„Otkud vi znate kako izgledaju Prijatelji Mraka?“, upita Met ratoborno.
Odmače se od kola i zavuče ruku pod kaput. „Šta vi znate o Prijateljima Mraka?“
Lice gazda Kinča se ukoči. „Kako god hoćete“, reče i potera konja. Kola su krenla niz uski put, a on se nije ni osvrnuo.
Met pogleda Randa i prestade da se mršti. „Izvini, Rande. Potrebno ti je neko mesto gde možeš da se odmoriš. Možda ako pođemo za njim...“ Sleže ramenima. „Jednostavno, ne mogu da se oslobodim osećaja da nas svi jure. Svetlosti, želeo bih da znam zašto. Želeo bih da se sve završi. Želeo bih...“, izusti skrhano.
„Još ima dobrog sveta“, reče Rand. Met je pošao niz kolski put stisnutih vilica, i izgledao je kao da je to poslednje na svetu što želi da učini, ali Rand ga zaustavi. „Ne možemo da priuštimo sebi da stajemo samo zbog odmora. Mete. Sem toga, mislim da nemamo gde da se sakrijemo.“
Met klimnu glavom. Njegovo olakšanje bilo je očigledno. Pokušao je da uzme nešto od stvari koje je Rand nosio — bisage i Tomov plašt u kome je bila kutija s harfom, ali Rand mu nije dao. Noge su mu stvarno bile snažnije. Šta god da nas juri?, pomisli kada su krenuli niz put. Ne juri. Čeka.
Kiša je nastavila da pada čitave noći, dok su se teturali udaljavajući se od Kučijaša koji pleše. Tukla je u njih kao grom iz crnog neba ispresecanog munjama. Odeća im se ubrzo natopila. Posle sat, Rand je bio mokar do gole kože. Ali ostavili su Četiri Kralja iza sebe. Met je bio skoro slep u mraku. Mrštio se bolno kad god bi kratki bleskovi obasjali drveće na trenutak. Rand ga je vodio za ruku, ali Met je još uvek nesigurno opipavao oko sebe pred svaki korak. Randovo čelo bilo je izborano od brige. Ako Met ne bude povratio vid, biće usporeni toliko da će puziti. Nikada neće pobeći.
Met kao da mu je pročitao misli. Uprkos kapuljači njegovog ogrtača, kiša je slepila Metu kosu po licu. „Rande“, reče on, „nećeš da me ostaviš, zar ne? Ako ne budem mogao da izdržim?“ Glas mu se tresao.
„Neću da te ostavim.“ Rand stisnu čvršće ruku svog prijatelja. „Neću da te ostavim, bez obzira na sve.“ Svetlost nam pomogla! Grmljavina je odjeknula iznad njih, a Met se spotače i gotovo pade. Zamalo da je povukao i Randa sa sobom. „Moramo da stanemo, Mete. Ako nastavimo dalje, slomićeš nogu.“
„God.“ Munja pokida mrak pravo ispred njih u trenutku kada je Met progovorio, a grmljavina uguši svaki drugi zvuk. Ali, na svetlosti munje Rand je mogao da razazna ime na Metovim usnama.
„On je mrtav.“ Mora biti. Svetlosti, neka bude mrtav.
Poveo je Meta do nekog žbunja koje je video kada je munja blesnula. Na žbunju je bilo dovoljno lišća da pruži malo skloništa od kiše koja je lila kao iz kabla. Nije moglo da se poredi s dobrim drvetom, ali nije želeo da rizikuje još jedan udar munje. Sledećeg puta možda neće biti toliko srećni.
Skupivši se ispod žbunja, namestili su svoje ogrtače preko grana i napravili mali šator. Bilo je prekasno da se trude da ostanu suvi, ali dobro bi bilo makar zaustaviti neprekidno šibanje kišnih kapi. Zbili su se da podele ono malo preostale telesne toplote. Bili su mokri do gole kože, a još vode prodiralo je kroz ogrtače. Drhtali su sve dok nisu zaspali.
Rand je odmah znao da je to bio san. Bio je u Četiri Kralja, ali u gradu bio samo on. Kola su bila tu, ali ne i ljudi. Nije bilo ni konja ni pasa. Ničeg živog. Ali znao je da ga neko očekuje.
Dok je hodao niz raskopanu ulicu, zgrade su nestajale kako bi prolazio pored njih. Kada bi se osvrnuo, sve su bile tu, čvrste, ali krajičkom oka primećivao je kako postaju nejasne. Bilo je to kao da je zaista postojalo samo ono što je video i to samo dok je gledao u njih. Bio je siguran da bi, samo da se okrene dovoljno brzo, video... Nije bio siguran šta, ali bilo mu je nelagodno da razmišlja o tome.
