„Kako ćemo ovde da se krijemo?”, upita glasno kada je video da ga Rand gleda. „Kako da znamo kome da verujemo, kada ih ima ovako mnogo? Tako prokleto mnogo. Svetlosti, buka!“
Rand pogleda Banta pre no što odgovori. Farmer je bio sav obuzet gledanjem grada; sa svom tom bukom, svejedno, možda ga ne bi ni čuo. Ali ipak, Rand primače usta Metovom uvu. „A kako će nas pronaći u takvoj gomili? Zar ne vidiš, praznoglavi idiote? Bezbedni smo, ako ikada naučiš da držiš jezik za zubima!” Zamahom ruke obuhvati sve — pijace, gradske bedeme ispred njih. „Pogledaj, Mete! Ovde je sve moguće. Sve! Možda čak i nađemo Moirainu kako nas čeka. I Egvenu, i sve ostale.“
„Ukoliko su živi. Ako mene pitaš, mrtvi su, kao i zabavljač.”
Osmeh nestade s Randovog lica. Okrenu se da gleda kapiju kojoj su se približavali. Sve je moguće u gradu poput Kaemlina. Bio je sasvim siguran u to.
Konj nije mogao da ide brže, ma koliko ga Bant terao dizginima. Što su bili bliži kapiji, gomila je bivala sve gušća. Ljudi su se gurali, rame uz rame, pribijeni uz taljige i kola koja su ulazila u grad. Randu je bilo drago kada vide da su većina njih bili prašnjavi mladići koji su putovali pešice, s malo stvari. Bez obzira na godine, mnogi u gomili koja se gurala ka kapiji izgledali su umorno od puta. Bilo je tu kola za seno i iscrpljenih konja, odeće izgužvane od mnogih noći provedenih u spavanju na zemlji, nogu koje su se vukle i umornih očiju. Ali umorne ili ne, te oči gledale su prema kapiji, kao da će prolazak kroz nju odagnati sav umor.
Šestorica Kraljičinih gardista stajali su kod kapije. Njihove čiste crveno-bele košulje i sjajni oklopni prsnici i verižnjače oštro su odudarali od većine ljudi koji su prolazili ispod kamenog luka. Pravih leđa i podignutih glava, odmeravali su pridošlice s prezrivom pozornošću. Bilo je očigledno da bi vrlo rado oterali većinu onih koji su ulazili. Ali, sem što su održavali prehodnost puta za one koji su odlazili iz grada i strogo upozoravali one koji su pokušavali da se pregrubo proguraju, nisu zaustavljali nikoga.
„Stanite u red. Ne gurajte se. Ne gurajte se, Svetlost vas oslepela! Ima mesta za sve, Svetlost nam pomogla. Stanite u red.“
Bantove taljige prošle su kroz kapiju sa sporom plimom gomile, i ušle u Kaemlin.
Grad je bio podignut na niskim brdima, poput stepenica koje se dižu ka središtu. Još jedan zid okruživao je to središte. Sijao je jasnom belinom i protezao se preko brda. Unutar njega bilo je čak i više kula i kupola — belih, zlatnih i purpurnih. Brda na kojima su bile sagrađene uznosila su ih, kao da gledaju s visine na ostatak Kaemlina. Rand pomisli da to mora da je taj Unutrašnji grad o kome je Bant pričao.
Kaemlinski put se promenio čim su ušli u široki gradski bulevar, podeljen prostranim trakama trave i drveća. Trava je bila smeđa, a grane ogoljene, ali ljudi su žurili unaokolo kao da se ništa neobično ne dešava. Smejali su se, pričali, raspravljali. Radili su sve ono što ljudi rade. Kao da nisu znali da proleće još nije stiglo ove godine, a možda i neće. Nisu videli, shvati Rand. Nisu mogli ili nisu hteli. Oči su im gledale kroz gole grane, a prolazili su pored uvele trave ne obraćajući pažnju na nju. Ono što ne vide, mogu da zanemare. Ono što ne vide, zapravo i ne postoji.
Blenući ka gradu i ljudima, Rand se iznenadi kada su taljige krenule niz jednu bočnu ulicu, užu od bulevara, ali opet dvostruko širu od bilo koje ulice u Emondovom Polju. Bant zauzda konja i okrenu se. Pogleda ih oklevajući. Saobraćaj nije bio tako gust na tom mestu; gomila je obilazila taljige ne zastajkujući.
„To što kriješ ispod svog ogrtača, da lije to stvarno ono što Holdvin reče?“
Rand je u tom trenutku zabacivao bisage preko ramena. Nije se ni trgnuo. „Na šta misliš?“, glas mu je bio miran. Stomak mu se grčio, ali glas mu je bio miran.
