„Možda nije trebalo da stanemo ovde“, reče. Učinilo mu se da čuje muziku pomešanu s grajom, ali nije mogao da odredi odakle. Iz gostionice možda; nije mogao tačno da odredi. „Ne sviđa mi se. Možda bi bilo bolje da nastavimo dalje ovog puta.“
Met ga prekorno pogleda, a onda prevrnu očima. Tmurni oblaci postajali su sve gušći iznad njihovih glava. „I da spavamo pod nekom ogradom noćas? Po ovakvom vremenu? Navikao sam se ponovo na krevet.“ Nagnu glavu da čuje, a onda progunđa: „Možda neka od ovih gostionica nema svirača. U svakom slučaju, kladim se da nemaju žonglera.“ Prebaci luk preko ramena i krenu prema jarkožutim vratima, posmatrajući oko sebe skupljenim očima. Rand ga je pratio sumnjičavo.
Unutra je bilo muzičara — citra i bubanj gotovo da se nisu čuli od hrapavog smeha i pijanih povika. Rand se nije ni potrudio da potraži gazdu. Sledeće dve gostionice takođe su imale muzičare. I u njima je vladala ista zaglušujuća kakofonija. Ljudi u gruboj odeći zauzimali su stolove i teturali su se, mašući krčazima i pokušavajući da uhvate služavke koje su ih izbegavale s ukočenim osmesima. Zgrada se tresla od dreke, a mirisala je na kiseo zadah starog vina i prljavih ljudi. Od trgovaca obučenih u svilu, somot i čipku nije bilo ni traga; zidovi odvojenih soba za ručavanje iznad stepeništa štitili su njihove uši i noseve. On i Met proturili su samo glave kroz vrata pre no što su se okrenuli i otišli. Rand pomisli da neće imati drugog izbora nego da nastave dalje.
U četvrtoj gostionici, Kočijašu koji pleše, bila je tišina.
Bila je drečava kao i druge: žuto oivičeno jarkocrvenim i drečavozelenim, smetalo je očima. Doduše, tu i tamo, boja je bila ispucala i oljuštena. Rand i Met su ušli.
Samo je nekoliko ljudi sedelo za stolovima koji su ispunjavali trpezariju, Bili su pogrbljeni iznad svojih krčaga, svako sam sa svojim sumornim mislima. Posao očigledno nije išao dobro, ali nekada je bilo bolje. Tačno onoliko služavki koliko je bilo i gostiju jurilo je po sobi. Bilo je puno posla za njih -prašina je pokrivala pod, a paučina tavanicu — ali većina njih nije radila ništa korisno. Kretale su se samo da ih niko ne bi video da stoje i ne rade ništa.
Koščat čovek uprljane kose duge do ramena okrenu se i pogleda ih namršteno kada su ušli. Prvi spori odjek grmljavine zakotrlja se preko Četiri Kralja, „Šta hoćete?“ Brisao je ruke o masnu kecelju koja mu je visila sve do članaka. Rand nije znao da li je više masti na kecelji ili na njegovim rukama. On je bio prvi žgoljavi gostioničar koga je Rand ikada video. „Dakle? Govorite. Naručile piće ili izlazite! Da li treba da vas zabavljam?“
Pocrvenevši, Rand započe govor koji je uvežbao u gostionicama pre ove. Ja sviram flautu, a moj prijatelj žonglira. Nećete videti bolje od nas ni za godinu dana. Za dobru sobu i dobar obrok napunićemo ovu vašu trpezariju.“ Setio se prepunih trpezarija koje je već video te večeri, a pogotovu čoveka koji se ispovraćao pravo pred njim u poslednjoj koju su posetili. Morao je da poskoči kako bi izbegao da nešto od toga završi na njegovim čizmama. Zastade, ali pribra se na vreme i nastavi: „Ispunićemo vašu gostionicu ljudima koji će isplatili ono malo što ćemo vas koštati dvadeset puta hranom i pićem koje naruče. Zašto bi...“
„Imam čoveka koji svira dulčimeru“, reče gostioničar kiselo.
„Imaš pijanicu, Samle Hejk“, reče jedna od služavki. Prolazila je pored njega noseći poslužavnik i dva krčaga i zastala je da se osmehne punačkim osmehom Randu i Metu. „Uglavnom ne vidi dovoljno dobro ni da pronađe trpezariji“, poverila im se glasnim šapatom. „Nisam ga čak ni videla već dva dana.“
Neprestano gledajući Randa i Meta, Hejk je neočekivano ošamari. Zastenjala je iznenađeno i pala svom težinom na prljavi pod; jedan od krčaga se polomio, a proliveno vino pravilo je potočiće u prašini. „Zadužena si za vino i krčag. Donesi im sveže piće. I požuri. Ljudi ne plaćaju da bi čekali dok ti lenčariš.“ Glas mu je bio bahat, kao i šamar. Niko od gostiju nije digao pogled sa svog vina, a druge služavke pravile su se da ništa nisu primetile.
