao da zamišlja kakva će njihova reakcija biti i kao da se zbog toga smeje. „Ono što znam“, rekao je preterano opušteno„ jeste da upravlja Jednom moći. Drugi nisu mogli. Ali ovaj može da je usmeri. Tlo se otvara pod nogama njegovih neprijatelja, a debele zidine mrve se u prah na njegov povik. Munje dolaze kada ih pozove i udaraju tamo gde pokaže. Eto šta sam čuo i to od ljudi kojima verujem.“
Zavladala je zapanjena tišina. Rand je pogledao svoje prijatelje. Činilo se da Perin gleda prizor koji mu se ne sviđa, ali Met je i dalje izgledao uzbuđeno.
Tam je, lica samo malo manje staloženog no obično, povukao gradonačelnika u stranu, ali pre no što je ovaj stigao da progovori, Evin Fingar j e izleteo;
„On će da umre i poludi! U pričama, oni koji usmeravaju Moć uvek polude, a onda počnu da kopne i na kraju umru. Samo žene mogu da je dodirnu. Zar on to ne zna?“, a potom je izbegao udarac gazde Bjuia.
„Dosta s tim, dečače.“ Cen je Evinu pripretio čvornovatom pesnicom. „Pokaži malo poštovanja i prepusti ovo starijima. Gubi se!“
„Samo malo. Cene“, zareža Tam. „Dečko je samo radoznao. Nema potrebe da praviš takve budalaštine.“
„Ponašaj se kako dolikuje tvojim godinama“, dodao je Bran. „I barem jednom imaj na umu da si član Saveta.“
Sa svakom novom Tamovom ili gradonačelnikovom rečju Cenovo izborano lice bivalo je sve tamnije, sve dok nije postalo gotovo purpurno. „Znate vi o kakvim ženama on priča? I prestani da se mrštiš na mene, Luhane, a i ti. Kravi. Ovo je pristojno selo s pristojnim narodom i dovoljno je loše što Fejn ovde priča o lažnim Zmajevima koji koriste Moć i bez ove Zmajem posednute budale od deteta, koja u to meša Aes Sedai. Neke stvari jednostavno ne bi trebalo pominjati, i nije me briga da li ćete pustiti onog glupavog cirkusanta da priča šta hoće. To nije ni dobro ni pristojno.“
„Nikada nisam video, čuo, niti pomirisao bilo šta o čemu ne bi moglo da se priča“, rekao je Tam, ali Fejn nije završio svoju priču.
„Aes Sedai su već umešane“, rekao je torbar. „Grupa njih krenula je južno od Tar Valona. S obzirom da on može da koristi Moć, niko sem Aes Sedai ne može da ga pobedi, bez obzira na sve bitke koje biju. Niti bilo ko može da se suoči s njime kada bude pobeđen. Ako bude pobeđen.“
Neko u gomili zajauka. Čak su se i Tam i Bran pogledali s nelagodom. Seljani su se zbili u grupice, a neki su se čvršće umotali u svoje ogrtače, iako se vetar stišao. „Naravno da će biti pobeđen“, zavika neko.
„Lažni Zmajevi su uvek pobeđeni na kraju.“
„Mora biti pobeđen, zar ne?“
„A šta ako ne bude?“
Tam je konačno uspeo da šapne nešto gradonačelniku na uvo, i Bran bi klimnuo glavom s vremena na vreme, ne obraćajući pažnju na komešanje oko njih. Sačekao je dok Tam ne završi pre no što je podviknuo.
„Svi vi, slušajte. Tišina i slušajte!“ Galama je ponovo utihnula i pretvorila se u žagor. „Ovo više nisu samo vesti spolja. O ovome Seoski savet mora da razgovara. Gazda Fejne, ako biste nam se pridružili u gostionici, imali bismo neka pitanja da vam postavimo.“
„Nije da mi ne bi prijao dobar krčag kuvanog vina“, odgovorio je torbar uz smeh. Skoči s kola, otrese ruke o kaput i veselo popravi svoj ogrtač. „Da li biste se, molim vas, postarali za moje konje?“
„Hoću da čujem šta ima da kaže!“, pobunilo se nekoliko glasova.
„Ne možete da ga odvedete! Žena me je poslala da kupim pribadače!“ Bio je to Vit Kongar. Povio je ramena pod pogledima ostalih, ali je i dalje bio uporan.
„I mi imamo pravo da postavljamo pitanja“, zavikao je neko iz gomile. „Ja...“
„Tišina!“, zagrme gradonačelnik, izazvavši iznenađeni muk. „Kada Savet bude postavio svoja pitanja, gazda Fejn će se vratiti da vam ispriča sve svoje vesti. I da vam proda svoje lonce i pribadače. Hju! Tade! Odvedite gazda Fejnove konje u štalu.“
Tam i Bran stali su tako da je torbar sada bio između njih, a ostatak Saveta skupio se iza, i čitava grupa je ušla u gostionicu, snažno zalupivši vrata ispred nosa onima koji su pokušali da uđu za njima. Lupanje na vratima urodilo je samo gradonačelnikovim povikom;
„Idite kući!“
Ljudi su se gurali pred gostionicom, mrmljajući o onome što je torbar ispričao, i o značenju svega toga, i o tome šta će ga Savet pitati, i kako bi i njima trebalo da dozvole da slušaju i postave pitanja. Neki su virili kroz prozore na pročelju gostionice, a nekolicina je čak ispitivala Hjua i Tada, mada nije baš bilo jasno šta se to od njih očekivalo da znaju. Dva tupava konjušara samo su odgovarala gunđanjem i nastavljala da uredno isprežu konje. Odvodili su jednog po jednog Fejnovog konja i, kada su odveli i poslednjeg, više se nisu vratili.
Rand nije obraćao pažnju na svetinu. Seo je na ivicu starog kamenog zdanja, prikupio ogrtač oko sebe i pomno se zagledao u vrata gostionice. Geldan. Tar Valon. Sama imena zvučala su neobično i uzbudljivo. Bila su to mesta o kojima je slušao samo u vestima koje su donosili torbari i u pričama koje su pričali trgovački čuvari. Aes Sedai, ratovi i lažni Zmajevi — bile su priče koje su se pričale kasno noću pred kaminom, uz samo jednu sveću koja pravi čudne senke na zidu i vetar koji trese kapke. Sve u svemu, mislio je da mu se više sviđaju mećave i vukovi. A opet, mora da je bilo drugačije tamo, izvan Dve Reke; bilo bi to kao živeti usred zabavljačeve priče. Avantura. Jedna duga avantura. Čitav život — avantura.
Lagano, seljani su se razišli, i dalje mrmljajući i odmahujući glavama. Vit Kongar je zastao i upiljio se u napuštena kola, kao da je mislio da će u njima naći skrivenog još jednog torbara. Na kraju, ostalo je samo nekoliko mlađih ljudi. Met i Perin su prišli do mesta gde je sedeo Rand.
„Ne vidim kako bi zabavljač mogao da nadmaši ovo“, uzbuđeno reče Met. „Pitam se da li ćemo moći da vidimo tog lažnog Zmaja?“