Bant to shvati kao slaganje. „Dabome. Ja sam dobar kraljičin podanik i stajaću protiv svakoga ko pokuša da joj naškodi, ali sam u pravu. Evo sad, ledi Elena i lord Gavin. Tu ne bi bilo loše da se nešto malo promeni, a možda bi moglo i da se postigne nešto dobro. Naravno, znam da smo uvek tako radili u Andora. Slali su kćer naslednicu u Tar Valon da uči s Aes Sedai, a najstarijeg sina da uči sa Zaštitnicima. Ja verujem u tradiciju, verujem, ali gledajte do čega je to dovelo poslednji put. Luk je pronađen mrtav u Pustoši pre no što je i proglašen Prvim princem od mača, a Tigraina je nestala — pobegla ili poginula kada je došlo vreme da sedne na presto. To nas još uvek muči.
Neki govore da je još uvek živa, znate, da Morgaza nije prava kraljica. Proklete budale. Ja se sećam šta se desilo. Kao da je bilo juče. Nije bilo kćeri naslednice kada je stara kraljica umrla, a svaka Kuća u Andora spletkarila je i borila se za to pravo. I Taringail Damodred. Ponašao se kao da nije izgubio ženu; bio je sav zagrejan da otkrije koja će Kuća pobediti, tako da može da se ponovo oženi i postane Princ supružnik naposletku. Pa, uspelo mu je, mada, zašto je Morgaza izabrala... Ah, nijedan muškarac ne zna kako radi ženski um, a kraljica je dvostruko žena — udata za čoveka i za zemlju. Dobio je ono što je želeo, u svakom slučaju, ako ne baš i onako kako je želeo.
Napravio je spletke u Kairhienu pre no što je završio, a znate kako se to okončalo — drvo je isečeno, a Aijeli u crnim velovima došli su preko Zmajevog zida. Pa, poginuo je pošteno nakon što je izrodio Elenu i Gavina, tako da je to gotovo, pretpostavljam. Ali, zašto ih poslati u Tar Valon? Vreme je da ljudi odustanu od spajanja prestola Andora i Aes Sedai. Ako treba da odu negde drugde da nauče šta im treba, pa Ilijan ima biblioteke isto tako dobre kao i one u Tar Valonu, a naučiće ledi Egvenu isto toliko o vladanju i spletkarenju koliko i veštice. Niko ne zna više o spletkama od Ilijanaca. A ako Garda ne može da nauči lorda Gavina vojevanju, pa imaju vojnike i u Ilijanu. A zapravo, i u Šienaru i Tiru. Ja sam dobar kraljičin podanik, ali mislim da je vreme da se prekine sve ovo natezanje s Tar Valonom. Tri hiljade godina dovoljno je dugo. Predugo. Kraljica Morgaza može da nas vodi i da popravi stvari i bez pomoći Bele kule. Kažem vam, to je žena pred kojom je ponos kleknuti za blagoslov. Ma, jednom...“
Rand se borio protiv sna za kojim mu je telo vapilo, ali ravnomerno škriputanje i ljuljanje taljiga uspavalo gaje i on je utonuo u san, slušajući Bantov glas. Sanjao je Tama. Bili su isprva za velikim hrastovim stolom na farmi i pili čaj dok mu je Tam pričao o prinčevima supružnicima, kćerima naslednicama, Zmajevom zidu i Aijelima s crnim velovima. Mač sa znakom čaplje ležao je na stolu između njih, ali nijedan ni drugi nije ga gledao. Našao se iznenada u Zapadnoj šumi. Vukao je sklepanu nosiljku kroz noć osvetljenu mesečinom. Kada se osvrnuo, Tom je bio na nosilima, a ne njegov otac. Sedeo je prekrštenih nogu i žonglirao na mesečini.
„Kraljica je udata za zemlju“, reče Tom dok su loptice jarkih boja igrale u krug, „ali Zmaj... Zmaj je jedno sa zemljom, a zemlja je jedno sa Zmajem.“
Nakon toga, Rand vide Sen kako dolazi. Vetar nije pomerao crni plašt, a konj je jurio između drveća tiho kao duh. Dve odsečene glave visile su na jabuci Mirdraalovog sedla. Krv je kapala i tekla u tamnim potocima niz sapi njegovog pastuva, crna kao ugalj. Lan i Moiraina, lica iskrivljenih od bola. Sen je u šaci držala povoce, jašući. Svaki povodac vodio je do vezanih ruku jednog od onih koji su trčali iza bešumnih kopita, a lica su im bila puna očajanja. Met i Perin. I Egvena.
„Ne ona!“, povika Rand. „Svetlost te ubila, mene hoćeš, a ne nju!“
Polučovek mahnu rukom, a plamenovi proždraše Egvenu. Meso se pretvorilo u pepeo, kost počrnela i smrvila se.
