Ako je već to morao da radi, Randu se više sviđalo da se približi farmi otvoreno i po danu. Tu i tamo, psi bi ionako bili nahuškani na njih. Ne bi stigli da izgovore ni jednu reč, jer su glasine i teška vremena doprineli da oni koji su živeli daleko od drugih ljudi postanu nervozni kada vide stranca. Ali često bi sat ili duže provedeni u cepanju drva ili vađenju vode iz bunara zaradili obrok i krevet — gomilu slame u ambaru. Ali sat ili dva obavljanja seoskih poslova značio je sat ili dva dnevne svetlosti koji su proveli u mestu. Sat ili dva više za Mirdraala da ih sustigne. Pitao se ponekad koliko milja može Sen da pređe na sat. Žalio je zbog svakog minuta tako potrošenog — doduše, ne toliko dok je halapljivo jeo vruću supu neke domaćice. A kada nisu imali hrane, to što su napredovali najbrže što su mogli krećući se ka Kaemlinu, nije pomagalo odviše da se smiri prazan stomak. Rand nije znao da li je bilo gore izgubiti vreme ili putovati gladan, ali Met nije brinuo samo o svom stomaku ili progoniteljima.
„Šta znamo o njima?“, nepoverljivo upita Met jednog popodneva dok su čistili štalu na maloj farmi.
„Svetlosti, Mete, šta oni znaju o nama?“ Rand kinu. Radili su goli do pojasa, a znoj i slama obojicu su ih poprilično pokrivali. Trunčice prašine od slame lebdele su u vazduhu. „Ono što znam jeste da će nam dati malo pečene jagnjetine i pravi krevet da u njemu prespavamo.“
Met zabi svoju vilu u slamu i balegu i pogleda popreko farmera koji je dolazio iza ambara s vedrom u ruci i svojom stoličicom za mužu u drugoj. Bio je to povijeni starac ogrubele kože i retke sede kose. Farmer uspori kada je primetio da ga Met gleda, a onda brzo skrenu pogled i izađe iz ambara, prolivajući mleko iz vedra u žurbi.
„On nešto smera, kažem ti ja“, reče Met. „Vidiš li kako nije hteo da me pogleda? Zašto su tako prijateljski raspoloženi prema paru lutalica koje prvi put vide? Reci mi to.“
„Njegova žena kaže da je podsećamo na njihove unuke. Hoćeš li prestati da brineš o njima? Trebalo bi da nas brine ono što je iza nas. Nadam se.“
„On nešto smera“, promrmlja Met.
Kada su završili, oprali su se kod valova ispred ambara, dok je sunce na zalasku izdužilo njihove senke. Rand se obrisa košuljom dok su išli ka kući. Farmer ih dočeka na dovratku; bio je naslonjen o svoj štap suviše opušteno. Iza njega, njegova žena stezala je kecelju i virila mu preko ramena grizući usne. Rand uzdahnu; izgleda da ih on i Met nisu više podsećali na unuke.
„Naši sinovi dolaze da nas posete večeras“, reče starac. „Sva četvorica, Zaboravio sam. Dolaze sva četvorica. Veliki momci. Jaki. Stići će svakog trenutka. Bojim se da nemamo krevet koji smo vam obećali.“
Njegova žena proturi mali zavežljaj umotan u maramicu. „Evo. Ima hleba, sira, krastavčića i jagnjetine. Trebalo bi da je dovoljno za dva obroka, možda. Evo.“ Njeno naborano lice molilo ih je da uzmu hranu i odu.
Rand uze zavežljaj. „Hvala vam. Razumem. Hajdemo, Mete.“
Met pođe za njim, gunđajući dok je oblačio košulju. Rand je mislio da bi bilo najbolje da odu što dalje pre no što stanu da jedu. Stari farmer imao je psa.
Pomisli da je moglo biti gore. Pre tri dana, nahuškali su pse na njih još dok su radili. Psi, farmer i njegova dva sina koji su mahali motkama jurili su ih sve do Kaemlinskog puta i pola milje niz njega pre no što su odustali. Jedva da su imali dovoljno vremena da zgrabe svoje stvari i pobegnu. Farmer je nosio luk sa zapetom strelom.
„I nemojte da se vraćate, čujete li!“, povika za njima. „Ne znam šta nameravate, ali nemojte da vidim te vaše prevrtljive oči ponovo!“
Met poče da se okreće, petljajući oko tobolca, ali Rand ga povuče. „Jesi li poludeo?“ Met ga pogleda natmureno, ali barem je nastavio da trči.
