Nakon što je Metovo žongliranje sve oraspoložilo, odsvirao je Tri devojke na livadi. Gazda i gazdarica Grinvel tapšali su rukama, a najmlađa deca igrala su na podu. Čak je i najmlađi dečak, koji jedva da je mogao da hoda, igrao u ritmu. Znao je da ne bi osvojio nagradu za Bel Tin, ali posle Tomovog podučavanja ne bi se ni obrukao.
Elsa je sedela prekrštenih nogu ispred vatre i nagnula se, duboko uzdahnuvši. Osmehnula mu se kada je on spustio flautu nakon poslednje note. „Sviraš divno. Nikada nisam čula nešto tako lepo.“
Gazdarica Grinvel zastade iznenada sa šivenjem i podiže obrvu gledajući ka svojoj kćeri, a onda pažljivo odmeri Randa.
Uzeo je kožnu kutiju da odloži flautu, ali skoro da je ispustio i kutiju i instrument zbog njenog pogleda. Ako bi ga optužila da se petlja s njenom ćerkom... Primaće u očajanju flautu ponovo do usana i poče da svira još jednu pesmu, pa još jednu, pa još jednu. Gazdarica Grinvel nastavila je da ga posmatra. Svirao je Vetar koji povija vrbe, i Povratak kući iz Tarvinovog klanca, i Pevac gazdarice Ajnore, i Stari crni medved. Svirao je sve čega je mogao da se seti, ali ona ga je neprestano gledala. Nije rekla ni reč, ali je posmatrala i odmeravala.
Bilo je kasno kada je gazda Grinvel ustao naposletku, smejući se i trljajući ruke. „Pa, to je bila retko dobra zabava, ali trebalo bi da smo odavno u krevetu. Vi momci putnici možete da putujete kad hoćete, ali jutro sviće rano na farmi. Da vam kažem, momci, plaćao sam dobre pare u gostionici za zabavu koja nije bila bolja od ove noćas. Pa i za goru.“
„Mislim da bi trebalo da ih nagradimo, oče“, reče gazdarica Grinvel podižući najmlađeg dečaka, koji je odavno zaspao ispred vatre. „Ambar nije mesto za spavanje. Mogu da spavaju večeras u Elsinoj sobi, a ona će spavati sa mnom.“
Elsa napravi grimasu. Pazila je da joj glava bude pognuta, ali Rand je to opazio. A mislio je i da je njena majka videla.
Gazda Grinvel klimnu. „Da, da, mnogo bolje od ambara. To jest, ako vam ne smeta da spavate zajedno u krevetu.“ Rand se zacrvene; gazdarica Grinvel ga je još uvek gledala. „Voleo bih, doduše, da čujem više te tvoje svirke na flauti. I da vidim tvoje žongliranje, takođe. Sviđa mi se to. Znate, imam jedan poslić oko koga bi mi bila potrebna pomoć sutra i...“
„Sigurno žele da krenu rano ujutru, oče“, preseče ga gazdarica Grinvel. Arijen je sledeće selo u pravcu kuda idu, a ako imaju nameru da okušaju sreću u tamošnjoj gostionici, moraće da pešače čitavog dana kako bi tamo stigli pre mraka.“
„Da, gazdarice“, reče Rand. „Hoćemo. I hvala vam.“
Tanko mu se osmehnula, kao da je vrlo dobro znala da joj je zahvalio za više od saveta, ili večere i toplog kreveta.
Čitavog sledećeg dana Met ga je zadirkivao zbog Else dok su išli niz put. Pokušavao je da promeni temu, a mislio je na predlog Grinvelovih da nastupaju u gostionicama. Razmišljao je o tome ujutru, dok se Elsa durila kada su odlazili, a gazdarica Grinvel ih oštro posmatrala pogledom koji je govorio „Daleko bilo“ i „Bolje sprečiti nego lečiti“. To je bila ideja kojom je sprečavao Meta da on priča. Ali čim su stigli do sledećeg sela, postala je nešto drugo.
Dok je sumrak padao, ušli su u jedinu gostionicu u Arijenu, a Rand je razgovarao sa gostioničarem. Svirao je Reka Feri O ’er — što je punački gostioničar uporno zvao Draga Sara — i deo Puta za Dun Aren, a Met je malo žonglirao. Završilo se tako što su spavali u krevetu te noći i jeli pržene krompire i vrelu govedinu. Bila je to svakako najmanja soba u gostionici pod krovnim gredama u zadnjem delu zgrade, a obrok je stigao u toku duge noći sviranja i žongliranja. Ipak, bio je to krevet u kući. Što se Randa ticalo, tako je bilo dobro: svaki sat dnevne svetlosti proveli su na putu. A gostima u gostionici nije bilo bitno ako ih je Met gledao sumnjičavo. Neki od njih gledali su popreko čak i jedni druge. Vremena su učinila da je sumnja prema strancima uobičajena, a uvek je bilo stranaca u gostionici.
