Nešto je, doduše, uznemirilo čoveka u somotu — Randov mač. Zaboravio je da ga skine. Dvojica ili trojica ljudi podigla su se teturavo kako bi ga pitali da li misli da svira tako loše, budući da će mu trebati zaštita, ali niko od njih nije primetio čaplju na balčaku. God jeste. Njegove blede šake stegle su se, i dugo vremena namršteno je gledao prema maču pre no što mu se osmeh vratio. Kada se ponovo osmehnuo, to nije bilo više tako sigurno kao pre.
Barem nešto dobro, pomisli Rand. Ako veruje da zaslužujem znak čaplje, možda će nas ostaviti na miru. Onda ćemo morati da brinemo samo o Hejku i njegovim siledžijama. To teško da je bilo utešno, a God je nastavio da ih gleda bez obzira na mač. I da se smeši.
Randu je noć izgledala duga kao godina. Sve te oči koje su ga posmatrale: Hejk, Džek i Strom, poput lešinara koji gledaju ovcu koja je upala u blato, God, koji je čekao kao nešto još i gore od lešinara. Pomisli da ga svi u sobi posmatraju s nekim skrivenim pobudama. Vrtelo mu se u glavi od kiselih vinskih isparenja i smrada prljavih znojavih telesina, a graja glasova tukla ga je sve dok mu oči nisu zasuzile, a čak i zvuk sopstvene flaute pištao je u ušima. Grmljavina kao da je odzvanjala unutar njegove lobanje. Umor je visio na njemu kao gvozdeni teg.
Naposletku, s obzirom da su morali da ustanu sa zorom, ljudi su počeli da se nevoljno odvlače u mrak. Farmeri su odgovarali samo sebi, ali trgovci su bili zloglasno bezosećajni oko mamurluka kada su isplaćivali vozare. Trpezarija se polako ispraznila u sitnim satima, a čak i oni koji su imali sobe iznad stepeništa odvukli su se da pronađu svoje krevete.
God je bio poslednja mušterija. Kada je Rand posegao za kožnom kutijom za flautu, zevajući, God ustade i prebaci plašt preko ruke. Služavke su čistile, mrmljajući među sobom o neredu od prolivenog vina i polomljene grnčarije, Hejk je zaključavao prednja vrata velikim ključem. God mu priđe na trenutak i ovaj pozva jednu od žena da ga odvede do sobe. Čovek u somotu osmehnu se Metu i Randu značajno pre no što je nestao iznad stepeništa.
Hejk je gledao Randa i Meta. Džek i Strom stajali su iza njega.
Rand žurno završi s pakovanjem svojih stvari, i prebaci ih nespretno preko ramena levom rukom, tako da je mogao da dohvati mač. Nije se ni pomakao ka njemu, ali želeo je da se zna da je spreman. Borio se protiv zevanja; nije želeo da znaju koliko je bio umoran.
Met nespretno prebaci svoj luk i ono malo stvari koje je imao preko ramena, ali gumu ruku pod kaput dok je posmatrao kako se Hejk i njegove bitange približavaju.
Hejk je nosio uljanu lampu, i na Randovo iznenađenje, malo se nakloni i pokaza ka vratima sa strane. „Vaše slamarice su tamo.“ Njegov nastup kvarilo je samo malo krivljenje usana.
Met pokaza glavom ka Džeku i Stromu. „Potrebna su ti ova dvojica da nas odvedeš do kreveta?“
„Ja sam ugledan čovek“, reče Hejk pogladivši svoju masnu kecelju, „a ugledni ljudi moraju biti oprezni.“ Udar groma zatrese prozore i on pogleda značajno tavanicu, a onda im uputi zubati osmeh. „Da li želite svoje krevete ili ne?“
Rand se pitao Šta bi se desilo da kaže da žele da odu. Da zaista znaš malo više o korišćenju mača od onih nekoliko vežbi koje ti je Lan pokazao... „Vodi nas“, reče, pokušavajući da mu glas zvuči čvrsto. „Ne volim da iko bude iza mene.“
Sirom se nasmeja, ali Hejk klimnu mimo i krenu prema sporednim vratima a dvojica velikih ljudi pođoše za njim. Udahnuvši duboko, Rand pogleda žalosno prema vratima koja su vodila u kuhinju. Ako je Hejk već zaključao stražnja vrata, sada bežati samo bi izazvalo ono što se nadao da će izbeći. Sumorno je pošao za gostioničarem.
Kada je stigao do sporednih vrata, oklevao je na trenutak, a Met nalete na njegova leđa. Objašnjenje za Hejkovu lampu bilo je očigledno. Vrata su vodila u hodnik koji je bio crn kao gar. Samo im je lampa koju je Hejk nosio, i koja je bacala senke Džeka i Stroma, davala hrabrosti da nastave. Ako bi se okrenuli, on bi to znao. I uradili — šta? Pod je škripao pod njihovim čizmama.
