„Vruće“, promrmlja. Maglovito se priseti da mu je do malopre bilo hladno, ali sada se osećao kao da je u rerni. Povuče se za okovratnik, bacakajući se glavom. „Vruće.“ Osetio je Metovu šaku na čelu.
„Vratiću se odmah“, reče Met pre no što je nestao.
Okretao se nemirno na senu, nije znao koliko dugo, sve dok se Met nije vratio s prepunim tanjirom i bokalom i dve bele šolje koje su visile okačene o drške.
„Ovde nema Mudrosti“, reče, kleknuvši pored Randa. Napunio je solju i prineo je Randovim ustima. Rand halapljivo ispi vodu, kao da danima nije ništa pio — tako se i osećao. „Ne znaju čak ni šta je Mudrost. Ovde imaju neku ženu koju zovu Majka Brun, ali ona porađa neku ženu, a niko ne zna kada će se vratiti. Doduše, doneo sam malo hleba, sira i kobasica. Dobri gazda Inlou daće nam sve samo da nas njegovi gosti ne vide. Evo, probaj malo.“
Rand skloni glavu od hrane. Stomak mu se prevrnuo čim ju je video, čim je pomislio na nju. Posle nekog vremena, Met uzdahnu i poče da jede. Rand je gledao u stranu, pokušavajući da ga ne sluša.
Drhtavica i groznica naizmenično su se smenjivale. Met ga je pokrivao kada se tresao i pojio vodom kada se žalio na žeđ. Noć je bivala sve dublja, a izgled štale se menjao na treperavoj svetlosti fenjera. Senke su postajale oblici i počele su da se kreću po svojoj volji. A onda je video Ba’alzamona kako korača niz štalu dok mu oči plamte. Mirdraali su ga pratili s obe strane, lica skrivenih u dubinama crnih kapuljača.
Zgrabivši balčak, pokuša da se digne, vičući: „Mete! Mete, ovde su! Svetlosti, ovde su!“
Met se trže iz sna tamo gde je sedeo naslonivši se na zid, prekrštenih nogu „Šta? Prijatelji Mraka? Gde?“
Podrhtavajući na nogama, Rand pokaza panično niz štalu... i udahnu zaprepašćeno. Senke su igrale, konji su udarali kopitima u snu. Ništa više. Pao je ponovo na slamu.
„Samo smo mi tu“, reče Met. „Evo, daj mi to.“ Posegao je za Randovim opasačem s mačem, ali on steže balčak.
„Ne. Ne. Moram da ga sačuvam. On je moj otac. Razumeš? On je m-moj o-otac!“ Ponovo je počeo da drhti, ali držao se mača kao davljenik za konopac. „M-moj o-otac!“ Met je odustao od pokušaja da ga uzme i ponovo ga prekrio.
Bilo je i drugih posetilaca te noći dok je Met dremao.
Rand nije bio siguran da li su zaista bili tu ili ne. Ponekad bi pogledao Meta, kome je glava pala na grudi, pitajući se da li bi ih i on video da se probudi.
Egvena je iskoračila iz senki. Kosa joj je bila upletena u dugu tamnu pletenicu, kao u Emondovom Polju, a bila je bolna i žalosna. „Zašto si nas ostavio?“, upita ga. „Mrtvi smo zato što si nas napustio.“
Rand slabašno odmahnu glavom na senu. „Ne, Egvena. Nisam želeo da vas ostavim. Molim te.“
„Svi smo mrtvi“, reče mu tužno, „a smrt je kraljevstvo Mračnoga. Mračni nas sada ima, zato što si nas ti napustio.“
„Ne. Nisam imao izbora, Egvena. Molim te. Egvena, nemoj da ideš. Vrati se, Egvena!“
Ali, ona se vratila u senke i postala deo njih.
Moirainin izraz bio je produhovljen, ali bila je mrtvački bleda. Njen plašt je ličio na pokrov, a glas joj je bio kao bič. „Tako je, Rande al’Tor. Nemaš izbora. Moraš da odeš u Tar Valon ili ćeš pripasti Mračnom. Bićeš okovan za čitavu večnost u Senci. Samo te Aes Sedai mogu spasti sada. Samo Aes Sedai.“
Tom mu se cinično iskezi. Zabavljačeva odeća visila je u nagorelim krpama, od kojih ga kroz blesak ponovo ugleda kako se rve sa Seni kako bi mogli da pobegnu. Meso ispod krpa bilo je čađavo i nagorelo. „Veruj Aes Sedai, dečka i poželećeš da si mrtav. Zapamti, cena za pomoć Aes Sedai uvek je manja no šlo veruješ, uvek veća no što možeš da zamisliš. A koji će te Ađah pronaći prvi, eh? Crveni? Možda Crni. Najbolje je da bežiš, dečko. Beži.“
Lanov pogled bio je tvrd kao granit, a lice mu je bilo prekriveno krvlju. Neobično je videti sečivo sa znakom čaplje u rukama čobanina. Da li si ga vredan? Bolje bi bilo da jesi. Sada si sam. Ništa te ne vezuje, ali i nema nikoga da te štiti, a svako može biti Prijatelj Mraka.“ Osmehnu se kao vuk i krv mu zalipta iz usta. „Svako.“
Došao je i Perin, optuživao ga, preklinjao za pomoć. Gazdarica Al’Ver plakala je za svojom kćerkom, a Bejl Domon ga je psovao zato što je navukao Seni na njegov brod. Gazda Fič je lomio ruke nad pepelom svoje gostionice, a Min je vrištala u troločkim kandžama. Ljudi koje je poznavao. Ljudi koje je samo sreo. Ali najgori je bio Tam. Stajao je iznad njega, mršteći se i odmahujući glavom. Nije rekao ni reč.
