Reka Keri bila je tu jedva trideset koraka široka, a crna voda tekla je lenjo, ali preko gaza je odavno bio sagrađen most. Vekovi kiše i vetra istrošili su potporne kamene stubove tako da su sada izgledali skoro kao prirodni oblici. Godine teretnih kola i trgovačkih karavana promenile su i debele drvene daske, koje su olabavljene, lupkale pod njihovim čizmama, glasno kao bubnjevi. Dugo nakon što su prošli kroz selo i zašli u okolne njive, Rand je očekivao da će ih zaustaviti neko i upitati ko su. Ili još gore, da će znati ko su.
Što su dalje išli, zemlja je bivala sve nastanjenija. Uvek su mogli da vide svetla farmi. Živice i ograde bile su svuda pored puta i polja. Njiva je bilo svuda, a nijedan šumarak nije bio blizu puta. Izgledalo je kao da su uvek na obodu nekog sela, čak i kada su bili satima udaljeni od najbližeg mesta. Uredno i mimo. Nigde nije bilo ni naznake da Prijatelji Mraka, ili nešto još goro, možda vreba u tami.
Odjednom, Met sede na put. Podiže šal navrh glave, sada kada je jedina svetlost bila mesečina. „Hvat je dva koraka“, promrmlja. „Milja je hiljadu hvatova liga je četiri milje... Neću da pređem ni deset koraka više, sem ako nakon toga nije mesto na kome mogu da prespavam. A ni nešto za jelo ne bi bilo na odmet. Da nisi možda sakrio nešto u džepovima? Možda jabuku? Ne bih ti zamerio ako jesi. Mogao bi barem da pogledaš.“
Rand osmotri put u oba smera. Oni su jedini išli kroz noć. Pogleda Meta, koji je skinuo jednu čizmu i trljao nogu. A sada više ni oni ne idu. I njega su bolele noge. Zadrhtale su mu, kao da mu kažu da nije povratio onoliko snage koliko je mislio.
Tamne mogile stajale su u poljima odmah ispred njih. Stogovi sena, smanjeni od zimskog prehranjivanja, ali ipak stogovi.
Gurnu Meta nogom. „Tamo ćemo prespavati.“
„Ponovo seno“, uzdahnu Met, ali navuče čizmu i ustade.
Vetar poče da duva, a noć je bivala sve hladnija. Popeli su se preko glatkih motki ograde i brzo se ukopali u seno. Navošteno platno čuvalo je seno od kiše, ali i od vetra.
Rand se okretao u udubljenju koje je načinio sve dok se nije udobno smestio. Seno ga je i dalje bockalo kroz odeću, ali navikao je na to. Pokušao je da prebroji senjake i stogove u kojima je spavao od Belog Mosta. Junaci u pričama nikada nisu morali da spavaju u senu ili pod živicama. Ali, više nije bilo lako da se pretvara da je junak iz priče, čak i nakratko. Uzdahnu i podiže okovratnik, u nadi da će tako sprečiti slamke sena da mu upadaju za vrat.
„Rande?“, reče Met tiho. „Rande, misliš li da ćemo uspeti?“
„Da dođemo do Tar Valona? Ima još dosta do njega, ali...“
„Do Kaemlina. Misliš li da ćemo stići do Kaemlina?“ Rand podiže glavu, ali bilo je mračno u njihovoj jazbini; jedino je po glasu mogao da zaključi gde je Met. „Gazda Kinč reče dva dana. Prekosutra, ili sledećeg dana, bićemo tamo.“
„Ako nas niz put ne bude čekalo stotinak Prijatelja Mraka, ili Sen ili dve.“ Na trenutak je zavladala tišina, a onda Met reče: „Mislim da smo samo mi ostali, Rande.“ Zvučao je uplašeno. „Šta god da se desilo, ostali smo samo nas dvojica. Samo mi.“
Rand odmahnu glavom. Znao je da Met to nije mogao da vidi u tami, ali je ipak načinio taj pokret više zbog sebe no zbog njega. „Spavaj, Mete“, reče umorno. Ali dugo nije zaspao. Samo mi.
Probudilo ga je kukurikanje petlova. Isteturao se u praskozorje, čisteći seno s odeće. Uprkos njegovoj predostrožnosti, nešto vlati mu se ipak uvuklo za vrat. Slamke su ga grebuckale između plećki. Skinu kaput i izvuče košulju iz pantalona da bi ih izvadio. Shvati da je neko tu tek kada mu je jedna ruka bila iza vrata, a draga iza leđa.
Sunce nije još zaista izgrejalo, ali nekolicina ljudi već je išla ka Kaemlinu, sami ili u društvu. Neki su nosili torbe ili zavežljaje na leđima, a drugi samo štap za šetnju, ili ni to. Uglavnom su to bili momci, ali tu i tamo bilo je i devojaka, pa i poneko stariji. Svi su bili prašnjavi, kao da su prešli dug put. Neki su gledali pred noge, umorno pogrbljeni, iako je bilo tako rano. Drugi su gledali u nešto ispred, što se nije moglo videti. U nešto u pravcu svitanja.