Punačka žena protrlja obraz i prostreli Hejka ubistvenim pogledom, ali pokupila je i prazni krčag i komade slomljenog na svoj poslužavnik i otišla bez ijedne reči.
Hejk je zamišljeno oblizivao zube, odmeravajući Randa i Meta. Primeti mač sa znakom čaplje, a potom skloni pogled. „Znate šta“, reče naposletku, „možete da dobijete dve slamarice u praznom skladištu pozadi. Sobe su suviše skupe da ih dajem tek tako. Ješćete kada svi odu. Trebalo bi da ostane nešto.“
Rand požele da ima još neka gostionica u Četiri Kralja u kojoj nisu bili. Otkako su otišli iz Belog Mosta, sreo je hladne ljude, ravnodušne, pa čak i nasilne, ali nije video ništa što mu je delovalo tako neprijatno kao ovaj čovek i ovo selo. Ubeđivao se da je to samo od prašine, raskalašnosti i buke, ali zlokobno predosećanje nije nestalo. Met je posmatrao Hejka, kao da predoseća neku zamku, ali nije pokazivao da želi da zameni Kočijaša koji pleše za prenoćište pod nekom ogradom. Grmljavina zatrese prozore. Rand uzdahnu.
„Slamarice su u redu, ako su čiste, i ako ima dovoljno čiste ćebadi. Ali ješćemo najkasnije dva sata nakon što potpuno padne mrak. I to najbolje što imaš. Evo. Pokazaćemo ti šta znamo.“ Krenu ka kutiji s flautom, ali Hejk odmahnu glavom.
„Nije bitno. Ova gomila biće zadovoljna bilo kakvim škripanjem, samo da liči na muziku.“ Pogledom ponovo dotače Randov mač; osmehnu se samo tankim usnama. „Jedite kada hoćete, ali ako mi ne dovučete gomilu gostiju, izletećete na ulicu.“ Klimnu preko ramena dvojici ljudi tvrdih lica koji su sedeli uz jedan zid. Nisu pili, a ruke su im bile debele dovoljno za noge. Kada je Hejk klimnuo ka njima, oni pogledaše Randa i Meta, ravno i bezizražajno.
Rand spusti šaku na balčak mača, nadajući se da se mučnina u stomaku nije videla na licu. „Dok god dobijamo ono o čemu smo se dogovorili“, reče ravnodušno.
Hejk trepnu. Na trenutak delovalo je da je i njemu neprijatno. Klimnu glavom naglo. „Ono što sam rekao, zar ne? Pa, počinjite. Neće niko doći zato što stojite tu.“ Okrenu se i udalji od njih, mršteći se i grdeći služavke, kao da je bilo pedeset gostiju koje su one zapostavljale.
Na suprotnom kraju sobe bila je mala izdignuta platforma, blizu zadnjih vrata. Rand podiže klupu na nju i spusti ogrtač, ćebe i zavežljaj od Tomovog plašta iza klupe. Mač Stavi preko svega toga.
Nije znao da li je mudro što ga i dalje nosi tako da se vidi. Mačevi su bili prilično uobičajeni, ali znak čaplje privlačio je pažnju i priče. Ne svih, ali bilo kakva pažnja bila mu je neprijatna. Možda je ostavljao jasan trag Mirdraalu — ako je uopšte Senima bio potreban takav trag. Izgleda da nije. U svakom slučaju, nije želeo da ga ne nosi. Tam mu ga je dao. Njegov otac. Dok god bude nosio taj mač, postojaće i dalje neka veza između Tama i njega, nit koja mu je davala pravo da još uvek zove Tama ocem. Sada je prekasno, prođe mu kroz glavu. Nije bio siguran na Šta se to odnosi, ali znao je da u pravu. Prekasno.
Na prve zvuke Pevca sa severa ono nekoliko gostiju u trpezariji izvukli su glave iz svojih krčaga s vinom. Čak su se i dva izbacivača malo nagnula. Svi su zatapšali kada je završio, čak i dvojica siledžija, a tapšali su i kada je Met počeo da obrće kišu šarenih lopti rukama. Napolju, nebo ponovo zabrunda. Kiša nije padala još uvek, ali pritisak je bio težak; što duže bude čekala, to će pljusak biti jači.
Proneo se glas, i do potpunog mraka gostionica je bila puna ljudi koji su se smejali i pričali tako glasno da Rand jedva da je čuo ono što je svirao. Samo je grmljavina bila glasnija od buke u trpezariji. Prozori su svetleli od munja, a u trenucima kada bi zavladala tišina, mogao je da čuje bubnjanje kiše po krovu, Ljudi koji su sada ulazili ostavljali su mokar trag za sobom.