„Moraš da mi kažeš“, molio je Rand. „Ko sam ja? Reci mi, molim te. Ko samja? Ko sam ja?“, povika.
„Polako, Rande.“
Pomisli na trenutak da mu to Tam odgovara, ali onda Tam nestade. Met se naginjao nad njim, držeći mu šolju vode prislonjenu uz usne.
„Samo se odmaraj. Ti si Rand al’Tor, eto ko si, s najružnijim licem i najtvrđom glavom u Dve Reke. Hej, pa ti se znojiš! Groznica je prestala.“
„Rand al’Tor?“, prošaputa Rand. Met klimnu glavom. Bilo je nečeg toliko utešnog u tome da je Rand zaspao bez gutljaja vode.
Koliko je mogao da se seti, dok je spavao nisu ga mučili košmari. Ipak, bio je to toliko lak san da je otvarao oči kad god bi Met proveravao kako mu je. Zapitao se jednom da li je Met uopšte spavao, ali utonuo je u san pre no što je ta misao nestala.
Razbudio se kada je čuo škripanje vrata, ali samo je ležao na trenutak u senu, poželevši da još spava. Ne bi bio svestan svog tela da spava. Mišići su ga boleli kao isceđene krpe, a toliko je i bilo snage u njemu. Slabašno je pokušao da podigne glavu; uspelo mu je pri drugom pokušaju.
Met je sedeo na svom uobičajenom mestu pored zida, nadomak Randa. Brada mu je bila na grudima koje su se ravnomerno dizale i spuštale, kao u dubokom snu. Šal mu kliznu preko očiju.
Rand pogleda ka vratima.
Tamo je stajala žena, držeći otvorena vrata. Bila je na trenutak samo tamna silueta u haljini, oivičena bledom svetlošću ranog jutra, a onda je zakoračila unutra, dopustivši da se vrata zatvore za njom. Na svetlosti fenjera mogao je da je vidi jasnije. Bila je otprilike istog godišta kao i Ninaeva, pomisli, ali sasvim sigurno nije bila seljanka. Bleda zelena svila njene haljine presijavala se pri kretanju. Plašt joj je bio bogato, meko sivilo, a kosa joj je bila pokupljena u čipkanu mrežu. Igrala se teškom zlatnom ogrlicom dok je zamišljeno gledala Meta i njega.
„Mete“, pozva ga Rand, a onda glasnije: „Mete!“
Met hrknu i skoro se preturio kada se probudio. Trljajući pospano oči, zagleda se u ženu.
„Došla sam da proverim svog konja“, rekla je, pokazavši neodređeno kn pregradama. Neprekidno ih je gledala. „Da li si bolestan?“
„Dobro je“, reče Met ukočeno. „Samo se prehladio na kiši. To je sve.“
„Možda bi trebalo da ga pogledam“, primeti ona. „Znam nešto malo o tim stvarima...“
Rand se upita da li je ona Aes Sedai. Nije pripadala ovde, ne samo po odeći, već više po svom samouverenom ponašanju, načinu na koji je držala glavu uzdignutom, kao da će svakog trenutka da izusti zapovest. A ako jeste Aes Sedai, iz kog je Ađaha?
„Sada mi je dobro“, odgovori joj. „Nema potrebe, zaista.“
Ali ona je prešla štalu, pridigavši suknju, pazeći gde gazi svojim sivim papučicama. Namrštivši se zbog slame, kleknu pored njega i dotače mu čelo.
„Nema groznice“, reče, posmatrajući ga namršteno. Bila je lepa na neki oštar način, ali nije bilo toplote na njenom licu. Nije bilo ni hladno; više je delovalo bezosećajno. „Doduše, bio si bolestan. Da. Da. I još uvek slab kao mače. Mislim...“ Zavuče ruku pod svoj plašt. Odjednom, sve se odigra isuviše brzo, Rand nije mogao da učini ništa drago sem da prigušeno uzvikne.
Nešto u njenoj ruci blesnu ispod plašta. Zasijalo je kada je zamahnula ka Metu preko Randa. Met se munjevito prevrnu postrance i začu se čvrsto tunk metal se zabi u drvo. Sve se dogodi za trenutak, a onda se smiri.