Došli su do drugog sela malo posle podneva. Rand je počeo da drhti još više kada je video udobne kuće od cigle i dim koji se dizao iz odžaka, ali izbegavao ih je, vodeći Meta južno kroz šume i polja. Usamljeni farmer koji je kopao u blatnjavom polju bio je jedina osoba koju su videli, a pazio je dobro da on ne vidi njih kako kleče među drvećem. Farmer je bio zadubljen u posao, ali Rand ga je gledao sve dok mu nije nestao s vidika. Ako je bilo ko od Godovih ljudi ostao u životu, možda će poverovati da su on i Met pošli južnim putem iz Četiri I Kralja, ukoliko ne budu mogli da pronađu nekoga ko ih je video u ovom selu.
Vratili su se na put kada nisu više mogli da vide mesto. Dok su hodali, odeća mu se bar prosušila, kad već nije mogla sasvim da se osuši.
Sat nakon što su prošli to mesto, povezao ih je jedan farmer u svojim polupraznim kolima za seno. Rand je bio iznenađen. Bio je izgubljen zbog brige za Meta. Ovaj je rukom zaklanjao oči od sunca. Iako je popodnevno svetio bilo slabo, on je škiljio i neprestano mrmljao kako je sunce jako. Kada je Rand čuo kotrljanje kola za seno, bilo je već prekasno. Nakvašeni put prigušio je zvuk, a zaprežna kola s dva konja bila su samo pedeset jardi iza njih. Vozač ih je već video.
Na Randovo iznenađenje, zaustavio je kola i ponudio im prevoz. Rand je oklevao, ali bilo je prekasno da se sklone, a ako bi odbili vožnju, farmer bi ih sigurno zapamtio. Pomogao je Metu da sedne pored farmera, a onda se pope pored njega.
Alpert Mul bio je stamen čovek, sa četvrtastim licem i četvrtastim šakama. I jedno i drugo bilo je istrošeno i izborano od napornog rada i brige. Želeo je da priča s nekim. Krave su mu pregorele, kokoške prestale da ležu jaja, a nigde nije bilo pašnjaka koji je mogao da se nazove tako. Prvi put od kada pamti morao je da kupi seno, a pola prikolice bilo je sve što je „matori Bejn“ hteo da mu proda. Pitao se da li ima nade da trava izbije na njegovoj zemlji ove godine, ili bilo šta drugo.
„Kraljica bi trebalo nešto da uradi, Svetlost je obasjala“, promrmlja podigavši ruku do čela s poštovanjem ali odsutno.
Jedva da je i pogledao Randa ili Meta, ali kada su silazili pored uskog putića koji je vodio ka njegovoj farmi, oklevao je, a onda reče, gotovo sebi: „Ne znam od čega bežite i ne želim da znam. Imam ženu i decu. Shvatate? Porodicu. Vremena su teška da bi se pomagalo strancima.“
Met pokuša da gume ruku pod kaput, ali Rand ga je držao za zglob i nije ga puštao. Stajao je na putu, gledajući čoveka ćuteći.
„Da sam dobar čovek“, reče Mul, „ponudio bih dvojici momaka mokrih do gole kože mesto da se osuše i zagreju ispred moje vatre. Ali teška su vremenu a stranci... Ne znam od čega bežite i ne želim da znam. Shvatate? Zbog moje porodice.“ Izvuče iznenada iz džepa kaputa dva duga vunena šala, tamna i debela. „Nije mnogo, ali evo. Pripadaju mojim momcima. Oni imaju druge. Ne znate me, shvatate? Vremena su teška.“
„Nismo vas ni videli“, saglasi se Rand uzimajući šalove. „Vi jeste dobar čovek. Najbolji koga smo sreli već danima.“
Farmer je izgledao iznenađeno, a onda zahvalno. Uhvativši dizgine, poterao je konje niz uzak putić. Pre no što je skrenuo kolima, Rand je već vodio Meta niz Kaemlinski put.
Kako se sumrak bližio, vetar je bivao sve hladniji. Met je počeo da zapitkuje buntovno kada će da stanu, ali Rand je išao dalje i vukao Meta za sobom, tražeći neko bolje sklonište od živice pored puta. Odeća im je bila još uvek vlažna, a vetar sve hladniji. Pretpostavljao je da ne bi mogli da prežive još jednu noć na otvorenom. Noć je pala, a on nije pronašao mesto gde bi mogli da se sklone. Vetar je postao kao led, i tukao je u njegov ogrtač. A onda je video svetla u tami pred njima. Selo.
Spusti šaku u džep, opipavajući novčiće. Bilo je tu više no dovoljno za obrok i sobu za njih dvojicu. Soba će im pružiti utočište od hladne noći. Ako budu ostali na otvorenom, na vetru i mrazu u vlažnoj odeći, ko god da ih nađe, pronaći će verovatno samo dva leša. Moraće jednostavno da paze da ne privlače pažnju više no što je to neophodno. Nema sviranja flaute, a Met svakako ne može da žonglira s očima u ovakvom stanju. Ponovo uhvati Meta za ruku i krenu prema svetlima koja su ga dozivala.
