Neki od seljana pozdravili su mahanjem ili uzvikom Hajama Kinča, farmera kome su kola pripadala. Gazda Kinč, čovek grube kože i vesele naravi, uzvratio bi nekoliko reči, svaki put s lulom u ustima. Govorio je nerazgovetno zbog stisnutih zuba, ali zvučalo je veselo i prikladno. Ljudi bi nastavili rad, ne gledajući više u kola. Niko izgleda nije obraćao pažnju na dva farmerova putnika Rand primeti seosku gostionicu. Bila je okrečena u belo, sa sivim drvenim krovom. Ljudi su ulazili i izlazili, pozdravljajući jedni druge opuštenim klimanjem glavom ili mahanjem. Neki od njih bi stali da popričaju. Poznavali su se, Bili su to uglavnom seljaci, sudeći po njihovoj odeći — čizme, pantalone i kaputi nisu se razlikovali mnogo od onoga što je i sam nosio, iako su voleli šarenuu odeću. Žene su nosile duboke kape koje su im skrivale lica i bele kecelje s prugama. Možda su svi bili seljani i ljudi s okolnih farmi. Da li je to bitno?
Legao je ponovo na slamu, posmatrajući kako se selo gubi i nestaje pored njegovih nogu. Ograđena polja i podsečene živice bile su uz put, kao i male farme s dimnjacima od crvene cigle, koji su se pušili. Jedine šume blizu puta bili su bagremari, posađeni za ogrev. Pitomi kao njive. Ali grane su stajale ogoljene nasuprot neba, kao u divljim šumama na zapadu.
Nasuprot njih, sredinom puta zatutnjao je karavan teških kola, odguravši manju zapregu do ivice. Gazda Kinč prebaci lulu u ugao usta i pijunu kroz zube.
Nastavi da vozi, posmatrajući usput i desni točak, kako se ne bi upetljao u živicu. Stisnuo je usne kada je pogledao ka trgovačkom karavanu.
Niko od vozara koji su pucali bičevima u vazduhu iznad zaprega od osam konja, niko od čuvara tvrdih lica koji su bili pogrbljeni u sedlima pored kola, nije pogledao ka taljigama. Rand ih je posmatrao kako prolaze, dok mu je nešto pritiskalo grudi. Ruka mu je bila pod ogrtačem, stežući balčak mača, sve dok i poslednja kola nisu prošla pored njih.
Kada su se otkotrljala prema selu koje su upravo napustili, Met se okrenu na sedištu pored farmera i nagnu, sve dok nije pogledao Randa u oči. Šal koji je trebalo da štiti od prašine pokrivao mu je oči, previjen u nekoliko redova i vezan nisko oko čela. Čak i tako, treptao je na sivoj svetlosti dana. „Vidiš li nešto tamo pozadi?“, upita tiho. „Šta je s kolima?“
Rand odmahnu glavom, a Met klimnu. Ni on nije video ništa.
Gazda Kinč pogleda ka njima krajičkom oka, a onda premesti lulu ponovo i ošinu konja dizginima. To je bilo sve, ali primetio je. Konj ubrza korak na trenutak.
„Da li te još uvek bole oči?“, upita Rand.
Met dodirnu šal na glavi. „Ne. Ne mnogo. Ne, sem ako ne gledam gotovo pravo u sunce, u svakom slučaju. A Šta je s tobom? Da li se ti osećaš bolje?“
„Malo.“ Zaista se osećao bolje, shvatio je. Bilo je pravo čudo što je ozdravio tako brzo. I više od toga, bio je to dar Svetlosti. Mora biti od Svetlosti. Mora.
Iznenada, družina konjanika i trgovačka kola projahaše pored taljiga, putujući prema zapadu. Dugi beli okovratnici visili su preko njihovih oklopnih prsnika i verižnjača, a plaštovi i košulje bili su im crveni, poput uniformi stražara u Belom Mostu, samo što su bili bolje skrojeni i bolje su im stajali. Njihovi okrugli šlemovi sijali su kao srebro. Sedeli su uspravno na konjima. Tanke crvene zastavice lepršale su ispod vrhova njihovih kopalja. Svako koplje bilo je pod istim uglom.
Neki od njih pogledaše ka malim kolima dok su prolazili u dva reda. Kavez od čeličnih prečki zaklanjao im je lica. Randu je bilo drago što mu je ogrtač skrivao mač. Nekoliko vojnika klimnuše gazda Kinču, ne kao poznaniku već da bi ga pozdravili. Gazda Kinč uzvrati pozdrav manje-više isto, ali uprkos nepromenjenom izrazu lica, bilo je naklonosti u njegovom pokretu.
Konji su lagano kaskali, ali taljige su tako išle da su ih ubrzo prestigli. Rand ih je brojao u sebi. Deset... dvadeset... trideset... trideset dvojica. Pridigao se da ih osmotri dok su išli niz Kaemlinski put.