„Zmaj je jedno sa zemljom“, reče Tom. Žonglirao je još uvek, kao da ga se to ne tiče. „A zemlja je jedno sa Zmajem.“
Rand zavrišta... i otvori oči.
Taljige su škriputale niz Kaemlinski put, ispunjene tamom i slatkastim mirisom sena koje odavno nije bilo tu, kao i nejasnim mirisom konja. Stvorenje crnje od noći ležalo mu je na grudima, a oči crnje od smrti gledale su njegove.
„Ti si moj“, reče gavran i zabi mu oštar kljun u oko. Zavrišta kada mu kljun iskopa oko.
Trgao se uz krik koji mu je kidao grlo, uhvativši se za lice obema rukama.
Svetlost ranog jutra kupala je taljige. Zagledao se ošamućeno u svoje šake. Nije bilo krvi. Nije bilo bola. Ostatak sna već se gubio, ali to... Opipao je lice bojažljivo i stresao se.
„Barem...“, zevnu Met tako da su vilice počele da mu pucketaju. „Barem si malo odspavao.“ Bilo je nešto saosećanja u njegovom krmeljivom pogledu. Skupio se pod svoj ogrtač, dok mu je savijeno ćebe bilo pod glavom. „On je pričao čitave proklete noći.“
„Jesi li potpuno budan?“, reče Bant sa sedišta. „Uplašio si me, jesi, kada si onako dreknuo. Pa, stigli smo.“ Mahnu rukom pred sobom svečano. „Kaemlin, najlepši grad na svetu.“
35
Kaemlin
Rand se okrenu i kleknu iza sedišta. Nasmeja se od olakšanja. „Uspeli smo, Mete! Rekao sam ti da ćemo...“
Reči su utihle same od sebe kada je pogledao Kaemlin. Posle Baerlona, a još više posle ruševina Sadar Logota, mislio je da zna kako veliki grad izgleda, ali ovo... ovo je bilo više no što je verovao da postoji.
Izvan velikog zida gurale su se zgrade, kao da je svaki gradić kroz koji su prošli bio tu premešten, jedan uz drugi, a onda svi zbijeni zajedno. Spratovi gostionica nadnosili su se nad krovovima kuća od crvenog crepa, a četvrtasta skladišta, široka i bez prozora, pokušavala su da potisnu sve ostalo. Crvena cigla, sivi kamen i zemljane kuće okrečene u belo, sve je bilo pomešano i isprepletano dokle je pogled dosezao. Baerlon bi ovde mogao da nestane, a da se i ne primeti. Beli Most bio bi progutan dvadeset puta, bez ijednog talasića.
A zidine! Pedeset stopa visoka litica od bledosivog kamena, prošarana srebrnim i belim, pružala se u velikom krugu, savijajući ka severu i jugu dok on nije počeo da se pita koliko daleko doseže. Čitavom dužinom bile su podignute kule, okrugle, visoko iznad samih zidina. Crveni i beli barjaci vijorili su se na vetru iznad svake od njih. Iz unutrašnjosti grada provirivale su druge kule. Bile su vitke i još više od onih na bedemima, a kupole su sijale belo i zlatno na suncu. Hiljadu priča slikalo je gradove u njegovim mislima, velike gradove kraljeva i kraljica, prestola, moći i legendi, a Kaemlin je ispunjavao te predstave duboko u umu kao voda u krčagu. Taljige su zaškripale niz širok put ka gradu, prema kapiji između dve kule. Kola trgovačkih karavana kotrljala su se izlazeći iz te kapije, ispod ogromnog kamenog luka koji bi mogao da propusti diva, ili deset divova rame uz rame. Pijace bez zidova pratile su put s obe strane, crepovi na kućama sijali su crveno i purpurno, a štale i obori popunjavali su prostor. Telad su zapevala, stoka mukala, guske šištale, pilići zvocali, koze meketale, ovce blejale, a ljudi su se cenkali glasno koliko su ih grla nosila. Utonuli su u zid buke dok su prilazili kapijama Kaemlina.
„Sta sam vam rekao?“ Bant je morao gotovo da viče da bi mogli da ga čuju. „Najlepši grad na svetu. Sagradili su ga Ogieri, znate. Unutrašnji grad, barem, i palatu. Toliko je star Kaemlin. Kaemlin, gde dobra kraljica Morgaza, Svetlost je osvetlila, donosi zakone i čuva mir Andora. Najlepši grad na zemlji.“
Rand je pomislio isto. Usta su mu bila otvorena, a želeo je da pokrije uši šakama da bi prigušio zvonjavu. Ljudi su se gurali na putu, kao što se narod u Emondovom Polju tiskao na Zelenilu za Bel Tin. Setio se kako je mislio da je Baerlon prepun sveta i gotovo se nasmeja. Pogleda Meta i isceri se. I on je držao šake preko ušiju, a ramena su mu bila pogrbljena, kao da je želeo i njima da zatvori uši.