Met se iskotrlja iz stoga sena, snažno se češući. Zastao je samo toliko da obmota šal oko glave. Ovoga jutra malo manje je zaklonio oči. „Misliš li da ćemo danas naći nešto za jelo?“
Randov stomak zakrča saosećajno. „Mislićemo o tome usput“, reče. Na brzinu popravivši svoju odeću, iskopa stvari iz plasta.
Kad su stigli do ograde, i Met primeti ljude. Namršti se i stade u polju dok se Rand peo preko ograde. Jedan mladić, ne mnogo stariji od njih, pogleda ka njima dok je prolazio. Odeća mu je bila prašnjava, kao i smotano ćebe preko leđa.
„Kuda si krenuo?“, uzviknu Met.
„Pa, u Kaemlin, da vidim Zmaja“, uzvrati momak bez zaustavljanja. Podiže obrvu kada je primetio ćebad i bisage koje su visile s njihovih ramena, i dodade: „Baš kao i vi.“ Nastavio je dalje smejući se, gledajući nestrpljivo napred.
Met je ponovio pitanje nekoliko puta tokom dana, a jedini ljudi koji mu nisu isto odgovorili bili su seljani. Oni bi samo pljuvati i zgađeno okretali leđa, ali su i motrili. Gledali su sve strance na isti način, krajičkom oka. Njihova lica govorila su jasno da su stranci u stanju da urade svašta ako se ne pazi na njih.
Starosedeoci u tom području nisu bili oprezni samo zbog nepoznatih ljudi. Činilo se da su bili poprilično besni. Mnogo ljudi je išlo putem, raštrkanih na sve strane. Kada bi se seljačke taljige i kola pojavili, sa suncem koje je virilo preko obzorja, oni bi im usporili njihovu ionako sporu vožnju. Niko nije bio raspoložen da im ponudi prevoz. Pre se mogao očekivati kiseli izraz lica i možda psovka zbog posla na koji nisu mogli da stignu.
Trgovačka kola jurila su putem bez mnogo ometanja, a iza njih su ostajale podignute pesnice, bez obzira da li su išli ka Kaemlinu ili iz njega. Kada se prvi trgovački karavan pojavio tog jutra, približavajući se brzim kasom dok se sunce još jedva videlo iza njih, Rand se skloni sa puta. Izgledalo je kao da uopšte nemaju nameru da uspore. Rand je video kako se i drugi ljudi sklanjaju. Pomerio se sve do ivice puta, ali nastavio je da hoda.
Kada su prvi put prolazila kola, jedino upozorenje bio mu je odblesak kretnje. Bacio se na zemlju u trenutku kada je vozarev bič pukao u vazduhu na mestu gde je bila Randova glava. Pogleda u vozara ležeći dok su kola prolazila pored njega. Tvrd pogled iznad iskrivljenih usana. Nije ga bilo briga što je nekome mogao da izbije oko i da ga okrvavi.
„Svetlost te oslepela!“, povika Met za kolima. „Ne možeš...“ Stražar na konju tresnu ga po ramenu krajem koplja i obori ga na zemlju pored Randa.
„Sklanjaj se s puta, ti prljavi Prijatelju Mraka!“, zareža stražar produživši dalje.
Posle toga sklanjali su se od kola. Bilo ih je svakako prilično. Tutnjava i treska jednog karavana jedva da bi utihnuli, a već bi čuli kako drugi dolazi. Za stražare i vozare putnici za Kaemlin bili su smeće koje hoda.
Rand je jednom pogrešio u proceni dužine vozarevog biča za samo palac. Stavio je ruku na plitku ranu iznad obrve. Morao je da proguta kako ne bi povratio na pomisao koliko je bila blizu njegovom oku. Vozar mu se nasmeja. Rand uhvati drugom rukom Meta kako bi ga sprečio da nategne luk.
„Pusti“, reče mu. Pokaza glavom ka stražarima koji su jahali pored kola. Neki od njih su se smejali, a drugi su mrko gledali Metov luk. „Ako budemo imali sreće, prebiće nas samo kopljima. Ako budemo imali sreće.“
Met zagunđa natmureno, ali pustio je da ga Rand odvuče dalje niz put.
Dvaput su čete Kraljičine garde projahale putem, dok su zastavice na njihovim kopljima lepršale na vetru. Neki od seljaka obratili su im se, tražeći tlu se uradi nešto sa strancima, a Garda bi uvek zastala da ih strpljivo sasluša. Negde oko podneva, Rand uspori da bi čuo jedan takav razgovor.