„Ko su pa ovi?“, upita Met, napola radoznalo, napola sumnjičavo.
„Kraljičina garda“, reče gazda Kinč ne ispuštajući lulu. Gledao je na put ispred sebe. „Neće otići mnogo dalje od Brinovog Izvora, sem ako nema neke potrebe. Nije kao u starim vremenima.“ Zagrize lulu, a onda dodade: „Pretpostavljam da ima delova kraljevstva koji ne vide Gardu i po godinu dana, ili više. Nije kao u starim vremenima.“
„A šta oni rade?“, upita Rand.
Farmer ga pogleda. „Čuvaju kraljičin mir i primenjuju kraljičine zakone.“ Klimnu glavom za sebe, kao da mu se dopadalo kako to zvuči, i dodade: „Jure zločince i odvode ih pred magistrate. Mmmph!“ Ispusti veliki oblak dima. „Vas dvojica mora da ste izdaleka kada ne prepoznajete Kraljičinu gardu. Odakle ste?“
„Izdaleka“, reče Met u trenutku kada Rand odgovori: „Iz Dve Reke.“ Čim je to izgovorio, požele da može da povuče svoje reči. I dalje nije razmišljao jasno, Pokušavaju da se sakriju, a on spominje ime koje će Sen čuti poput zvona.
Gazda Kinč pogleda Meta krajičkom oka. Neko vreme je u tišini pućkao svoju lulu. „To je daleko, dabome“, reče naposletku. „Skoro na granici kraljevstva. Ali, mora da je gore no što sam mislio ako u kraljevstvu ima mesta gde ljudi čak : i ne prepoznaju Kraljičinu gardu. Uopšte nije kao u starim vremenima.“
Rand se zapita Šta bi gazda Al’Ver rekao na to da su Dve Reke deo neke kraljičine zemlje. Kraljice Andora, pretpostavljao je. Možda je to gradonačelniku i bilo poznato — znao je on mnogo toga što je za Randa bilo iznenađenje — a možda su i drugi znali. Ali nikada nije čuo da to neko spominje. Dve Reke bile su Dve Reke. Svako selo brinulo se o sopstvenim stvarima, a ako bi više sela imalo isti problem, onda bi gradonačelnici, i možda Seoski saveti, to rešavali.
Gazda Kinč povuče uzde, zaustavivši taljige. „Ja idem dovde.“ Uzak kolski put vodio je prema severu. U tom pravcu videlo se nekoliko kuća, preko pooranih njiva, ali bez poniklih useva. „Za dva dana bićete u Kaemlinu. Mogli biste, barem, kada bi noge držale tvog prijatelja.“
Met skoči i pokupi svoj luk i ostale stvari, a onda pomože Randu da siđe s malih kola. Randu su zavežljaji bili strašno teški, a kolena su mu klecala, ali odbio je ruku svog prijatelja i pokušao da načini sam nekoliko koraka. Još uvek se osećao slabo, ali noge su ga držale. Izgledalo mu je da su čak i snažnije što duže stoji na njima.
Farmer nije odmah poterao konja. Gledao ih je neko vreme, pušeći lulu. „Možete da se odmorite dan ili dva kod mene, ako želite. Pretpostavljam da do tada nećete ništa propustiti. A što se tiče te tvoje bolesti, koja god da je, mladiću... Pa, moja matora i ja preležali smo već sve što bi moglo da ti padne na pamet još pre no što si se rodio. A i naša deca, takođe. U svakom slučaju, pretpostavljam da nisi više zarazan.“
Met skupi oči, a Rand primeti da se mršti. Nisu svi deo toga. Ne mogu biti.
„Hvala vam“, reče on, „ali dobro sam. Zaista. Koliko ima do sledećeg sela?“| „Kerisforda? Možete da stignete pre mraka, peške.“ Gazda Kinč izvadi lulu iz usta i zamišljeno napući usne pre no što je nastavio. „Mislio sam prvo da ste odbegli šegrti, ali sada mislim da bežite od nečeg malo ozbiljnijeg. Ne znani od čega. Nije me ni briga. Mogu da procenim ljude dovoljno dobro da znam da niste Prijatelji Mraka. Niti da ćete opljačkati ili povrediti bilo koga. Ne kao neki koji se ovih dana mogu sresti na putu. I ja sam upadao u nevolje nekoliko puta kada sam bio vaših godina. Treba vam mesto gde ćete se skloniti na nekoliko dana. Moja farma je pet milja u onom pravcu“, mahnu rukom prema kolskom putu, „i niko nikada ne dolazi tamo. Šta god da vas juri, nije verovatno da će vas tražiti tamo.“ Pročistio je grlo, kao da mu je bilo neprijatno što je izgovoreno toliko reči odjednom.