Hodnik se završavao grubim vratima koja nisu bila ofarbana. Nije video da li je bilo još takvih duž hodnika. Hejk i njegove siledžije prošli su kroz njih i on je pošao brzo za njima, pre no što dobiju priliku da postave zamku, ali Hejk samo podiže lampu visoko i pokaza po sobi.
„To je to.“ Rekao je da je to bilo staro skladište, a po njegovom izgledu nije bilo u upotrebi već duže vreme. Osušena burad i slomljeni sanduci pokrivali su pola poda. Voda je kapala ravnomerno s nekoliko mesta na tavanici, a slomljeno staklo u prljavom prozom puštalo je kišu da slobodno ulazi. Na policama su bile nekakve drangulije, a sve je prekrivala debela prašina. Iznenadilo ih je to što su slamarice bile tu.
Oprezan je zbog mača. Neće pokušati ništa dok ne budemo čvrsto zaspali. Rand nije imao nameru da spava pod Hejkovim krovom. Čim gostioničar bude otišao, planirao je da izleti kroz prozor. „Poslužiće“, reče. Pažljivo je gledao u Hejka, pazeći na neki znak dvojici iscerenih ljudi iza gostioničara. Trudio se da ne nakvasi usne. „Ostavi lampu.“
Hejk zagunđa, ali stavi lampu na policu. Oklevao je, pogledavši ih, i Rand je bio siguran da je bio spreman da naredi Džeku i Stromu da skoče na njih, ali pogledao je ponovo u Randov mač, zamišljeno se mršteći, i cimnuo je glavom prema dvojici ljudina. Iznenađenje je zaigralo preko širokih lica, ali pošli su za njim iz sobe, ne osvrnuvši se.
Rand je čekao da se škrip-škrip-škrip njihovih koraka izgubi, a onda je izbio jao do pedeset pre no što je promolio glavu u hodnik. Crnilo je bilo razbijenu samo pravougaonikom svetlosti koji je izgledao udaljeno kao mesec: vrata ka trpezariji. Kada je sklonio glavu, nešto veliko pomaklo se u tami blizu dalekih vrata. Džek ili Strom čuvali su stražu.
Brzo osmatranje vrata reklo mu je sve što je trebalo da zna, ali malo toga dobrog. Daske su bile debele i čvrste, ali nije bilo brave, niti prečke s unutrašnje strane. Doduše, otvarala su se u sobu.
„Mislio sam da će krenuti na nas“, reče Met. „Šta čekaju?“ Izvadio je bodež, stegavši ga bledom šakom. Svetlost lampi treperila je na sečivu. Njegov luk t tobolac ležali su zaboravljeni na podu.
„Da zaspimo.“ Rand poče da pretura po buradima i sanducima. „Pomozi mi da pronađem nešto da blokiram vrata.“
„Zašto? Ne nameravaš zaista da spavaš ovde, zar ne? Daj da izađemo kroz taj prozor i izgubimo se odavde. Radije bih bio mokar nego mrtav.“
„Jedan od njih je na kraju hodnika. Ako napravimo makar i malo buke, sručiće se na nas pre no što stignemo da trepnemo. Mislim da bi se Hejk suočio radije s nama dok smo budni, nego da nam dozvoli da pobegnemo.“
Met se gunđajući pridruži Randovoj potrazi, ali nije bilo ničeg korisnog na podu. Burad su bila prazna, sanduci polomljeni. I da nagomilaju sve to ispred vrata, ne bi mogli nikoga da spreče da ih otvori. A onda je Rand video nešto poznato na polici. Dva dleta, prekrivena rđom i prašinom. Uzeo ih je s osmehom.
Gurnu ih žurno pod vrata, i kada je sledeći udar groma zatresao gostionicu, nabio ih je s dva brza udarca petom. Grmljavina je utihla, a on zadrža dah, osluškujući. Sve što je čuo bilo je kako kiša udara o krov. Nije bilo škripe poda od nogu u trku.
„Prozor“, reče.
Nije bio otvaran godinama; videlo se po prašini koja se zapekla oko njega, Napregnuli su se zajedno, cimajući iz sve snage. Randu su zaklecala kolena pre no što se prozor i pomakao; ječao je svakim nevoljnim palcem. Kada je otvor bio širok dovoljno da se provuku kroz njega, kleknu, a onda je stao.
„Krv i pepeo!“, zareža Met. „Nije ni čudo što Hejk nije brinuo da ćemo st izvući.“
Gvozdene šipke u istom takvom okviru svetlucale su mokro na svetlosti lampe. Rand ih gumu; bile su čvrste kao kamen.