Met priguši zevanje rukom, ali drugu gumu pod kaput — Rand je znao da je zgrabio bodež iz Šadar Logota — a oči ispod šala kojim mu je bila povezana glava gledale su tvrdim pogledom progonjenog. Bant je izbegavao da pogleda Meta, kao da je znao za oružje u toj skrivenoj šaci.
„Ne mislim ništa, pretpostavljam. Vidite sad, ako ste čuli da idem u Kaemlin, bili ste tamo dovoljno dugo da čujete i ostalo. Da sam hteo nagradu, izmislio bih neki izgovor da uđem u Gusku i krunu i razgovaram s Holdvinom. Samo, ja ne volim mnogo Holdvina. A i onaj njegov prijatelj uopšte mi se nije svideo. Čini mi se da želi vas dvojicu mnogo više no... nešto drugo.“
„Ne znam šta želi“, reče Rand. „Nismo ga nikada videli.“ Možda je to bila čak i istina; nije mogao da razlikuje jednu Sen od druge.
„A-ha. Pa, kao što rekoh, ne znam ništa, a mislim da i ne želim da znam. Ima dovoljno nevolja za sve da bih ja tražio još.“
Met je sporo skupljao svoje stvari. Rand je već stajao na ulici pre no što je on počeo da silazi, i nestrpljivo gaje čekao. Met se ukočeno okrenu od taljiga, pritisnuvši luk, tobolac i savijeno ćebe uz grudi. Mrmljao je sebi u bradu. Teški podočnjaci pravili su senku ispod njegovih očiju.
Randu zakrča stomak, i on se namršti. Glad se udruživala s kiselinom koja mu se komešala u želucu, i on se uplašio da će povratiti. Met je sada gledao njega, u iščekivanju. Kuda sada? Šta sada?
Bant se nagnu i pokaza mu da se približi. Prišao je, nadajući se da će dobiti neki savet o Kaemlinu.
„Ja bih sakrio...“ Stari farmer zastade i oprezno se osvrnu. Ljudi su se gurali oko taljiga, ali sem nekoliko psovki u prolazu zato što su preprečili put, niko nije obraćao pažnju na njih. „Nemoj da ga nosiš“, reče. „Sakrij ga, prodaj ga. Pokloni ga nekome. To ti je moj savet. Takva stvar privlači pažnju, a meni se čini da vam tako nešto ne treba.“
Naglo se ispravi, coknu svom konju i potera mala kola polako niz zakrčenu ulicu. Nije rekao više ni reč niti se osvrnuo. Kola napunjena buradima jurila su prema njima. Rand skoči s puta, zatetura se, i kada je ponovo pogledao, Banta i njegovih taljiga nije bilo nigde na vidiku.
„Sta ćemo sada?“, oštro upita Met. Obliznu usne, gledajući razrogačenih očiju sve te ljude koji su se tiskali pored njih i zgrade koje su se nadnosile i po šest spratova nad ulicu. „Stigli smo u Kaemlin, ali šta sada?“ Sklonio je šake s ušiju, ali ruke su mu se trzale kao da su same želele da se vrate. Grad je brujao od niskog, jednoličnog mrmora stotina radnji, hiljada ljudi. Randu je izgledalo kao da je bio unutar divovske košnice koja stalno zuji. „Čak i ako su ovde, Rande, kako ćemo ih pronaći u svemu ovome?“
„Moiraina će pronaći nas“, lagano reče Rand. Veličina grada pritiskala ga je kao teg. Želeo je da pobegne, da se sakrije od svih tih ljudi i buke. Praznina mu je izmicala uprkos svom Tamovom učenju; njegov pogled uvlačio je grad u nju. Usredsredio se umesto toga na ono što gaje neposredno okruživalo, ne razmišljajući o onome što je dolazilo nakon toga. Ta ulica izgledala je skoro kao čitav Baerlon. Baerlon, poslednje mesto u kome su svi mislili da su bezbedni. Niko više nije bezbedan. Možda svi i jesu mrtvi. Šta ćeš onda?
„Oni su živi! Egvena je živa!“, usprotivi se Rand. Nekoliko prolaznika začuđeno ga odmeri.
„Možda“, odgovori Met. „Možda. Šta ako nas Moiraina ne pronađe? Šta ako nas ne pronađe niko sem... sem...“ Stresao se. Nije mogao to da izgovori.
„Mislićemo o tome kada se to desi“, čvrsto reče Rand. „Ako se desi.“ Najgore — to je značilo da će morati da potraži Elaidu, Aes Sedai u palati. Prvo će pokušati da nastavi za Tar Valon. Nije znao da li se Met seća šta im je Tom ispričao za Crveni Ađah — i Crni — ali on svakako jeste. Stomak mu se ponovo vezao u čvor. „Tom nam je rekao da pronađemo gostionicu koja se zove Kraljičin blagoslov. Idemo prvo tamo.“
„Kako? Nas dvojica ne možemo da platimo nijedan obrok.“