Rand je spavao bolje no ijednom otkako su napustili Beli Most, uprkos tome što je delio krevet s Metom i njegovim noćnim mrmljanjima. Gostioničar pokuša ujutru da ih nagovori da ostanu još dan ili dva, ali kada mu to nije uspelo, pozvao je krmeljivog farmera koji je prethodne večeri popio suviše da bi se vratio kući kolima. Sat kasnije bili su pet milja dalje prema istoku, ispruženi na slami u kolima Eazila Forneja.
To je postalo način na koji su putovali. Uz malo sreće, i možda malo prevoza, skoro uvek bi uspeli da stignu u sledeće selo pre mraka. Ako je bilo više od jedne gostionice u selu, gostioničari bi se nadmetali za njih kada bi čuli Randovu flautu i videli Meta kako žonglira. Njih dvojica još uvek nisu bili umešni poput zabavljača, ali bili su više no što je većina sela videla za godinu. Dve ili tri gostionice u gradu značile su bolju sobu, s dva kreveta i porciju kvalitetnijeg mesa, a ponekad i nekoliko bakrenjaka u džepovima na odlasku. Ujutru skoro bi im uvek neko ponudio prevoz: neki farmer koji je ostao prekasno ili popio previše, ili trgovac kome se njihova predstava dopala dovoljno da mu ne smeta da uskoče u neka od njegovih kola. Rand pomisli da je s njihovim nevolja ma gotovo dok ne stignu u Kaemlin. Ali onda su došli u Četiri Kralja.
32
Četiri Kralja u Senci
Selo je bilo veće od mnogih dragih, ali još uvek je bilo isuviše neugledno da bi nosilo ime poput Četiri Kralja. Kao i obično, Kaemlinski put išao je pravo kroz središte gradića, ali još jedna prometna saobraćajnica prolazila je s južne strane. Većina sela bila su mesta gde su se snabdevali i okupljali farmeri iz tog područja, ali ovde je bilo vrlo malo njih. U Četiri Kralja zarađivali su od prenoćišta trgovačkih karavana na putu za Kaemlin i za rudarske gradiće u Maglenim planinama iza Baerlona, i selima između tih oblasti. Južni put služio je trgovini Lugarda s radnicima na zapadu; trgovci iz Lugarda koji su išli za Kaemlin imali su prečicu. Oko gradića bilo je svega nekoliko farmi, koje jedva da su bile dovoljne da prehranjuju sebe i grad, a sve u mestu bilo je okrenuto trgovcima i njihovim kolima, ljudima koji su ih terali i radnicima koji su tovarili robu.
Placevi gole prašnjave zemlje bili su raštrkani svuda po Četiri Kralja. Bili su pretrpani napuštenim kolima, parkiranim točak do točka, i tu je bilo samo nekoliko stražara koji su se dosađivali. Štale i stubovi za vezivanje konja ispunjavali su ulice; sve su bile dovoljno široke da bi kola mogla da prođu i duboko raskopane prolaskom previše točkova. Nije bilo seoske livade, a deca su se igrala na ulicama, izbegavajući kola i psovke kočijaša. Seoske žene išle su povirile u marame, spuštenog pogleda i brzo. Ponekad bi ih pratila dobacivanja kočijaša od kojih je Rand crveneo; na neke od njih čak se i Met trgnuo. Žene nisu tračarile preko ograde sa susetkama. Ružne drvene kuće stajale su jedna do druge, odvojene samo uskim uličicama i krečom — tamo gde se neko potrudio da okreči natrulo drvo — izbledelim kao da nije bio osvežen godinama. Teški kapci na kućama nisu bili otvoreni tako dugo da su šarke potpuno zarđale. Posvuda je bilo bučno — lupanje iz kovačnica, povici vozara, raskalašan smeh iz gradskih gostionica.
Rand iskoči iz platnom pokrivenih kola jednog trgovca kada su prošli pored neke drečavo okrečene gostionice. Sva zelena i žuta, izdaleka je privlačila pogled među olovno sivim kućama. Kolona kola nastavila je da se kreće. Niko od vozara nije ni primetio da su on i Met otišli; sumrak se spuštao i svi su razmišljali o isprezanju konja i kako da što pre stignu u gostionice. Rand se spotače o neravninu na putu, nastalu od točka, a onda odskoči brzo da bi izbegao teško natovarena kola koja su išla u suprotnom smeru. Vozar ga opsova dok su kola prolazila pored njega. Seljanka ga je obišla i požurila dalje, a da ga pri tom nije ni pogledala.