Met je ležao polupridignut. Stezao je njen zglob odmah iznad bodeža kop je zarila u zid, tamo gde je on sedeo, u visini gradi. Dragom rakom držao je sečivo iz Šadar Logota uz njeno grlo.
Pokušala je da vidi bodež koji je Met držao, pomerajući samo oči. Udahnu isprekidano, razrogačenih očiju, i pokuša da se odvoji od njega, ali Met je držao oštricu tik uz njenu kožu. Nakon toga, bila je nepomična kao kamen.
Navlaživši usne, Rand je posmatrao gredu iznad sebe. I da nije bio tako slab, verovatno ne bi stigao ni da se pomakne. A onda pogleda njen bodež i usta mu se osušiše. Drvo oko sečiva počelo je da crni; tanki pramenovi dima uzdigli su se iz gareži.
„Mete! Mete, njen bodež!“
Met pogleda ka bodežu, a onda ponovo ženu, ali nije se ni makla. Nervozno je oblizivala usne. Met odvoji grubo njenu raku od balčaka noža i odgurnu je, Prevrnula se unazad, dalje od njih, dočekavši se na ruke. Još uvek je gledali sečivo u njegovoj šaci. „Ne mrdaj“, upozorio je. „Upotrebiću ovo ako samo mrdneš. Hoću, veruj mi.“ Lagano je klimnula glavom. Sve vreme je netremice posmatrala Metov bodež. „Pazi na nju, Rande.“
Rand nije znao Šta da uradi ako bude pokušala nešto — da vrisne, na primer. Svkako nije mogao da juri za njom ako bude pokušala da utekne. Ali ona je samo sedela tu, ne pomerajući se, dok je Met vadio njen bodež iz zida. Crna mrlja se nije širila, iako se još uvek pomalo pušila.
Met se osvrnu oko sebe, tražeći neko mesto da spusti bodež, a onda ga pruži Randu. Ovaj ga uze oprezno, kao da hvata živu otrovnicu. Bodež je izgledao obično, iako ukrašen, s balčakom od blede slonovače i uskim sjajnim sečivom koje nije bilo duže od njegovog dlana. Bodež kao i svaki drugi. Ali on je video što to sečivo može da uradi. Balčak nije čak bio ni topao, ali šaka je počela da mu se znoji. Nadao se da ga neće ispustiti u seno.
Žena se nije ni pomerila s mesta na koje je pala, posmatrajući kako se Met polako okreće ka njoj. Gledala ga je, kao da se pita šta će učiniti sledeće. Rand primeti kako su se Metove oči iznenadno skupile. Šake mu se stegnu oko bodeža. „Mete, ne!“
..Pokušala je da me ubije, Rande. I tebe bi ubila. Ona je Prijatelj Mraka.“ Met ispljunu tu reč.
„Ali mi nismo“, reče Rand. Žena prestravljeno uzdahnu, kao da je tek sada shvatila šta je Met nameravao. „Mi nismo, Mete.“
Na trenutak, Met se zaledi. Sečivo u njegovoj ruci presijavalo se na svetlosti fenjera. A onda klimnu glavom. „Pređi tamo“, reče ženi, pokazavši bodežom prema vratima sobe s konjskom opremom.
Ustala je polako, zastavši da otrese slamu s haljine. I dok je išla u pravcu koji je Met pokazao, kretala se kao da nije bilo razloga za žurbu. Ali Rand primeti da je zabrinuto gledala bodež s rubinom u balčaku u Metovoj ruci. „Trebalo bi zaista da prestanete da se borite“, reče. „Na kraju, to bi bilo najbolje. Videćete.“ „Najbolje?“, reče Met suvo, protrljavši grudi tamo gde bi ga sečivo pogodilo da se nije sklonio. „Miči se tamo.“
Sleže ramenima opušteno dok je radila kako joj je kazao. „Greška. Zavladala je poprilična... zbrka otkako se desilo ono s onom uobraženom budalom, Godom. A da ne spominjemo idiota koji je sve uspaničio u Market Šeranu. Niko ne zna šta se tamo dogodilo i kako. To je još opasnije za vas, zar ne vidite? Imačete počasna mesta ako svojevoljno priđete Velikom gospodaru, ali dok god bežite, bićete progonjeni, a ko zna šta će biti onda.“
Rand se stresao. Moji psi su ljubomorni i možda neće biti nežni.
„Dakle, imate problema s dvojicom seljačića.“ Met se nasmeja sumorno. Možda vi, Prijatelji Mraka, niste toliko opasni koliko sam čuo.“ Otvori širom vrata sobe s opremom i koraknu unazad.