„Kada ćemo da stanemo?“, ponovo upita Met. Kako je škiljio napred, isturene glave, Rand nije bio siguran da li Met može da vidi i njega, a kamoli seoska svetla.
„Kada budemo negde gde je toplo“, odgovori.
Svetlo koje je dopiralo iz prozora osvetljavalo je i gradske ulice, a ljudi koji su se šetali po njima nisu brinuli o tome šta bi moglo biti u mraku. Jedina gostionica bila je široka zgrada, prizemna. Izgledala je kao da su joj sobe dodavane tokom godina bez nekog naročitog plana. Prednja vrata otvorila su se da propuste nekog da izađe i talas smeha prošao je kroz njih.
Rand se zaledi na ulici dok mu je pijani smeh kod Kočijaša koji pleše odjekivao u glavi. Gledao je kako čovek odlazi niz ulicu ne baš sigurno, a onda udahnu duboko i otvori vrata. Pazio je da ogrtač bude prebačen preko mača. Smeh ga preli.
Soba je bila dobro osvetljena lampama koje su visile s visoke tavanice. Odmah se primetila razlika u odnosu na gostionicu Samla Hejka. Kao prvo, ovde nije bilo pijančenja. Prostorija je bila puna ljudi koji su izgledali kao seljani i farmeri. Ako baš i nisu bili potpuno trezni, nisu bili ni daleko od toga. Smeh je bio iskren, iako pomalo usiljen. Ljudi su se smejali da zaborave svoje nevolje, ali ipak s pravim veseljem. Sama trpezarija bila je uredna, čista i topla od vatre u velikom kaminu na suprotnom kraju. Osmesi služavki bili su topli poput vatre, a Rand vide da mu se iskreno osmehuju.
Gostioničar je bio uredan kao i njegova gostionica, sa sjajnom belom keceljom povezanom oko njegove telesine. Randu je bilo drago što je to bio krupan čovek; sumnjao je da će ikada više verovati žgoljavom gostioničaru. Zvao se Rulan Alvin — Rand pomisli kako je to dobro znamenje, budući da ga je toliko podsećalo na Emondovo Polje. Odmeri ih od glave do pete, a onda učtivo spomenu plaćanje unapred.
„Ne kažem da ste vi takvi, shvatate, ali ovih dana ima ljudi koje ujutru ne vole da plate račun. Izgleda da mnogo mladog sveta ide za Kaemlin.“
Rand se nije uvredio; bio je isuviše mokar i umoran. Ali kada gazda Alvin spomenu cenu, oči mu se razrogačiše, a Met je zvučao kao da se guši.
Gostioničar opusti vilicu i odmahnu glavom žalosno, ali izgledalo je kao da je navikao na to. „Vremena su teška“, reče sumorno. „Ima malo toga, a ono čega ima košta petostruko više no ranije. Sledećeg meseca biće i skuplje, zakleo bih se u to.“
Rand izvuče novac i pogleda Meta. Met tvrdoglavo stisnu usne. „Hoćeš da spavaš u jarku?“, upita Rand. Met uzdahnu i isprazni džep nevoljno. Kada su platili račun, Rand se namršti kada je video koliko je malo ostalo da podeli s Metom.
Ali deset minuta kasnije jeli su paprikaš za stolom u uglu blizu kamina. Gurali su ga na kašike komadima hleba. Porcije nisu bile velike koliko bi Rand želeo, ali bile su vruće i dobre. Toplota iz kamina kravila ga je polako. Pretvarao se da gleda samo u tanjir, ali, u stvari, napeto je posmatrao vrata. Ljudi koji su ulazili ili izlazili ličili su na farmere, ali to nije smirivalo njegova strahovanja.
Met je jeo polako, uživajući u svakom zalogaju, iako je mrmljao o prejakoj svetlosti lampi. Posle nekog vremena izvadio je šal koji mu je Alpert Mul dao i zavezao ga oko čela, navlačeći ga sve dok mu oči nisu bile gotovo pokrivene. Nekoliko ljudi ih je zbog toga pogledalo, a Rand požele da se to nije desilo. Žurno počisti tanjir terajući Meta da i on požuri, a onda zatraži od gazda Alvina da ih odvede u njihovu sobu.
Gostioničar je bio iznenađen zato što se povlače tako rano, ali ništa nije kazao. Uze sveću i provede ih kroz lavirint hodnika do sobice sa dva uska kreveta u najudaljenijem delu gostionice. Kada je otišao, Rand spusti svoje zavežljaje pored kreveta, prebaci ogrtač preko stolice i pade na prekrivač potpunu obučen. Odeća mu je i dalje bila mokra i neudobna, ali hteo je da bude spreman za slučaj da moraju da beže. Nije skinuo ni opasač s mačem. Spavao je sa šakom na balčaku.