Rand zaustavi dah kada čovek spomenu Četiri Kralja. Kada su počeli da pričaju o maču, pogleda Meta. Njegov prijatelj bio je prislonjen uza zid i gledao je u tamu tako raširenih očiju da je izgledalo kao da nema zenice. I Rand je želeo da se zapilji u noć — Polučovek bi mogao biti bilo gde — ali ipak nastavi da gleda dvojicu ispred gostionice.
„Mač sa čapljom!“, uzviknu Bant. „Nije ni čudo što želi da ga vrati.“
Holdvin klimnu glavom. „Da, a i njih. Moj prijatelj je bogat čovek. On je... on je trgovac, a oni su pravili nevolje ljudima koji rade za njega. Pričali su neke strašne priče i uznemiravali ljude. Oni su Prijatelji Mraka, a i Loganovi sledbenici.“
„Prijatelji Mraka i sledbenici lažnog Zmaja? I pričaju strašne priče? Dosta su toga postigli za tako mlade ljude. Ti, beše, reče da su mladi?“ Bant je zvučao podsmešljivo, ali gostioničar to nije primetio.
„Da. Nemaju još ni dvadeset godina. Raspisana je nagrada — stotinu kruna u zlatu — za njih dvojicu.“ Holdvin je oklevao na trenutak, a onda dodade: „Slatkorečivi su, ta dvojica. Svetlost zna kakve bi priče ispričali, pokušavajući da zavade ljude. A i opasni su, iako ne deluju tako. Zlobni. Najbolje je da ih se čuvaš, ako ti se učini da si ih video. Dva mladića, jedan s mačem, a obojica se stalno osvrću. Ako budu oni pravi, moj... moj prijatelj će ih pokupiti čim budu pronađeni.“
„Zvučiš gotovo kao da ih znaš.“
„Prepoznaću ih kada ih budem video“, reče Holdvin samouvereno. „Samo nemoj da pokušaš da ih uhvatiš sam. Dođi da mi kažeš ako ih budeš video. Moj... prijatelj postaraće se za njih. Stotinu kruna za njih, ali želi ih obojicu.“
„Stotinu kruna za njih“, reče Bant zamišljeno. „A koliko daje za taj mač koji toliko želi?“
Holdvin je izgleda iznenada shvatio da ga drugi čovek ismeva. „Ne znam ni zašto ti pričam“, odseče. „Vidim da još hoćeš da ostvariš onaj svoj glupi plan.“
„Ne tako glup“, odgovori Bant smireno. „Možda ne bude drugog lažnog Zmaja koga ću moći da vidim pre no što umrem — Svetlost poslala da je tako! A suviše sam star da se gušim u prašini za nekim trgovcem sve do Kaemlina. Biću sam na putu, a stići ću u Kaemlin rano ujutru.“
„Sam?“, gostioničarev glas podrhtavao je pakosno. „Nikada ne znaš šta može da vreba u noći, Almene Bante. Potpuno sam na putu, u mraku. Ako neko i čuje tvoje vrištanje, niko neće skloniti zasun s vrata da izađe i da ti pomogne, pogotovo ne u ovim vremenima, Bante. Ni tvoj najbliži komšija.“
Ništa od toga nije izgleda dotaklo starog farmera. Odgovorio je smireno kao i pre: „Ako Kraljičina garda ne može da osigura put ovako blizu Kaemlinu, onda niko od nas nije bezbedan ni u sopstvenom krevetu. Ako mene pitaš, jedino što bi Garda trebalo da uradi pa da bude sigurna da su putevi bezbedni, jeste da baci tog tvog prijatelja u lance. Šunja se po mraku; plaši se da ga bilo ko pogleda. Nemoj mi reći da ne sprema neko zlodelo.“
Plaši!“ uzviknu Holdvin. „Ti matora budalo, da samo znaš...“ Zatvori usta tako naglo da su mu zubi zveknuli. Stresao se. „Ne znam zašto gubim vreme s tobom. Odlazi više! Prekini da čangrljaš ispred moje radnje.“ Vrata gostionice zalupila su se iza njega.
Mrmljajući sebi u bradu, Bant se uhvati za ivicu sedišta i podiže nogu na osovinu.
Rand je oklevao samo na trenutak. Met ga uhvati za ruku dok je kretao napred.
„Da li si poludeo, Rande? Prepoznaće nas sigurno!“
„Ti bi radije ostao ovde? Sa Seni koja se muva okolo? Šta misliš, koliko daleko bismo stigli pešice pre no što nas pronađe?“ Pokušao je da ne razmišlja o tome koliko daleko bi stigli u taljigama dok ih ne pronađe. Ote se od Meta i potrča niz put. Držao je brižljivo prikupljen ogrtač, tako da je mač bio skriven. Vetar i hladnoća bili su dovoljno dobar izgovor za to.
„Nisam mogao a da ne čujem da idete u Kaemlin“, reče.