Zastala je na dovratku, pogledavši ga preko ramena. Njen pogled bio je kao led, a glas još hladniji. „Otkrićeš koliko smo opasni. Kada Mirdraal stigne ovamo...“ Met prekinu njenu priču zalupivši vrata i navuče zasun. Kada se okrenuo, pogleda zabrinuto u Randa. „Sen“, reče napeto vraćajući bodež pod kaput. „Kaže da dolazi ovamo. Kako te noge služe?“
„Ne bih mogao da plešem“, promrmlja Rand, „ali, ako mi pomogneš da ustanem, moći ću da hodam.“ Pogleda nož u ruci i strese se. „Krv i pepeo, mogu I da trčim.“
Met povuče Randa da ustane, užurbano tovareći njihove stvari. Randu su noge podrhtavale i morao je da se nasloni na svog prijatelja kako bi ostao uspravan, ali trudio se da ne zadržava Meta. Držao je njen bodež podalje od sebe. Napolju je bilo vedro vode. Bacio ga je unutra dok su prolazili. Kada je sečivo dotaklo vodu, začulo se šištanje; para se digla iz vedra. Namršti se i pokuša da hoda brže.
U zoru je već mnogo ljudi bilo na ulici, bez obzira što je tako rano. Ali svi su gledali svoja posla i niko nije ni pogledao dvojicu mladića koji su napuštali selo, pogotovo kada se toliko stranaca muvalo okolo. Ali ipak, Rand steže svaki mišić, pokušavajući da stoji pravo. Sa svakim korakom pitao se da li je neko od ljudi koji su žurili pored njega bio Prijatelj Mraka. Da li neko od njih čeka ženu s bodežom? Ili Sen?
Milju van sela izdala ga je snaga. Jednog trenutka hodao je i dahtao, oslonjen o Meta; sledećeg trenutka obojica su bili na zemlji. Met ga odvuče na stranu.
„Moramo da nastavimo dalje“, reče Met. Prođe prstima kroz kosu, a onda navuče šal preko očiju. „Ranije ili kasnije, neko će je pustiti, a onda će nas juriti ponovo.“
„Znam“, prodahta Rand. „Znam. Pomozi mi.“
Met ga ponovo povuče, ali on se zaljulja. Znao je da je uzalud. Čim bude pokušao da zakorači, opet će pasti pravo na nos.
Dok je držao Randa, Met je čekao nestrpljivo da taljige koje su dolazile iz sela prođu pored njih. Zagunđa iznenađeno kada su usporile i zaustavile se pored njih. Čovek grubog lica pogledao ih je sa sedišta.
„Nešto nije u redu s njim?“, upita čovek ne vadeći lulu iz usta.
„Samo je umoran“, reče Met.
Rand vide da sve to ne ide na dobro. Naročito ako se bude oslanjao na Meta kao u tom trenutku. Pusti ga i odmaknu se za korak. Noge su mu drhtale, ali natera se da stoji i dalje. „Nisam spavao dva dana“, reče. „Pojeo sam nešto od čega sam se razboleo. Sada mi je bolje, ali nisam spavao.“
Čovek dunu oblak dima krajem usta. „Idete u Kaemlin, zar ne? Da sam vaših godina, pretpostavljam da bih i ja otišao da vidim tog lažnog Zmaja.“
„Da“, Met klimnu glavom. „Tako je. Idemo da vidimo lažnog Zmaja.“
„Pa, penjite se, onda. Tvoj prijatelj neka se popne pozadi. Ako mu pozli ponovo, najbolje da bude na slami, a ne ovde. Zovem se Hajam Kinč.“
34
Poslednje selo
Stigli su u Kerisford tek posle mraka. Randu se činilo da im je trebalo mnogo više vremena nego što im je gazda Kinč rekao kada su ga napustili. Pitao se da li mu se poremetio osećaj za vreme. Samo tri noći od Haualala Goda i Četiri Kralja, dve otkako ih je Paitr iznenadio u Market Šeranu. Jedva dan od kada je bezimena žena — Prijatelj Mraka, pokušala da ih ubije u štali Kraljičinog čoveka. Ali čak je i to delovalo kao da se odigralo pre godinu dana ili u prošlom životu.
Sita god da se dešavalo s vremenom, Kerisford je izgledao potpuno obično. Barem spolja. Uredne kuće od cigle, prekrivene puzavicama, i uske ulice, izuzev samog Kaemlinskog puta, tihe i naizgled mirne. Ali šta je ispod toga?, upita se Market Šeran takođe je naizgled bio miran, kao i selo gde je ona žena...
Nije ni znao ime tog sela, niti je želeo da razmišlja o njemu.
Svetlost se kroz prozore prolivala na ulice, gotovo prazne. To je odgovaralo Randu. Šunjajući se od ugla do ugla, izbegavao je ono malo ljudi koji su bili napolju. Met mu je bio uz rame i ukočio bi se na škripanje šljunka koje bi mu javilo da im prilazi neki seljanin. Preskakali su iz senke u senku kada bi neka nejasna prilika prošla pokraj njih.