Kočijaš koji pleše pojavi se ispred njega. Njegove jarke boje izgledale su nekako sivo i beživotno. Ušao je. God je bio tu, za stolom.
Prepoznao ga je samo po njegovoj odeći — svili i tamnom somotu. Godova koža bila je crvena, izgorela i ispucala. Gnoj je curio iz rana. Lice mu je ličilo na lobanju. Smežurane usne su otkrivale zube i desni. Dok je God pomerao glavu, nešto kose mu je otpalo, pretvarajući se u gar kada mu dotače ramena. Njegove oči bez kapaka gledale su Randa.
„Dakle, mrtav si“, reče Rand. Iznenadi ga što se nije plašio. Možda je to bilo zbog toga što je ovoga puta znao da sanja.
„Da“, reče Ba’alzamonov glas, „ali pronašao te je za mene. To zaslužuje neku nagradu, zar ne?“
Rand se okrenu i otkri da ipak može da se uplaši, iako je znao da sanja Ba’alzamonova odeća bila je boje usirene krvi, a bes, mržnja i likovanje borili su se na njegovom licu.
„Vidiš, mladiću, ne možeš da se kriješ od mene večito. Pre ili kasnije pronaći ću te. Ono što te štiti, čini te i ranjivim. Jednom se sakriješ, sledeći put zapališ signalnu vatru. Dođi k meni, dete.“ Ispruži ruku Randu. „Ako moji psi budu morali da te obore, možda neće biti nežni. Ljubomorni su na ono što ćeš postati kada jednom klekneš pred moje noge. To je tvoja sudbina. Ti pripadaš meni.“ Začulo se gnevno, ljutito krkljanje iz Godovog spaljenog grla.
Rand pokuša da ovlaži usne, ali usta su mu bila suva. „Ne“, uspe da izusti, a onda su ostale reči navrle lakše. „Ja pripadam samo sebi. Ne tebi. Nikada Sebi. Ako me tvoji Prijatelji Mraka ubiju, nećeš me nikada imati.“
Vatre Ba’alzamonovog lica zagrejale su sobu sve dok i vazduh nije počeo da ključa. „Živ ili mrtav, dete, ti si moj. Grob pripada meni. Lakše je kad si mrtav, ali bolje je da si živ. Bolje za tebe, dete. Živi mogu više toga da urade.“ God ponovo zakrklja. „Da, verno moje pseto. Evo tvoje nagrade.“
Rand pogleda Goda na vreme da vidi kako se njegovo telo raspalo u prašinu. Na trenutak, na izgorelom licu bio je izraz najvećeg zadovoljstva. Međutim u poslednjem trenutku delovao je potpuno užasnuto, kao da je video nešto što nije očekivao. Godova prazna somotska odeća pala je u pepeo po stolici i podu.
Kada se okrenuo nazad, Ba’alzamonova ispružena šaka stisnula se u pesnicu. „Ti si moj, dete, živ ili mrtav. Zenica sveta nikada ti neće služiti. Stavljam na tebe svoj žig.“ Njegova pesnica se otvori i plamena lopta izlete iz nje. Pogodi Randa pravo u lice, spaljujući i proždirući ga.
Rand se trže i probudi u mraku. Voda mu je kapala kroz ogrtače na lice. Ruke su mu drhtale kada je dodirnuo obraze. Koža je bila osetljiva na dodir, kao da je opaljena suncem.
Shvati odjednom da se Met prevrće i ječi u snu. Protrese ga i Met se probudi plačući.
„Moje oči! Oh, Svetlosti, moje oči! Uzeo mi je oči!“
Rand ga zagrli, ljuljajući ga kao da je mali. „Sve je u redu. Mete. Sve je u redu. Ne može da nas povredi. Nećemo da mu dopustimo.“ Osećao je kako se Met trese dok je plakao u njegov kaput. „Ne može da nas povredi“, prošaputa i požele da može da poveruje u to. Ono što te štiti, čini te ranjivim. Počinjem da ludim.
Provala oblaka stade malo pre prvih jutarnjih zraka. Poslednje kapi izgubile su se pred zoru. Oblaci su ostali, preteći novim pljuskom sve do sredine jutra. A onda je počeo da duva vetar, terajući oblake prema jugu i otkrivajući zubato sunce, dok je rezao kroz njihovu potpuno mokru odeću. Nisu ponovo zaspali, ali ogrnuli su svoje ogrtače mamurno i krenuli na istok. Rand je vodio Meta za ruku. Posle nekog vremena. Metu je bilo dovoljno dobro da se žali na to šta mu je kiša uradila s tetivom na luku. Rand nije dozvolio da se zaustavi i zameni je suvom iz džepa — ne još.