Kad god bi zastao, neko bi uzviknuo ime neke pesme kroz buku. Većinu naziva nije znao, mada, kada bi mu neko otpevušio deo, često bi shvatio da ipak zna pesmu. Bilo je tako i u drugim mestima, ranije. Veseli Džaim bio je Reimi praćka ovde, a u prethodnom gradiću Boje sunca. Neka imena bila su ista; druga su se menjala na svakih deset milja, a naučio je i nove pesme. Pijani kotlar bila je nova, iako su je zvali ponekad Krpar u kuhinji. Dva kralja u lovu bila je Dva konja koji jure, a imala je i još nekoliko imena pride. Svirao je one koje je znao, a ljudi su lupali pesnicama o stolove, tražeći još.
Drugi su zvali Meta da žonglira ponovo. Ponekad bi izbile tuče između onih koji su tražili muziku i onih koji su hteli žongliranje. Jednom je blesnuo nož, žena je zavrištala i neki čovek se odmakao od stola dok mu je krv klizila niz lice. Ali Džek i Strom, dva izbacivača, prišli su brzo i s potpunom nepristrasnošću izbacili na ulicu sve koji su bili umešani, sa čvorugama na glavama. To je bila njihova taktika sa svim nevoljama. Priča i smeh nastavili su se kao da se ništa nije dogodilo. Niko se nije čak ni osvrnuo, izuzev onih koje su izbacivači gurnuli dok su išli ka vratima.
Gosti su se ponašali slobodno kad služavke nisu bile oprezne. Džek ili Strom morali su nekoliko puta da spasavaju neku od žena, iako nisu bili preterano brzi u tim slučajevima. Hejk se istresao i vikao na onu koju su uznemiravali, kao da je smatrao da je to njena krivica. A ona bi, sa suzama u očima i mucavim izvinjenjima, priznavala da prihvata njegovo mišljenje. Žene bi skakale kad god bi se Hejk namrštio, čak i ako je gledao na drugu stranu. Rand se pitao zašto li one to trpe.
Hejk se osmehivao kada bi pogledao Randa i Meta. Posle nekog vremena, Rand shvati da se Hejk ne smeši njima; on se smešio kada bi mu pogled otišao iza njih, tamo gde je ležao mač sa čapljom. Rand je jednom spustio flautu ukrašenu zlatom i srebrom pored stolice; i ona je dobila osmeh.
Sledeći put kada je zamenio mesto s Metom na bini, nagnuo se da mu nešto šapne. I tako blizu, morao je da govori glasno. Ali zbog sve te buke, sumnjao je da je bilo ko drugi mogao da ga čuje. „Hejk će pokušati da nas opljačka.“
Met klimnu glavom, kao da je to i očekivao. „Moraćemo da zaprečimo naša vrata noćas.“
„Da zaprečimo vrata? Džek i Strom mogli bi da sruše vrata pesnicama. Hajdemo mi lepo odavde.“
„Sačekaj barem dok ne jedemo. Ja sam gladan. Ovde ne mogu ništa da urade“, dodade Met. Gosti u nabijenoj trpezariji vikali su nestrpljivo, tražeći da nastave s predstavom. Hejk ih je streljao pogledom. „U svakom slučaju, da li želiš da spavaš napolju noćas?“ Izuzetno jaka grmljavina ugušila je sve ostalo, a na trenutak, svetlost napolju bila je jača od lampi u gostionici.
„Želim samo da se izvučem odavde bez razbijene glave“, reče Rand, ali Met se već vukao ka stolici da se odmori. Rand uzdahnu i poče da svira Put za Dan Aren. Izgleda da je većina njih volela tu pesmu; svirao ju je već četiri puta, a još uvek su je tražili.
Nevolja je bila u tome što je Met koliko-toliko bio u pravu. I on je bio gladan. A nije video kako bi Hejk mogao da im priredi nevolje dok je trpezarija lula puna i punila se svakim trenutkom sve više. Namesto svakog čoveka koji bi otišao, ili koga bi Džek i Strom izbacili, ušla bi dvojica s ulice. Vikali su tražeći žongliranje ili neku pesmu, ali zanimalo ih je uglavnom piće i pipkanje služavki. Ali jedan čovek se razlikovao.
Štrčao je među gomilom u Kočijašu koji pleše. Trgovci očigledno nisu voleli izanđale gostionice; nije bilo čak ni odvojenih soba za ručavanje za njih, koliko je mogao da vidi. Svi gosti su bili jednostavno odeveni, ogrubele kože zbog rada na suncu i vetru. Ovaj čovek je bio mesnat, s mekim šakama i somotskim kaputom, a tamnozeleni somotski plašt postavljen plavom svilom bio mu je prebačen preko ramena. Odeća je izgledala skupo. Obuća — meke somotske papuče, ne čizme — nije bila napravljena za raskopane ulice Četiri Kralja, ili uopšte za bilo koje ulice.