Bant se trže, vadeći brzo štap iz taljiga. Njegovo grubo lice bilo je mreža bora, nije imao polovinu zuba, ali čvornovate ruke držale su štap čvrsto. Posle nekog vremena, spusti kraj štapa na zemlju i nasloni se na njega. „Dakle, vas dvojica idete u Kaemlin. Da vidite Zmaja, a?“
Rand nije shvatio da je Met pošao za njim. Doduše, Met je poprilično zaostao, posmatrajući gostionicu i starog farmera podjednako sumnjičavo kao i noć.
„Lažnog Zmaja“, naglasi Rand.
Bant klimnu. „Naravno. Naravno.“ Pogleda popreko u gostionicu, a onda gumu naglo štap ispod sedišta taljiga. „Pa, ako hoćete prevoz, penjite se. Protraćio sam dovoljno vremena.“ Već se peo u sedište.
Rand se pope pozadi kada je farmer šibnuo konja dizginima. Met potrča da ih stigne dok su taljige polazile. Rand ga uhvati za ruke i povuče ga gore.
Bant je vozio tako da je selo brzo nestalo u noći. Rand je ležao pozadi na golim daskama, boreći se da ne zaspi, jer gaje škriputanje točkova mamilo u san. Met priguši zevanje pesnicom, posmatrajući oprezno okolinu. Tama je polegla po poljima i farmama, posuta svetlima kuća, koja su izgledala udaljeno, kao da se bezuspešno bore protiv noći. Sova zahukta, plač žalopojke, a vetar zaječa kao duše izgubljene u Senci.
Mogao bi da bude bilo gde, pomisli Rand.
Izgleda da je i Bant osećao pritisak noći, jer iznenada progovori: „Da li ste vas dvojica bili u Kaemlinu ranije?“ Kratko se nasmeja. „Pretpostavljam da niste. Najveći grad na svetu. Oh, čuo sam sve o Ilijanu, Ebou Daru i Tiru i svemu tome — ima uvek budala koje misle da je nešto veće ili bolje samo zato što je negde preko obzorja — ali što se mene tiče, Kaemlin je najlepši. Ne bi mogao biti lepši. Ne, ne bi. Sem, možda, ako se kraljica Morgaza, Svetlost je osvetlila, ne otarasi one veštice iz Tar Valona.“
Rand je ležao, a umesto jastuka stavio je svoje ćebe preko zavežljaja od Tomovog plašta, i posmatrao kako noćne senke promiču, puštajući da ga farmerove reči preplave. Ljudski glas razgonio je tamu i prigušio žalopojku vetra. Okrenu se da pogleda tamnu masu Bantovih leđa. „Mislite na Aes Sedai?“ „Na šta drugo bih mogao da mislim? Sedi tamo u palati kao pauk. Ja sam dobar kraljičin podanik, niko ne može reči da nisam, ali to jednostavno nije u redu. Nisam ja jedan od onih što pričaju da Elaida isuviše utiče na kraljicu. Ne ja. A što se tiče budala koji tvrde da je Elaida u stvari kraljica po svemu, sem po tituli..Pijunu u noć. „Toliko o njima. Morgaza nije nikakva lutka da igra na koncima veštica iz Tar Valona.“
Još jedna Aes Sedai. Ako... Kada Moiraina stigne u Kaemlin, mogla bi i da ode kod sestre Aes Sedai. Ako se dogodilo ono najgore, ta Elaida mogla bi da im pomogne da stignu do Tar Valona. Pogleda Meta, a on odmahnu glavom kao da je Rand govorio naglas. Nije mogao da vidi Meta, ali znao je da bi ugledao kako ga odbija.
Bant nastavi s pričom, šibajući dizginima kad god bi konj usporio. Ali, sem toga, ruke su mu bile oslonjene na kolena. „Ja sam dobar kraljičin podanik, kao što rekoh, ali čak i budale kažu nešto pametno tu i tamo. Čak i ćorava koka pronađe zrno. Nešto mora da se promeni. Ovo vreme, usevi koji ne niču, krave koje pregorevaju, mrtvorođena ili dvoglava telad i jagnjad. Prokleti gavranovi neće više ni da čekaju da neko umre. Ljudi su uplašeni. Traže nekoga da ga okrive. Zmajevi očnjaci pojavljuju se na vratima. Spodobe se šunjaju u noći. Ambari se spaljuju. Onakvi kao onaj Holdvinov prijatelj plaše narod. Kraljica mora da uradi nešto pre no što bude prekasno. Shvatate to, zar ne?“ Rand izusti nešto neodređeno. Izgleda da su imali više sreće no što je mislio kada su naleteli na ovog starca s taljigama. Da su sačekali zoru, ne bi verovatno otišli dalje od onog sela. Spodobe koje se šunjaju u noći. Pridigao se da pogleda preko stranica taljiga u tamu. Senke i oblici kao da su igrali u crnilu. Spustio se pre no što je počelo da mu se privida da tamo ima nečega.