Rand se pitao ponekad da li je vredelo zaustavljati se na farmama. Što su dalje išli, Met je postajao sve sumnjičaviji prema strancima, i to je sve teže skrivao. Ili se trudio da sakrije. Obroci su bivali manji za isti rad, a ponekad im ne bi ponudili čak ni ambar da prespavaju. Ali onda se Rand dosetio rešenja svih njihovih nevolja, ili se barem tako činilo. Desilo se to na farmi Grinvelovih.
Gazda Grinvel i njegova žena imali su devetoro dece. Najstarija je bila ćerka, najviše godinu dana mlađa od Randa i Meta. Gazda Grinvel bio je čvrst čovek, i uz svu njegovu decu verovatno mu nije bila potrebna pomoć. Ipak, odmeri ih od glave do pete, primetivši njihovu odeću prljavu od puta i prašnjave čizme, i reče da bi možda mogao da pronađe posla za još ruku. Gazdarica Grinvel je rekla da neće za njenim stolom jesti u toj prljavoj odeći. Spremala se da opere veš, a nešto od stare odeće njenog muža odgovaraće im sasvim dok budu radili. Osmehnula se uz te reči, i na trenutak podsetila Randa na gazdaricu Al’Ver, iako je imala plavu kosu; nikada ranije nije video takvu boju kose. Čak je i Met postao nešto opušteniji kada ga je njen osmeh ogrejao. Najstarija ćurka bila je nešto drugo.
Tamnokosa, velikih očiju i lepa, Elsa im se cerila nestašno kad god njeni roditelji nisu gledali. Dok su radili, nosili burad i džakove žita u ambar, visila je kod stajskih vrata, pevušeći, i grickala kraj jedne od svojih dugih pletenica dok ih je posmatrala. Randa je naročito gledala. Pokušao je da ne obraća pažnju na nju, ali posle nekoliko minuta obukao je košulju koju mu je gazda Grinvel pozajmio. Bila mu je previše tesna na ramenima i prekratka, ali i to je bilo bolje no ništa. Elsa se nasmeja naglas kada ju je obukao. Pomisli da ovaj put neće luli Met kriv kada ih budu najurili.
Perin bi znao kako da reši ovo, prođe mu kroz glavu. Napravio bi neku dosetku, i ona bi se ubrzo smejala njegovim šalama umesto što sanjari tamo gde otac može da je vidi. Samo što on nije mogao da se seti nikakve dosetke niti šale. Kad god bi pogledao prema njoj, ona bi mu se osmehnula tako da je njen otac mogao da nahuška pse na njih ako bi to video. U jednom trenutku rekla mu je da voli visoke muškarce. Svi momci na okolnim farmama bili su niski. Met se zacereka. Rand je poželeo da može da se našali i pokuša da se usredsredi na svoju vilu.
Barem su mlađa deca bila blagoslov, što se Randa tiče. Metova zabrinutost uvek je malo popuštala kada je bilo dece u blizini. Posle večere svi su se smestili ispred kamina. Gazda Grinvel je sedeo u svojoj omiljenoj stolici puneći lulu duvanom, a gazdarica Grinvel je petljala sa svojom kutijom za šivanje i njegovim i Metovim opranim košuljama. Met je pronašao Tomove obojene lopte i počeo da žonglira, i to samo ako su deca bila tu. Ona su se smejala kada sr pretvarao da je ispustio lopte, uhvativši ih u poslednjem trenutku, i tražila su da pravi fontane, osmice i krugove od šest loptica, koje su mu gotovo zaista popadale. Ali, svidelo im se. Gazda Grinvel i njegova žena oduševljeno su tapšali kao i njihova deca. Kada je Met završio klanjajući se po sobi kitnjasto kao što bi to i Tom učinio, Rand izvadi Tomovu flautu iz kutije.
Nikada nije uzeo instrument u ruke, a da nije osetio ujed tuge. Dodirnuli njene gravure od zlata i srebra bilo je kao da je dodirivao sećanje na Toma. Nikada nije uzimao harfu, sem da je osuši i proveri — Tom je uvek govorio da harfa ne odgovara nespretnim seljačkim prstima — ali kad god bi im neki farmer dozvolio da prenoće, uvek bi odsvirao neku melodiju na flauti posle večere. Bio je to još jedan način da se oduži farmeru, a možda i da sačuva sećanje na Toma.