Došao je prilično posle mraka, otresavši kapi kiše sa svog plašta dok je gledao okolo, usana iskrivljenih od prezira. Prešao je pogledom po sobi, okrenuvši se već da pođe, a onda se trže iznenada zbog nečega što Rand nije mogao da vidi i sede za sto koji su Džek i Strom upravo ispraznili. Služavka se zaustavi kod njegovog stola, a onda mu donese krčag vina. On ga gumu u stranu i nije ga više ni dotakao. Izgledalo je kao da žena žuri da pobegne od njegovog stola oba puta, iako nije pokušao ni da je dodirne ili čak pogleda. Iz nekog razloga njoj je bilo neprijatno u njegovoj blizini, a to su primetili i ostali koji bi mu se približavali. Uprkos njegovom mekom izgledu, kad god bi neki tvrdoruki kočijaš odlučio da podeli sto s njim, pogled je bio dovoljan da natera čoveka da potraži sto negde drugde. Sedeo je kao da u sobi nije bilo nikoga sem njega — i Randa i Meta. Njih je posmatrao preko sklopljenih ruku koje su sijale od prstenova na svakom prstu. Gledao ih je s osmehom zadovoljstva zbog toga što ih je prepoznao.
Rand promrmlja to Metu kada su ponovo menjali mesta, i Met klimnu. „Video sam ga“, procedi. „Ko je on? Sve mi se čini da mi je poznat.“
To pomisli i Rand, i on je tražio po sećanju, ali nije mogao ničeg da se seti. A opet, bio je siguran da je to lice već negde video.
Nakon dva sata izvođenja, koliko je Rand mogao da proceni, vratio je flautu u kutiju i on i Met pokupiše svoje stvari. Dok su silazili s niske platforme, Hejk dolete. Njegovo usko lice bilo je iskrivljeno od besa.
„Vreme je da se jede“, reče Rand pre njega, „a ne želimo da nam neko ukrade stvari. Hoćeš li da kažeš kuvaru?“ Hejk je oklevao, još uvek besan, pokušavajući da ne gleda ono što je Rand držao u rukama. Rand opušteno pomeri svoje zavežljaje, tako da je mogao da spusti jednu ruku na mač. „Ili možeš da pokušaš da nas izbaciš.“ Naglasio je tu reč namerno, a onda dodade: „Ostalo je još prilično vremena ove noći za sviranje. Moramo da sačuvamo snagu ako hoćemo da budemo dovoljno dobri kako bi ova gomila nastavila da troši pare. Šta misliš, koliko dugo bi ova soba ostala puna ako popadamo od gladi?“
Hejk se trgnu i pogleda po sobi punoj ljudi koji su stavljali pare u njegov džep, a onda se okrenu i proturi glavu kroz vrata na zadnjem kraju gostionico, „Na’rani i’!“, povika.
Okrenuvši se ponovo ka Randu i Metu, proreža: „Nemojte da vas nema čitavu noć. Očekujem da vas gledam tamo sve dok i poslednji ne ode.“
Neki od gostiju počeli su da viču, tražeći svirača i žonglera, i Hejk se okrenu da ih smiri. Čovek u somotskom plaštu bio je jedan od nestrpljivih. Rand je mahnuo Metu da pođe za njim.
Masivna vrata odvajala su kuhinju od prednjeg dela gostionice i, izuzev kada bi se otvorila da propuste služavku, kiša koja je tamburala po krovu bila je glasnija u kuhinji nego vika u trpezariji. Bila je to velika soba, vruća i zamagljena od peći i rerni, s ogromnim stolom koji je bio pokriven polupripremljenom hranom i jelima spremnim za posluženje. Neke od služavki skupile su se na klupi blizu zadnjih vrata, trljajući noge i čavrljajući sve zajedno s debelom čuvaricom, koja je pričala i istovremeno mahala velikom kašikom, da bi naglasila svoje reči. Sve su pogledale ka Randu i Metu kada su ušli, ali to nije usporilo njihov razgovor niti zaustavilo trljanje nogu.
„Trebalo bi da odemo odavde dok još možemo“, reče Rand tiho, ali Met odmahnu glavom, gledajući samo na dva tanjira koja je kuvarica punila govedinom, krompirom i graškom. Jedva da ih je pogledala dok je razgovarala s drugim ženama, razmicala laktovima stvari na stolu i spuštala tanjire, dajući im viljuške.
„Imaćemo dovoljno vremena nakon što budemo jeli.“ Met kliznu na klupu i poče da se služi viljuškom kao da je lopata.
Rand uzdahnu, ali bio je odmah iza Meta. Od prošle noći pojeo je samo okrajak hleba. Stomak mu je bio prazan kao prosjački novčanik, a miris kuvanja koji je ispunio kuhinju nije mu pomagao. Punio je usta brzo, ali kuvarica je već ponovo sipala u Metov tanjir pre no što je on pojeo polovinu hrane u svom.